BBC

Drugi svetski rat: Ljubav u senci rata – arktički konvoji koje su doveli Britance u SSSR

Braslet-zmeйka na ruke Irinы Lomtevoй - podarok ee deduški Эrika ee babuške Elene

Iz semeйnogo arhiva Irinы Lomtevaoй
Narukvica u obliku zmije na ruci Irine Lomteve – poklon od njenog dede Erika, njenoj baki Eleni za vreme arktičkih konvoja u Drugom svetskom ratu

Sat narukvica u obliku zmije na zglobu Irine Lomateve je jedina stvar koja je ostala iza ljubavne priče njene bake Elene Ivanove i britanskog telegrafiste Erika Hemela, koji se 1942. zatekao u sovjetskoj luci Arhangelsk.

Hemel je bio deo Arktičkih konvoja, savezničke pomorske misije za snabdevanje SSSR-a vojnom opremom i municijom tokom Drugog svetskog rata.

Od 31. avgusta 1941. (počevši od prvog konvoja čiji je šifrovani naziva bio „Derviš”) do kraja rata, u luke Murmansk i Arhangelsk stiglo je 78 konvoja iz Velike Britanije i SAD sa vojnom pomoći SSSR-u u borbi protiv fašističke Nemačke, a u okviru programa o zajmu i najmu.

Boraveći na severu nedeljama i mesecima, mladi britanski mornari i oficiri aktivno su komunicirali sa stanovništvom i mnogi su tamo upoznali ljubav.

Po završetku rata, njihove žene i devojke Ruskinje, optužene su za izdaju i poslate u logore na služenje kazne, koje bi mogle da se uporede sa merama kažnjavanja iz tridesetih, čiji se puni obim još ne zna.

‘Nemamo metke’

„Pridružio sam se mornarici sa 17 godina. Živeo sam u Kanadi, hiljadama milja od mora”, priča 97-godišnji veteran Rolf Montejt.

Rekli su mu: „Ići ćeš u Britaniju na obuku.”

I tako je 1941. godine dospeo u Veliku Britaniju odmah posle pada Evrope.

Rekao je oficiru da nikad nije pucao.

On je odgovorio: „Znači, treba brzo da te naučimo. Nemci su na putu”.

Rekao sam: „Dajte mi metke i pokušaću”, ali on se samo osmehnuo i odgovorio „mi nemamo metke”.

Svake godine, Rolf i nekoliko drugih preživelih veterana arktičkih konvoja okupljaju se na brodu HMS Belfast u Londonu da obeleže još jednu godišnjicu pobede u Drugom svetskom ratu.

Poslednje dve godine, zbog pandemije, ovi sastanci se održavaju onlajn, a veterana na njima je sve manje.

Veteran korolevskih VMS Rolьf Monteйt na fone korablя HMS Belfast v Londone, 2019

BBC
Veteran Kraljevske mornarice Rolf Montejt ispred broda HMS Belfast u Londonu, 2019. godine

„Ovo vam govorim kako bi naglasio da je situacija u Britaniji u to vreme bila užasna: hrana na bonove, nestanak struje, bombardovanja, ali ono što sam video u Murmansku ne može da se poredi”, kaže Rolf sa suzama u očima.

„Upoznao sam potpuno drugačiju stranu rata i divim se Rusiji zbog toga kako je ona uspela da preživi.”

Opstanak je bio moguć, između ostalog i zahvaljujući pomoći stranih saveznika.

Ukupno je oko četiri miliona tona tereta isporučeno u SSSR putem arktičkih konvoja, a ovim tovarima bili su tenkovi, avioni, vozila, municija, oprema i hrana.

Medsestra okazыvaet pomoщь ranenomu krasnoflotcu, na nogah kotorogo botinki, prislannыe po lend-lizu, 1942 g.

Iz arhiva muzeя oboronы Sevastopolя
Medicinska sestra pomaže ranjenom mornaru pripadniku Crvene armije, na čijim nogama su čizme poslate putem programa o najmu i zajmu, 1942.

Arktički konvoj bio je u to vreme najkraći morski put od Velike Britanije do SSSR-a, ali i najopasniji.

Konvoji su bili izloženi bombardovanju od strane Nemaca, napadima podmornica i naletali su na mine.

Upravo zbog toga, od 1398 brodova koji su prošli Barencovo more od Velike Britanije do Rusije i nazad, izgubljeno je 85 (prema drugim izvorima do 104).

Najveće gubitke pretrpeo je zloglasni konvoj PQ17, koji je 27. juna 1942. krenuo za SSSR.

Sastojao se od 34 teretna broda i nekoliko pratećih brodova.

Do Arhangelska je stiglo samo 11.

Na jednom od njih je bio i Erik Gemel, telegrafista iz Mančestera.

Voennoslužaщiй VMS Velikobritanii Эrik Gэmmel vo vremя voйnы

Iz semeйnogo arhiva Эrika Gэmmela
Član Kraljevske mornarice Erik Gemel tokom rata

„Imao je samo 21 godinu i nikada ranije nije napustio zemlju.

„On je to putovanje opisao kao najgore na svetu”, priča Erikova ćerka Džin Glasberg iz doma u Kembridžu.

„Trebalo je da ostanu u Murmansku, ali zato što je konvoj pretrpeo takve gubitke, oni su poslati u Arhangelsk, gde su ostaci ovog konvoja pripojeni drugima, a njega (Erika Gemela) zadržali su jer je bio dobar fudbaler.”

Brodovi koji su preživeli bili su smešteni u severnim lukama Arhangelsk i Murmansk od dve do šest nedelja na popravci, a deo osoblja je ostao duže da bi obezbedio kontinuitet snabdevanja.

Zaglavljeni u hladnom i neprivlačnom gradu, strani mornari su pokušali da unesu malo zabave u svoj život.

Fudbal je bio jedna od njih.

Neposredno pre rata, Erik Gemel je bio deo fudbalske ekipe Mančester Junajteda.

Činilo se da se snovi ostvaruju, ali rat je sve promenio.

Sada je igrao na stadionu fudbalskog kluba Dinamo u Arhangelsku, kao kapiten engleskog tima.

‘Okean spokoja?’

U Arhangelsku su britanski vojnici živeli u zajedničkom smeštaju u Ulici Karla Marksa.

Još jedna od njihovih zabava bilo je izdavanje amaterskih satiričnih novina NE PRAVDA.

Igrajući se imenom glavnih novina SSSR-a i istovremeno naglašavajući razigranu prirodu beleški, mornari su život na severu opisali kao „okean spokoja”.

Эkzemplяr юmorističeskoй gazetы NE PRAVDA, vыpuskavšeйsя britanskimi voennoslužaщimi v 1942 g v Arhangelьske

Iz arhiva Billa Louza
Primerak humorističkih novina NE PRAVDA, koje su izdavali britanski vojnici 1942. godine u Arhangelsku

„Provedite odmor u Arhangelsku, ostrvcetu sreće u okeanu spokoja”, poziva izdanje.

„Arhangelsk – to su prelepe devojke, fini restorani, zlatni pesak i jedinstven vazduh, ispunjen svežinom i aromama.”

Međutim, realnost je bila sasvim drugačija.

„Arhangelsk je ostavio možda najdepresivniji utisak u poređenju sa drugim gradovima u kojima sam se slučajno našao”, piše Amerikanac Vilijam Karter.

Jedna od najneprijatnijih stvari je to koliko je bio bučan.

Po celom gradu bili su okačeni razglasi koji su radili danonoćno.

Strani vojnici su u svojim dnevnicima i pismima kući opisivali šokantnu glad, razaranje i potpunu nestašicu hrane i gotovo sve druge robe.

„Jednom sam uspeo da izađem na obalu i ono što sam video, verovatno, ne vredi da se opisuje”, priseća se Rolf Montejt.

„Neke stvari je bolje bilo prećutati.”

Zdanie Britanskoй voenno-morskoй missii v Arhangelьske na ul. Karla Marksa, 2

Iz arhiva Billa Louza
Zgrada Britanske pomorske misije u Arhangelsku u Ulici Karla Marksa 2

Glad

Ono o čemu se još nedovoljno govori jeste da su stanovnici ratom zahvaćenog Arhangelska živeli u strašnoj gladi.

Posle blokade Lenjingrada, Arhangelsk je u danima rata bio na drugom mestu po smrtnosti među civilnim stanovništvom.

Prema zvaničnim podacima zavoda za statistiku početkom 1945, tokom rata u gradu je od gladi i bolesti umrlo 38 hiljada ljudi, među njima skoro 20 hiljada, samo tokom zime 1941/42, što čini 10 odsto stanovništva.

Prema rečima istoričara iz Arhangelska Mihaila Supruna, „mnogi ljudi su krili smrt svojih bližnjih da bi dobili bonove za hranu, pa je zbog toga broj mrtvih zapravo bio veći.”

O situaciji sa hranom koja se ubrzano pogoršavala u dnevniku piše bivši carinski službenik Filadelfij Paršinski, koji je kasnije trpeo represiju.

Prema njegovim rečima, mačke i psi su odmah pojedeni.

Od jeseni 1942. govorilo se i o kanibalizmu.

Kako mi je ispričala istoričarka Ljudmila Novikova, „postojali su posebni izveštaji u oblasnom partijskom komitetu 1943. da je iza ograde u ulici Čumbarova-Lučinskog pronađena torba sa delovima ljudskog tela.

„Verovatno je da su ostali delovi pojedeni.”

Stopa raspodele hleba u pojedinim danima jedva da je prelazila minimalnu stopu u opkoljenom Lenjingradu.

Glad i nestašica osnovne robe pogoršani su nedostatkom drva za ogrev i električne energije.

„Stalno su nas bombardovali”, piše Amerikanac Donald Vompler.

„Bilo je mračno i turobno. Stanovništvo je imalo malo hrane i bilo je na ivici opstanka.”

Svi vojno sposobni muškarci su služili vojsku, ruske žene su ih menjale na na svim pozicijama.

Tovarile su i istovarivale brodove, kopale su rovove i obavljale druge teške poslove.

Dobijale su po jednu šolju razvodnjene supe od sočiva i 250 grama crnog hleba na dan.

„Ako bi našle pocepani džak sa brašnom prilikom istovara broda, napunile bi usta suvim brašnom.”

Saveznici su bili šokirani uslovima života civilnog stanovništva.

Mnogi od njih su imali ruske devojke koje su hranili.

„Imali smo suve obroke, delili smo ih devojkama u gradu”, piše Vompler.

„Jeli smo krompir i krekere zajedno sa stanovnicima Arhangelska. Svi su bili stalno gladni.

„Do početka jula (1942. godine) hrane više uopšte nije ostalo.”

Zabranjena ljubav

Strani vojnici su se upoznavali sa devojkama, uglavnom u Internacionalnim klubovima, koji su bili posebno organizovani za njih.

Tamo su se održavala predavanja, koncerti žive muzike i plesne zabave, a takođe su prikazivani filmovi, među njima i oni koji se nisu mogli gledati u lokalnim bioskopima.

U Arhangelsku, klub se nalazio na nasipu u staroj vili.

Tamo je bio i kafe u kome je bilo ukusnih jela.

Prema izveštajima direktora, samo između 11. avgusta i 31. avgusta 1942. arhangelski Interklub, posetilo skoro 13,8 hiljada ljudi, od kojih su 70 odsto bili stranci, a ostalo su, kako je napisano u izveštaju, bili „drugi posetioci”.

To su, pre svega, bili predstavnici nadležnih organa, kao i lokalne devojke, studentkinje, profesorke engleskog jezika, bibliotekari.

Neki od njih su tamo poslati po naređenju Komsomola.

Priglašenie na priem v Interklub 14 noяbrя 1942 goda

Iz arhiva Tomasa Stюarta
Poziv na prijem u Interklubu 14.11.1942. godine

„Tamo (u Interklubu) Erik je upoznao moju baku.

„Ona je radila u biblioteci medicinskog fakulteta, vodila katedru za stranu književnost i govorila je engleski jezik”, priča Irina Lomteva.

Lenočka ga je privukla lepotom, pameću i dobro je plesala.

„A mojoj baki se dopao, jer je bio veoma galantan, lepo vaspitan, prijatan u svakom pogledu. I tako se između njih rodila ljubav.”

Arhangelogorodka Elena Ivanova v 1940-e godы

Iz semeйnogo arhiva Irinы Lomtevoй
Devojka iz Arhangelska Elena Ivanova 1940. godine

Viđali su se oko godinu dana, Erik se veoma lepo udvarao.

„To je bilo vreme kada su vladali glad i rat, a on je nosio hranu, čorbu iz konzerve, gumice za kosu, i takve stvari.

„Jednom je bila prijateljska fudbalska utakmica između ruskih momaka i engleskih mornara.

„Pobedio je tim Britanije. U ime gradskog rukovodstva njemu je, kao kapitenu ekipe, dodeljena neka nagrada i uručen je veliki buket cveća.

„Na iznenađenje svih na tribinama, kapiten je pritrčao Lenočki sa buketom i rekao ‘Volim te!'”

Mladima nije bilo dozvoljeno da se venčaju, ali kao rezultat ove ljubavi, Elena i Erik su 19. januara 1944. dobili sina Edika.

Otac nije video dete.

Saznavši za njegovu blisku vezu sa ruskom devojkom, komanda je sredinom 1943. prebacila Erika Gemela u Moskvu, a zatim na Bermudska ostrva.

Odatle je slao pisma i pakete Eleni i detetu sa hranom i dečijim stvarima.

Ali posle rata, odgovori na pisma su prestali da stižu.

‘Naročito opasni’

U početku su saveznici bili dočekivani raširenih ruku, ali od sredine rata, sovjetske vlasti su počele da prate njihove kontakte sa lokalnim stanovništvom.

U julu 1943. u Arhangelsku je održan sastanak oblasnog partijskog komiteta na kome je istaknuto da bliski kontakt sa saveznicima nije ništa manje opasan od pomaganja nemačkim špijunima.

Posle toga, izdata je naredba Gradskog komiteta za odbranu da se „sumnjiva lica” uklone iz grada.

Deportovane su bile uglavnom žene, na osnovu bliskih veza sa stranim mornarima.

U isto vreme, bliskost nije nužno podrazumevala intimnu bliskost.

Raseljavanje su trpeli domari, elektro zavarivači, farmaceuti, svi oni koji su imali nesreću, da na primer, pozovu stranca u goste i dobiju neke poklone.

Njih su slali u udaljena područja. A posle završetka rata počela je represija, uporediva sa krajem tridesetih.

„Kada je Erik počeo da nosi baki neke poklone, pa znate, kako to biva, poklone prilikom susreta, pa tu je čokoladica, pa još nešto, neke drugarice su bile ljubomorne”, kaže Irina Lomteva.

„A jedna od devojki je, da kažem narodski, ocinkarila moju baku u KGB-u.”

Kao rezultat višečasovnog noćnog isleđivanja, „ispostavilo se” da je Elena pokazala Eriku gde se nalazi Pedagoški fakultet u gradu, otkrila podatke o visini stanarine, veličini sledovanja hleba.

Godine 1946. Elena Ivanova je osuđena po članu 58 Krivičnog zakona SSSR-a na 10 godina u radnim logorima zbog špijunaže i antisovjetske agitacije.

Najpre je poslata u Jagrinlag, a zatim u Tajšet, logor za „naročito opasne kriminalce”, gde je sekla drva u šumi, i gde je ogluvela na jedno uho.

Elena Ivanova, stanovnica Arhangelska, nije jedina žrtva posleratnih represija.

Prema nedavnoj studiji istoričarke Ljudmile Novikove, posle završetka rata, kazna za žene sa severa zbog povezivanja sa saveznicima prema istom članu 58 Krivičnog zakonika bila je mnogo stroža nego za one koje su sarađivale sa nacistima na okupiranim teritorijama.

„U oslobođenim krajevima, prvi talas represija je bio najsuroviji, kolaboracionisti su redovno osuđivani na smrt”, piše Novikova.

„Posle zime 1943 – 1944. strasti su se smirile, a kazna je postala blaža.”

U Arhangelsku je na delu bila suprotna dinamika: žene koje su odslužile kaznu u izgnanstvu mogle su kasnije biti izvedene pred sud i dobiti dugu zatvorsku kaznu.

Čemu takva surovost baš prema suprugama i devojkama saveznika?

U izveštaju Staljinu 1944. godine, Vsevolod Merkulov, šef NKGB SSSR, piše da su saveznici uspostavili veze tako što su njih (žene) „podmićivali raznim poklonima, uglavnom hranom”.

Ali to nije bilo samo i nije bilo toliko u materijalnim vrednostima.

Slobodno šetajući po Arhangelsku i Severodvinsku, strani mornari su bili nosioci kapitalističke kulture, koja je podrivala dostignuća komunističke propagande.

Voennoslužaщie britanskoй missii v Arhangelьske i ih podrugi, 1942 god

Iz semeйnogo arhiva Billa Louza
Tačne brojke represija nad ženama, koje su bile u odnosima sa saveznicima, u SSSR-u nisu proučavane

U novembru 1944. godine, Britanac Džejms Rouds, neposredno pre nego što je poginuo u konvoju na povratku, piše kući:

„Oni Rusi koji se usude da slobodno komuniciraju sa nama su šokirani kada saznaju kako živimo i šta imamo. To se jako razlikuje od onoga što im pričaju.”

„Čini mi se da je od 1943, kada je sovjetsko rukovodstvo shvatilo da je počela prekretnica u ratu, a stanovništvo se opustilo, dozvolilo sebi da stupi u prijateljske kontakte sa kapitalističkim zemljama i ispoljilo težnje ka imigraciji.

„To je moralo da se saseče u korenu”, primećuje Novikova.

„To je bila već zora hladnog rata, bilo je potrebno tražiti špijune za budućnost.”

Tačan broj žena koje su bile u vezi sa saveznicima, a koje su pretrpele represiju nije proučavan.

Upoređujući različite izvore, može se tvrditi da je samo u Arhangelsku represirano više od 100 žena.

Poznate su zasebne priče žena iz Murmanska, Severodvinska i Moskve, ali, prema Novikovoj, nema pouzdane statistike sve dok su zatvorene resorne arhive FSB-a i komande Belomorskog vojnog okruga.

Odjeci Hladnog rata i značajno pogoršanje odnosa između Rusije i Ujedinjenog Kraljevstva u poslednjih nekoliko godina veoma su uznemirili 97-godišnjeg Rolfa Montejta.

„Čini mi se da još mnogo toga nije rečeno o ovom ratu”, kaže veteran koji je učestvovao u konvojima.

„Sve je to zato što smo mi (zemlje NATO-a i Rusija) ionako neprijatelji i jako sam tužan što to shvatam.

„Zar nismo ništa naučili? Ipak, nismo potpuno beznadežni, zar ne?”

Narukvica u obliku sata

Erik Gemel i Elena Ivanova se nikada više nisu sreli.

Nekoliko godina kasnije, ne dočekavši odgovor na pisma, Erik se oženio i zasnovao porodicu.

Elena se nije udala.

Pošto je odležala osam godina u logoru, bila je prisiljena preko zvaničnih kanala da zahteva da se Erik odrekne sina kako bi ona mogla da dobije novčanu naknadu.

Sin Elene i Erika, Eduard Edik Ivanov, pošto je završio školu, nije imao pristup visokom obrazovanju, radio je ceo život kao građevinski radnik i, prema rečima njegove ćerke, s vremena na vreme odlazio je da dočekuje strane brodove na nasipu, u nadi da će videti oca.

Эduard Эrikovič Ivanov v юnosti

Iz semeйnogo arhiva Irinы Lomtevoй
Eduard Erikovič Ivanov u mladosti

„To je bio njegov san”, kaže Irina Lomteva. „Uvek je govorio da sigurno ima braću i sestre.”

Završetkom Hladnog rata, ukazala se ova prilika.

Arhangelsk se prvi put otvorio svetu, a sredinom devedesetih u grad su stigle prve grupe veterana britanskih vojnika koji su učestvovali u arktičkim konvojima, kako bi zajednički proslavili godišnjicu Pobede.

Istina, Erik Gamel nije bio među njima.

Ali tu je bio i njegov ratni drug Bil Louz, jedan od autora lista NE PRAVDA.

Tražio je devojku iz ratnih godina.

Devojka je nestala bez traga, ali ga je potraga dovela do priče o Eleni Ivanovoj i drugim ženama.

Po povratku u Britaniju, Louz je sa sobom doneo pismo od Elene Eriku, gde mu je ona prvi put ispričala šta joj se dogodilo i izrazila nadu da će se sresti.

Njihov sin Edvard je tada neočekivano preminuo, ali je ostala njihova unuka Irina.

„Bil je pozvao tatu u neki pab i posle ovog razgovora, naš otac se nikada nije oporavio.

„On je jednostavno ostao u šoku kada je saznao šta je Elena morala da preživi zbog njihove ljubavi”, kaže En Džordž, Gamelova ćerka.

„Mislimo da je tada doživeo moždani udar, jer je brzo počeo da se gasi.”

Da deca ne znaju, Erik Gemel je napisao toplo pismo Eleni, izražavajući žaljenje zbog svega što se dogodilo, ali „prošlost se ne može vratiti, a možda ćemo se sada sresti na nebu i nadoknaditi sve”.

Sopstvenoj porodici nije rekao šta mu se dogodilo.

„Bio je ta generacija koja nije mnogo pričala o ratu”, priseća se En.

„Kada je ostario, postao je dementan i počeo više da se seća prošlosti i svojih dana u Rusiji.

„Ali imao je duhovit stil i nismo znali da li da mu verujemo ili ne. Jednom je ispričao kako je zamalo nije pao u more, okliznuvši se na ledenoj palubi.

„Drugi put se prisećao kako je išao u konvoju PQ17, oko njih su se ljudi davili, a oni su imali naređenje da idu napred i ne spasavaju ljude, i ne rizikuju brod.

„Rekao je da nikada ne može zaboraviti lica tih ljudi kada su shvatili da neće biti spaseni.”

Fotografiя iz semeйnogo alьboma vo vremя vizita Irinы Lomtevoй k rodstvennikam v Velikobritaniю

Iz semeйnogo arhiva Irinы Lomtevoй
U 2011. godini, potomci Erika Gemela konačno su se sreli u Velikoj Britaniji

„Jednom prilikom smo,” dodaje njena sestra Džin, „igrali sa njim društvenu igru i on mi je pričao o njegovoj ruskoj devojci Eleni, kako je ona bila lepa i pametna.

„A onda je samo ubacio: ‘Imala je bebu.’

„Pitala sam: ‘Od tebe?’

„’Od koga drugog?!’, ogorčen je odgovorio.

„Međutim ništa više od toga nismo mogli da saznamo.

„Tek neko vreme posle njegove smrti, moja sestra i ja smo pomislile da možda ima istine u ovim rečima i odlučile smo da pokušamo da pronađemo Eleninu porodicu u Arhangelsku.

„Hteli smo da im kažemo da je njen otac mnogo voli.”

Prilika se ukazala 2011. godine.

Porodična prijateljica bila je u Rusiji, raspitivala se tamo i kontaktirala novinarku koja je pomagala Bilu Louzu da potraži devojke britanskih vojnika iz arktičkih konvoja, i tako su se potomci Erika Gemela konačno sreli.

„Drago mi je što imam tako veliku porodicu”, kaže Irina Lomteva sva ozarena.

„Žao mi je samo što moj tata to nije mogao da vidi. Do danas mi je ostao sat u obliku narukvice-zmije.

„On nema nikakvu materijalnu vrednost, ali sam bila veoma ponosna na njih.

„Kada sam bila u školi, svi su mi zavideli. Bila je to takva lepota.

„Moja baka je rekla da joj je Erik dao. Znate, postoji jedna izreka, ne poklanja se sat, on je za rastanak.”


Pogledajte video o Staljingradskoj bitki

Drugi svetski rat: Nemi film bitke oko Staljingrada
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Trenutno na radiju

Elvis Costello, the Imposters
Pre 10 minuta

Magnificent Hurt

Elvis Costello, the Imposters
Abba
Pre 7 minuta

Just a Notion

Abba
Red Hot Chili Peppers
Pre 3 minuta

Dark Necessities

Red Hot Chili Peppers
Killers, K.D. Lang
Pre 59 minuta

Lightning Fields (feat. K.D. Lang)

Killers, K.D. Lang
Wolf Alice
On Air!

Beautifully Unconventional

Wolf Alice

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend