BBC

Jugoslavija, Niš i industrija: Od lokomotive razvoja do kesica za supu i muzičkih studija

Niška EI

Stevan Golubović/Muzej Jugoslavije
U jednom trenutku broj radnika u EI bio je oko 28 hiljada

„Dobro došli u grad elektronike.”

Natpis koji je decenijama dočekivao putnike pri ulasku u Niš više ne postoji, nema ni punih hala nekadašnje Elektronske industrije.

Ostale su memljiva tavanica, korov, po koja firma i uspomena na veliki industrijski kompleks.

Elektronska industrija Niš (EI) nastala je 1948. a krajem devedesetih godina prošlog veka počinje urušavanje sistema koji sagovornici BBC-ja nazivaju „sistemom svetskog glasa”.

EI zapošljavala je u jednom trenutku oko 28 hiljada radnika, ne samo u Nišu i okolini, nego i širom tadašnje Jugoslavije.

„Skoro svaka četvrta kuća u Nišu imala je po jednog zaposlenog u EI i većina porodica živela je od tog dohotka”, priča Novica Ranđelović, autor Monografije Pola veka EI 1948 – 1998.

Osim u Nišu, EI imala je fabrike u Beogradu, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Kosovu i Severnoj Makedoniji.

Proizvodila je televizore i druge aparate elektronike i mikroelektronike, muzičke uređaje, telefone i druge telekomunikacione opreme, optičke uređaje, medicinsku i vojnu opremu, poluprovodnike i osvajala ne samo domaće, već i istočnoevropska, zapadna i afrička tržišta.

Od industrijskog giganta u čijem sastavu je bilo više od sto fabrika, samo dve su uspele da opstanu i nastave da se bave elektronikom – Fabrika štampanih ploča i EI Sova.

„To je, nažalost, kao pena od sapunice nestalo, ali ne odjednom, već postepeno”, priča Dragoslav Pavlović, nekadašnji direktor radne organizacije za široku potrošnju pri EI.

Naslednika ima, ali je sve, kako kaže, sitno i za domaće tržište.

„Kečap se pravi na istom mestu gde su se nekada proizvodile katodne cevi”, priča ogorčeno Pavlović za BBC na srpskom.

Kako je sve počelo?

Grupa nemačkih stručnjaka na poziv tadašnjih jugoslovenskih vlasti 1948. godine započinje razvoj rendgen elektronskih prijemnih cevi.

Rešenjem Vlade iste godine osniva se Zavod RR sa sedištem u Nišu dok se uporedo formira i industrijska škola.

Važnu ulogu u razvoju elektronike na ovim prostorima igra i poslovna saradnja sa tada vodećim evropskim i svetskim kompanijama – Filipsom, Simensom, Hanivelom.

Niška EI

BBC
Tabla koja se i danas nalazi na zgradi nekadašnje centrale EI

Zlatno doba EI kreće sredinom šezdesetih godina i poklapa se sa dolaskom Vladimira Jazića na direktorsko mesto, koji je veliki broj saradnika – inženjera slao na usavršavanje upravo u ove svetske kompanije.

„U njegovo vreme, EI je zaostajala za najvećim svetskim proizvođačima u oblasti elektronike za samo jedan tehnološki ciklus, a trećinu proizvodnje izvozila je na inostrano tržište”, kaže Ranđelović.

Radilo se u tri smene, te su postojale redovne autobuske i vozne linije, a parking je uvek bio krcat zastavama i fićama.

„Postoji čuvena priča da su Bugari, ulazeći vozom u Niš, mislili da je to fabrika automobila koliko je vozila bilo parkirano ispred”, navodi se u Monografiji.

Niška EI

Stevan Golubović/Muzej Jugoslavije
Deo kolektiva EI

To je period kada Dragoslav Pavlović dolazi u EI sa zadatkom da formira internu banku.

„Preduzeća su tada bila podeljena na radne organizacije, interna banka bila je deo radne organizacije za široku potrošnju (TV i radio aparati).

„Po osnivanju banke, dobio sam poziv da budem direktor ove jedinice”, priseća se Pavlović.

Poziciju preuzima 1979. godine, u trenutku kada ta organizacija čini 45 odsto čitave EI.

„Bila je to najveća jedinica u sistemu, obuhvatala je 13 fabrika, a tokom mog sedmogodišnjeg boravka otvorili smo još osam”, priča ovaj Nišlija.

Ustavom iz 1974. godine i Zakonom o pridruženom radu usvojenom dve godine kasnije, preduzeća su se delila na organizacije udruženog rada (OUR), a pored njih, postojale su i složene organizacije udruženog rada podeljene na više radnih organizacija, u okviru kojih su bile manje radne jedinice.

Elektronska industrija je imala i posebnu radnu organizaciju u Beogradu koja se bavila spoljnom trgovinom, uvozom i izvozom svih fabrika, priča Pavlović i dodaje da je čitav svet bio pokriven jer se u jednom trenutku izvozilo i preko okeana.

„Proputovao sam svet i gde god da sam bio, uvažavali su me i poštovali kao partnera”, priseća se bivši direktor.

Prozor u svet

Serijska proizvodnja počela je krajem pedesetih, a samo tri godine kasnije, oko tri hiljade rendgen aparata izvezeno je na nemačko-francusko tržište.

Prvi tranzistor u EI-ju proizvodi se 1962. godine.

Broj radnika u jednom trenutku bio je 28 hiljada, najviše u Nišu i okolini – 18 hiljada, nekih sedam hiljada radilo je u Beogradu, a ostatak po manjim fabrikama u okolnim republikama, podatak je kojim raspolaže Novica Ranđelović,

„Mi smo robu široke potrošnje – televizore u boji, ali i crno-bele, radio i rendgen aparate izvozili i u Francusku, Veliku Britaniju, Nemačku, Italiju.

„Sve vreme smo plasirali proizvode na sovjetsko tržište, naši proizvodi su se mogli naći i u Iraku, a komponente za proizvodnju televizora izvozili smo i u Alžir, koji je koristio našu tehnologiju prilikom montaže aparata”, dodaje Dragoslav Pavlović.


Život EI – život Niša

U tom periodu, u Nišu i okolini živelo je oko 200 hiljada ljudi, a 80 hiljada zavisilo je direktno ili indirektno od EI plata, priča Radiša Spasić, nekadašnji radnik fabrike „EI provodnici”.

Mogućnost da radi u ovom industrijskom kompleksu omogućila mu je stipendija koju je preduzeće svake godine dodeljivalo.

Napustio je studentske klupe i dobio inženjersko mesto.

„Više ti se isplatilo da budeš tehnolog u Elektronskoj nego profesor u školi, plate su nam bile veće od službenika u opštini i od zaposlenih u pošti i železnici”, priča ovaj Nišlija.

Porodice su lagodno živele, pravile su se kuće, kupovali su se stanovi, išlo se na letovanja i zimovanja, proslavljale su se Nove godine, Osmi mart, radničke sportske igre u Čanju.

„Živelo se od Čanja do Čanja”, priseća se i dodaje da je prve godine po dolasku u EI odmah otišao sa porodicom na more.

U samom kompleksu postojala je toplana, zajednički socijalni fond, menza i železnička pruga kojom se odvozila i dovozila roba i repromaterijali.

„Rendgen aparati su se izvozili i na Kubu, ostalo je nekih šest aparata koji nikada nisu naplaćeni”, priča Spasić.


Pored fabrika na prostoru Jugoslavije, EI je napravila i dve fabrike za proizvodnju televizora u SSSR-u – u Tbilisiju, današnjoj Gruziji, i Kišinjevu, današnjoj Moldaviji.

„Prodali smo im opremu i tehnologiju, isporučivali smo im i komponente”, priseća se Pavlović koji je po napuštanju EI bio gradonačelnik Niša.

Pored niške EI, elektronikom su se bavile i Iskra Kranj u Hrvatskoj, Rudi Čajevac u BiH, Radio industrija Zagreb (RIZ), ali Pavlović ističe da nije postojao rivalitet među njima.

„Mi smo se međusobno dopunjavali, a postojala je i ideja da se napravi jedinstveni jugoslovenski TV, identično napravljen u Nišu, Iskri, RIZ-u, ali je to sve ostalo na nivou ideje, jer je usledio krah”, objašnjava on.

Niška EI

Stevan Golubović/Muzej Jugoslavije
Proizvodni pogon u jednoj od fabrika niške EI

Devedesete – krah jedne ere

„Kadrovi postavljeni početkom osamdesetih bavili su se više politikom nego privredom i tu je krenulo sve da ‘kašlje’ i sa mukom da se održava.

„Kada su došle sankcije, to je sve izašlo na videlo”, smatra Dragoslav Pavlović.

Radiša Spasić veruje da je raspadu ove industrije doprineo i Zakon o zapošljavanju pripravnika kojim se predviđalo da svaka fabrika na godišnjem nivou uposli određeni broj pripravnika koji su mahom ostajali u preduzeću.

Njegova fabrika krajem osamdesetih imala je 1.713 radnika, dok je realan broj radnih mesta bio tri puta manji i zato 1990-ih prva propada.

„Obučavali su se kadrovi za potrebe elektronske, to je onda preraslo u višu školu, bile su to kadrovske politike, zapošljavalo se preko komunističke partije”, priča Spasić.

Takvo stanje podseća ga na današnje političke strukture.

„Postavljaš oko sebe neke nesposobne koji neće da ti smetaju, koji neće da te ugroze i samo će da klimaju glavom i to je uništilo sistem koji imao naprednu tehnologiju.

„Paralelno sa tim, država se raspada, uvode se sankcije, gubi se tržište, posledično se smanjuje obim posla i sve kreće lančano da se uništava”, dodaje ovaj hemijski inženjer.

Privatizacija donela katanac

Prvi Zakon o privatizaciji kojim je predviđena i novčana nadoknada za radnike 1997. godine zvučao im je primamljivo, kaže Spasić.

„Ta menadžerska privatizacija, u početku politički vođena, nije bila loša, firme su opstajale, uz podršku države, za radnike je isto bilo dobro, jer je predviđalo 400 tadašnjih maraka (današnjih 200 evra) po godini radnog staža”, objašnjava on.

Prva fabrika Elektronske industrije privatizovana je 1991. godine, ali proces privatizacije nije uspeo i doneo je katanac na veliki broj fabrika i zavisnih preduzeća.

Odlukom niškog Privrednog suda, na predlog Agencije za privatizaciju, 2016. godine pokrenut je stečaj u EI.

Kako stoji u obrazloženju rešenja Agencije, stečaj se pokreće zbog „nedonošenja odluke o modelu i metodu privatizacije u određenom zakonskom roku”.

Niška EI

BBC
Urušavanje sistema počinje 1990-tih

Šta je tu danas?

Maja Petrović, nekadašnja radnica EI, deo je kolektiva Fabrike štampanih ploča, jedne od retkih fabrika koje su nastavile tradiciju EI-ja.

Fabrika je privatizovana 2001. godine, nekada je imala 350 radnika, a danas je taj broj osam puta manji.

„Posao je nekada bio jasno podeljen, danas svako radi sve, od proizvodnje do administracije, ali opstajemo jer je novi vlasnik doneo novu opremu i kupce”, priča Petrović.

Uz ovu fabriku, opstala je i EI Sova, dok se u pojedinim prostorijama zadržala proizvodnja, ali ne elektronska – već prehrambrena.

EI Sova privatizovana je 2008. godine i nastavila je da se bavi optoelektronikom – proizvodnjom i dizajnom elektronskih uređaja koji pretvaraju električnu energiju u fotonske signale za različite svrhe kao što su medicinska oprema, telekomunikacije, uređaji za noćno osmatranje.

Posle pogubnih privatizacija, zdravih jezgara gotovo da nema, ostalo su kupili stranci, te se u kompleksu od 66 hektara nalazi oko 150 manjih firmi koje proizvode sve i svašta, kaže Novica Ranđelović.

U zgradi nekadašnjeg zajedničkog restorana „Bolji život” organizuju se venčanja i mature.

Tomislav Pavlović, nekadašnji član Upravnog odbora EI, smatra da je to sramota za jednu državu.

„Od simbola jedne od najsnažnijih industrija u staroj Jugoslaviji, ostala je prašina – to je sada mesto gde se prave čarape i pune kese praškovima za supe”, kaže razočarano ovaj Nišlija.

Nedostatak volje i želje dodatno su ubrzali pad ove industrije.

Niška EI

BBC
Deo prostorija EI, ilustracija

Niški Bigz

Nekoliko muzičkih bendova ugnezdilo se u napuštene prostorije jedne od EI fabrika, prekrivene korovom i paučinom.

Da bi došao do improvizovanog studija, Milan Stoiljković redovno prolazi kroz čitav kompleks nekadašnje Elektronske, čija se veličina, kako kaže, i danas oseća.

„Osećam se sićušno jer svako od nas zna šta je to bilo za grad, iako mnogi nisu bili ni rođeni kada je to postojalo”, priča ovaj 31-godišnjak.

U saradnji sa drugim bendovima i kolegama muzičarima, osnovao je udruženje građana Medd.

„Plan nam je da budemo tu, jer je dobro mesto, nikom ne smetamo, mala smo komuna i napravili smo mali Bigz, a i želimo da promovišemo muziku i grupe”, objašnjava Stojiljković.

Prostor koji iznajmljuju nisu mnogo menjali, uklonili su trošni kancelarijski nameštaj i višegodišnju paučinu.

Zgrada Beogradskog izdavačko grafičkog zavoda (BIGZ) poslednjih petnaestak godina bila je stecište alternativne kulture Beograda, a prošle godine je prodata.

Niška EI

BBC
Radiša Spasić na nekadašnjem radnom mestu

Radiša Spasić je na birou za zapošljavanje 14 godina i jedan je od dve hiljade elektronaca, kako se kolokvijalno nazivaju radnici EI, koji čeka zaostale plate.

Za svaki odlazak u EI priprema se po nekoliko dana, jer mu je sve to i dalje stresno.

„Bio sam ispunjen čovek – primaš platu, hraniš porodicu, završio si školu, naučio si nešto, radiš, to što radiš pruža pare, priznat si u društvu.

„Sada, kada se pogledaš u ogledalo, ispada da si luzer, da si niko i ništa, da ništa ne vrediš, da tvoje znanje i iskustvo nisu nikome potrebni”, priča drhtavog glasa.

„Ostaje gorak ukus u ustima i sećanje na zlatno vreme”, zaključuje.


Pogledajte video o Pavlu Đuriću koji je 37 godina radio u Ulcinjskoj solani

Pavle Đurić 37 godina radio je u Ulcinjskoj solani – svedok je njenog uspona i pada.
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Trenutno na radiju

Elvis Costello, the Imposters
Pre 2 minuta

Magnificent Hurt

Elvis Costello, the Imposters
Abba
Pre 59 minuta

Just a Notion

Abba
Red Hot Chili Peppers
Pre 56 minuta

Dark Necessities

Red Hot Chili Peppers
Killers, K.D. Lang
Pre 51 minut

Lightning Fields (feat. K.D. Lang)

Killers, K.D. Lang
Wolf Alice
On Air!

Beautifully Unconventional

Wolf Alice

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend