BBC

Evroprajd 2022, Srbija i LGBT: Ima li aktivizma van Beograda i koliko

Niška nedelja ponosa

Ivan Dinić
Otvaranje Niške nedelje ponosa krajem juna 2017, na glavnom niškom Trgu kralja Milana

*Imena nekih sagovornika su promenjena radi zaštite identiteta

Zastava duginih boja, jednog od LGBT simbola, osim Beograda ili Novog Sada i Niša, gotovo nikako ili retko se vijorila na ulicama manjih gradova u Srbiji.

Razlozi za manjak aktivizma i vidljivosti LGBT+ osoba u Čačku, Leskovcu, Jagodini i ostalim mestima u unutrašnjosti uglavnom su isti, kažu aktivisti.

Odsustvo političke volje i podrške lokalnih vlasti, konzervativna sredina, osuda društva ili neprihvatanje porodice, a ponajviše bojazan za vlastitu bezbednost, mnoge pripadnike ove zajednice obeshrabruje da se late aktivizma u rodnom gradu.

„Dok sam živeo u Loznici nisam se bavio LGBT+ aktivizmom iz dva razloga – ekonomski sam zavisio od roditelja i tamo nema organizacija koje se tom temom bave”, govori David* za BBC na srpskom.

Prema istraživanju udruženja građana „Da se zna”, u Srbiji je u 2021. zabeleženo 83 slučaja fizičkih i verbalnih napada na LGBT+ osobe zbog seksualne orijentacije ili rodnog identiteta.

Tokom 2021. zabeležen je porast broja dokumentovanih napada u odnosu na prethodne godine, ali sve se manje napada prijavljuje policiji, navodi se u ovom istraživanju.

Kao i mnogi drugi ljudi iz ove marginalizovane grupe, David* je u aktivističke vode uplovio po dolasku na studije u Beograd, gde je klima nešto prijatnija u odnosu na zavičaj.

U glavnom gradu Srbije trenutno se održava Evropska nedelja ponosa, Evroprajd – najveća evropska manifestacija posvećena pravima LGBT ljudi, gde volontira veliki broj ljudi poreklom iz provincije.

„Dok volontiram osećam se kao da doprinosim cilju da podignemo LGBT populaciju na viši nivo i dobijemo neka osnovna prava”, kaže Viktor M. iz Paraćina za BBC na srpskom.

Pored Beograda, gde se Parada ponosa uspešno održava od 2014, Prajd je pre tri godine organizovan i u Novom Sadu, u sklopu Nedelje ponosa.

Domaćin ovog sedmodnevnog LGBT događaja, prvi i za sada poslednji put, bio je i Niš 2017. godine.


Ima 25 godina i pre šest započeo je proces tranzicije.
The British Broadcasting Corporation

Iz Loznice i Paraćina po aktivizam u Beograd

Kako bi nadoknadio propušteno, David* je po dolasku u Beograd počeo da posećuje različite kvir događaje – predavanja, filmske projekcije, izložbe i književne večeri.

Kvir je pojam i teorijsko-aktivistički pristup koji preispituje politike identiteta – rod, pol, seksualnost i definicije porodice, ali se neretko koristi i kao termin koji objedinjuje celokupnu LGBT+ zajednicu.

David* je vremenom proširio polje delovanja i počeo da radi sa gejevima, lezbejkama i trans osobama koje su „višestruko marginalizovane”.

„Smatram da je važno što sam sedeo, čitao, promišljao i diskutovao iz koliko toliko sigurne zone, ali i razgovarao i učestvovao u rešavanju problema LGBT+ osoba koje stanuju u neuslovnim objektima, bave se seks radom i konzumiraju psihoaktivne supstance”, navodi Lozničanin.

On insistira da govori pod pseudonimom jer se još nije autovao, odnosno saopštio porodici i bližnjima da je gej.

Iako je u rodnoj Loznici bilo „inkluzivnih i podržavajućih” udruženja i ljudi, ipak nije mogao na ovaj način da se angažuje jer nijednoj organizaciji LGBT+ teme nisu bile u centru pažnje.

Zato smatra da je takav, timski aktivizam bolji „jer je lakše izboriti se za promene nego pojedinačno”.

„Ako ništa drugo, kada se prolazi kroz izazovne i teške situacije lakše je imati saborce”, dodaje 25-godišnji student.

Po dolasku u Beograd, pre nekoliko meseci, aktivističkim putem krenuo je i Viktor M. iz Paraćina, grada gde nije imao niti jednog saborca.

„Malo je autovanih LGBT ljudi u Paraćinu, a još manje njih se zalaže za nešto.

„To je na prvom mestu i razlog zašto sam otišao odatle”, ističe 21-godišnji Viktor, iz grada udaljenog više od 150 kilometara, južno od Beograda.

Dok je živeo u ovom pomoravskom mestu, padalo mu je na pamet da organizuje književne večeri, ali se, kaže, zbog izostanka podrške nije drznuo na takav potez.

Dodaje da u Paraćinu, kao i u mnogim drugim mestima, uglavnom vlada mišljenje kako LBGT osobe ne žive u njihovom okruženju i da se „to dešava tamo negde, u Beogradu”.

Gotovo odmah po dolasku u Beograd posetio je Prajd info centar i upoznao se sa LGBT zajednicom u glavnom gradu.

„Godinama mi je velika želja bila da odem na Prajd, ali nisam imao priliku zbog mesta gde živim i novca, a sada mi se ukazala prilika, ne samo da budem, već i da volontiram na Evroprajdu”, radosno ističe Viktor.

Volontira upravo u Prajd info centru, gde zainteresovane prolaznike i posetioce upoznaje sa sadržajem i pomaže u realizaciji programa, ponekad i kao prevodilac na panelima.


Video: Upoznajte volontere Prajda

Evroprajd 2022: Ko su volonteri Nedelje ponosa
The British Broadcasting Corporation

Novosadski Prajd

Na mapi gradova Srbije u kojima je održan Prajd, Beogradu se maja 2019. godine pridružio i Novi Sad.

Organizovan je na Trgu republike, jednom od centralnih skverova u najvećem gradu Vojvodine, u okviru prve novosadske Nedelje ponosa.

„Prajd se desio u vidu javnog skupa na otvorenom, nije bio u pokretu, pošto je policija rekla da je tako nešto realno u tom trenutku i mi smo bili saglasni, pošto je prvi put”, govori Aleksa Savić, izvršni direktor grupe „Izađi”, koja je i organizovala ovaj događaj, za BBC na srpskom.

Tada je, kaže, bio koordinator programa rada sa zajednicom u udruženju, ali je, između ostalog, obučavao i volontere.

Prajd je uz muziku i zastave duginih boja, protekao bez većih incidenata, iako se okupila mala grupa onih koji su se protivili njegovom održavanju.

„Bilo je verbalnog nasilja i podrugivanja na šta ljudi, koliko mi znamo, nisu reagovali, niti prijavljivali policiji.

„Međutim, nekoliko dana posle, fizički je napadnut jedan kolega jer su ga prepoznali kao osobu koja je stajala na ulazu”, dodaje Savić, koji je bio angažovan na istom mestu.

Skup koji je posetilo, prema proceni organizatora između 300 i 400 ljudi, podržale su i lokalne vlasti, a jedna od govornica bila je Ljiljana Koković, tadašnja zamenica gradonačelnika Novog Sada.

„Nama je to bio značajan korak, kako u kontekstu organizovanja Prajda, tako i saradnje sa institucijama”, ističe Savić.

Ipak, njegov glavni utisak je da sam događaj nije bio „najvidljiviji”, pošto je od njih, između ostalog, zatraženo da se održi radnim danom i to ne na centralnom Trgu slobode.

Aleksa Savić

Nemanja Mitrović
Izvršni direktor novosadske grupe „Izađi” – Aleksa Savić posle panela na ovogodišnjoj Evropskoj nedelji ponosa u Beogradu

Novih Prajdova u Novom Sadu posle toga nije bilo, ali je grupa „Izađi”, kaže Savić, organizovala još dve Nedelje ponosa – 2021. i 2022.

Na ovogodišnjoj, u maju, imali su i takozvanu „kvir maturu”.

„Bio je to najposećeniji događaj, proslava namenjena svima koji nisu mogli da provedu maturu sa željenim partnerom”, ističe Savić.

Pored ovakvih događaja, grupa „Izađi”, nastala 2010. godine, vodi i društveni centar u Novom Sadu gde sprovodi mnogobrojne korisne programe.

Omladinski rad, javno zagovaranje, besplatno psihološko savetovalište za LGBT osobe i članove njihovih porodica, samo su neke od aktivnosti pod njihovim krovom.

„Ono što nas sve motiviše da radimo uprkos lošim okolnostima je efekat koji postižemo kroz rad, najviše na mlade, srednjoškolce i studente, koji naš prostor doživljavaju kao bezbedan – da uče, da se druže i da dobiju razumevanje i podršku”, ističe Savić.

Dolaze im, kaže, i LGBT+ ljudi iz manjih mesta u drugim krajevima Vojvodine kojima često, pored porodice, i ustanove okreću leđa.

„Nama se dešava da mlada osoba štedi novac za autobus i dođe kod nas u savetovalište, jednom nedeljno na dva sata i njoj to pomogne da prolazi kroz život”, priča Novosađanin.

Međutim, isto tako ih, kaže, podstiču i da se obraćaju institucijama, poput policije ili centra za socijalni rad, u koje su, zbog ranijeg negativnog iskustva, izgubili poverenje.

„I onda je naš posao da im objasnimo zašto je važno da se obrate institucijama jer ako to ne učine, neće biti vidljiv broj slučajeva diskriminacije i nasilja”, dodaje Savić.


„Podržavam svoju kćerku od kada se rodila“, kaže Gordana Perunović Fijat.
The British Broadcasting Corporation

Kad se Duga nadvije nad Savom

Jedna od retkih LGBT+ organizacija van Beograda i Novog Sada je šabačka Asocijacija Duga.

Njihove aktivnosti se, kaže osnivač i direktor organizacije Aleksandar Prica, „uglavnom baziraju na praktičnoj podršci i pružanju usluga LGBT osobama”.

U to, između ostalog, spada psihološka podrška, socijalna intervencija, upućivanje i praćenje klijenata u institucije gde ne smeju sami da odu, asistiranje prilikom prijavljivanja nasilja, zakazivanja lekarskih pregleda i drugo.

Takođe, imaju uslugu i „parnjačke podrške” koje LGBT osobe međusobno pružaju, kao i njihovi roditelji.

Iako su osnovani 2004. godine u Šapcu, ne ograničavaju se samo na teritoriju ovog grada na zapadu Srbije, već akcije sprovode širom zemlje.

„Jedan od naših principa bio je da nećemo kreirati aktivnosti koje neće imati uticaj na LGBT ljude na teritoriji cele Srbije baš zbog toga što se većina aktivnosti sprovodila na teritoriji Beograda ili Novog Sada”, objašnjava Prica za BBC na srpskom.

Kaže da Šapčani isprva nisu bili oduševljeni idejom da u gradu imaju jednu LGBT organizaciju, ali se to vremenom menjalo.

Problema, dodaje, nisu imali ni sa institucijama.

„Moguće da je to zato što se mi ne bavimo politikama, već direktno pružanjem usluga”, govori Prica.

On smatra da Asocijacija Duga mora da sarađuje sa institucijama kako bi njihove korisnike, kada oni nisu u mogućnosti da im pruže podršku, upućivali na te ustanove.

Njihova vidljivost je, ističe, pomogla i drugim ljudima iz LGBT+ zajednice.

„Citiraću neke od naših klijenata: ‘Mi se osećamo bezbednije i sigurnije, samo saznanjem da vi postojite u ovom gradu i da možemo da vas pozovemo kada nam pomoć bude potrebna'”, navodi osnivač šabačko LGBT udruženja.

Prajd info centar

Nemanja Mitrović
LGBT+ zastave krase zidove Prajd info centra

‘Stalno na meti’ – Niš i jug Srbije

„Imala sam veliku sreću što me nikada niko nije tukao”, tako Nišlijka Hristina Piskulidis, Nišlijka, opisuje njena aktivistička iskustva u rodnom gradu pre nego što se preselila u glavni grad Srbije.

Ona je bila je jedna od koordinatorki na prvoj i jedinoj Nedelji ponosa održanoj u Nišu leta 2017. godine.

Program je obuhvatao različita dešavanja – izložbe, performanse, akcije, razgovore sa zajednicom, a u goste su im došli i brojni aktivisti iz Srbije i regiona.

Međutim, događaj još nije ni počeo, a organizatori su se već suočili sa velikim brojem negativnih komentara i pretnji, odmah po objavljivanju programa u jednom lokalnom mediju.

„Nisam bila ni svesna kolika je mržnja oko mene i da imam sreću što mi se nije desilo ništa loše”, govori Piskulidis za BBC na srpskom.

Uprkos zastrašivanjima i okupljanju ekstremnih desničara tokom samog događaja, aktivistkinja kaže da nije bilo većih incidenata, dobrim delom i zbog „policije koja je ozbiljno shvatila zadatak”.

„Na otvaranju su organizovali gradski autobus da nas preveze sa lokacije gde je bila izložba, na drugu, tri ulice dalje, jer su znali da postoji mogućnost da nas neko usput prebije”, ističe aktivistkinja.

Kaže i da je tih dana bila obazriva i kada se vraćala kući, dok posle Nedelje ponosa, otišla na dve sedmice iz Niša.

Pre ovog događaja, Piskulidis – jedna od retkih autovanih lezbejki u Nišu tada, godinama je bila angažovana i u drugim organizacijama koje su se bavile ljudskim pravima i ženskim pitanjima.

Sa grupom „Zadrugarice” u tri navrata je organizovala međunarodni festival kvir filma „Merlinka”.

Festival se od 2009. godine održava u Beogradu i nosi ime po jednoj od prvih trans osoba na Balkanu, koja je ubijena 2003. godine.

Neposredno pre niške Nedelje ponosa radila je i na projektu osnaživanja LGBT zajednice na lokalu, gde su organizovali različita tematska okupljanja i žurke sa idejom da se pripadnici ove marginalizovane grupe povežu u sigurnom prostoru.

I delimično su uspeli u tome jer su upravo na tim zatvorenim žurkama, ljudi iz okolnih mesta i manjih sredina pronalazili svojevrsnu sigurnu luku.

„Jednom u dve nedelje ili mesec dana dođu na žurku pa se malo opuste jer su tu bili bezbedni – niko ih ne napada i ne proziva”, dodaje Piskulidis.

Iz Niša se odselila 2017. godine, posle Niške nedelje ponosa i danas radi u Astri, nevladinoj organizaciji koja se bori protiv trgovine ljudi.

U njenom rodnom gradu, kao ni u ostalim mestima na jugu i istoku Srbije, ne postoji više nijedna organizacija koja se bavi LGBT pitanjima.

Niška nedelja ponosa

Ivan Dinić
Kordon policije razdvaja grupu desničara od učesnika Nedelje ponosa u centru Niša

Zašto nema aktivizma u manjim sredinama?

Piskulidis navodi dva razloga zašto se pojedine LGBT osobe dohvate aktivizma tek pošto se dosele u Beograd.

„Ako ste autovani teško ćete naći posao kući, a drugo, pritisci popuste i nema tih ljudi od kojih su na neki način pobegli i osećaju se malo slobodnije.”

Ona smatra da je Beograd „lakši za umrežavanje i pronalaženje podrške”, kao i da je mnogo više LGBT mesta i klubova pa se, uslovno rečeno, „možete voditi ograničen, ali dinamičan i funkcionalan život”.

David* iz Loznice pak misli da život u većim gradovima mlađim pripadnicima LGBT+ zajednice „olakšava sticanje psihičke i ekonomske nezavisnosti od roditelja što je uglavnom neophodno za aktivizam”.

„A tu su i bezbednost i osećaj sigurnosti, iako ni u Beogradu to nije na zadovoljavajućem nivou”, dodaje.

Prema tvrdnjama lokalnih aktivista, slično je i u Novom Sadu.

Aleksa Savić kaže da zbog aktivizma, za sada, na ulicama Novog Sada nije imao neprijatnosti, ali kao gej muškarac jeste – i to nekoliko puta.

Dešavalo mu se, kaže, da ga u prolazu izvređaju, a dva puta su ga napali dok je šetao sa partnerom, „iako se nisu niti držali za ruke, niti ljubili”.

„Generalno se misli da je Novi Sad liberalan i bezbedan grad, ali za LGBT ljude koji odrastaju ovde, to uopšte nije tako jer smo doživljavali diskriminaciju u školama, na ulici, u porodici, u sportskim klubovima i drugde”, ističe Savić.

Europrajd u Beogradu

Grupa „Izađi” je uoči Evroprajda, u njihovim prostorijama organizovala informativne sastanke gde je zainteresovane upoznala sa aktivnostima koje će tamo biti sprovođene.

„Imali smo diskusiju o principima Evroprajda u tom aktivističkom smislu i šta ćemo tamo raditi”, navodi Savić.

Asocijacija Duga već 16 godina pruža usluge savetovanja i testiranja na virus HIV i druge polno prenosive infekcije.

Zato je njihovih sedam timova sa četiri vozila tim povodom angažovano na Evroprajdu.

„Pošto je u sastavu našeg tima dosta zdravstvenih radnika, sa mobilnim jedinicama imamo mogućnost i usluge prevoza osoba iz Srbije, a i stranaca do zdravstvenih institucija jer je dosta ljudi došlo iz inostranstva kojima treba naša podrška”, ističe Prica.

Ipak, policija je dan po otvaranju Evropske nedelje ponosa zabranila glavni događaj – šetnju u centru Beograda, najavljenu za subotu, 17. septembar.

Međutim, ni organizatori, kao ni mnogi aktivisti ne odustaju od šetnje.

„Izaći ću, ja i još neki ljudi koje znam – ne mogu da kažem da je to najpametnija odluka na svetu, ali bih se loše osećala da ne izađem”, zaključuje Piskulidis.


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Trenutno na radiju

Elvis Costello, the Imposters
Pre 12 minuta

Magnificent Hurt

Elvis Costello, the Imposters
Abba
Pre 8 minuta

Just a Notion

Abba
Red Hot Chili Peppers
Pre 5 minuta

Dark Necessities

Red Hot Chili Peppers
Killers, K.D. Lang
Za -0 minuta

Lightning Fields (feat. K.D. Lang)

Killers, K.D. Lang
Wolf Alice
On Air!

Beautifully Unconventional

Wolf Alice

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend