BBC

Književnost, istorija i SSSR: Pisci koji su prkosili komunističkim cenzorima

Pisci koji su prkosili sovjetskim cenzorima

Alamy

U iščekivanju hapšenja nekog pesnika, njegova dela bi se sakrivala na domišljate načine – ušivala bi se u unutrašnjost jastuka ili cipela, ili sklanjala u dušeke i šerpe.

Policija bi zaplenjivala većinu njegovih papira, ali bi drugi bili prokrijumčareni ili skrivani na opskurnim lokacijama.

Najvažnije pesme bile bi sačuvane tamo gde ni najdomišljatiji istražitelj ne bi uspeo da ih nađe – u sećanju posvećenog čitaoca, koji bi ih prosleđivao dalje.

U memoarima Strah i nada, Nadežda Mandeljštam, supruga pesnika Osipa Mandeljštama, priseća se napora koje je ulagala u zaštitu dela njenog muža.

Umnožavanje i deljenje zabranjene poezije postalo je deo kulture samizdata – ilegalnog metoda izdavaštva čiji je cilj bio da se zaobiđe stroga cenzura u Sovjetskom Savezu.

Mi danas možemo da čitamo Mandeljštamovu poeziju zato što su se pojedinci izlagali velikom riziku da umnože i podele njegov rad, često se služeći raznim domišljatim metodima.

Izraz samizdat (samostalno izdanje) nastao je kao suprotnost gosizdatu (državno izdanje), što je bila reč koja se udarala kao pečat na svako zvanično izdanje.

Samizdat je obuhvatao širok dijapazon neformalno deljenog materijala i poprimao bi razne oblike: politički traktati, verski tekstovi, romani, poezija, govori i muzika.

Srodan izraz je tamizdat (tamošnje izdanje) – materijal prokrijumčaren u SSSR iz iznostranstva, kao što su „rendgenske” gramofonske ploče sa zabranjenom muzikom, među kojima rokenrol i kompozicije zabranjenih emigranata. One bi se vrlo brzo našle na crnoj berzi.

Knjige

Nkrita/Wikimedia Commons
Samizdat se naširoko delio u SSSR, mada su autori ulagali veliki trud da sačuvaju svoju anonimnost

Praksa snimanja piratskih magnetofonskih traka (magnitizdat) bila je manje rizična, jer je sovjetskim građanima bilo dozvoljeno da poseduju magnetofon, a većina sadržaja nije bila izrazito politička, uglavnom se sastojeći od pesama ruskih solista poznatih kao bardovi.

Dok je čitateljstvo pisanog samizdata retko nadmašivalo hiljade, snimke na magnetofonskim trakama slušalo je i do milion građana.

Jedan od najpopularnijih i najsubverzivnijih bardova Aleksandar Galič, koristio je svoje pesme da kritikuje „dobre vile cenzure” i veliča ulogu ilegalnih medija:

Neistina luta od polja do polja,

deleći beleške sa susednim Neistinama,

Ali ono što se peva tiho, odjekuje,

Što se čita šapatom, grmi.

Iako se izraz samizdat odnosi konkretno na sovjetski period, najizrazitije posle Staljinove smrti 1953, nedozvoljeno izdavaštvo ima dugu tradiciju u Rusiji.

Krajem 19. veka, studenti su delili radikalne pamflete u kojima su osuđivali cara, a posle neuspele revolucije iz 1905. i naknadnog gušenja građanskih sloboda, naširoko su se delili tekstovi koji su se smatrali subverzivnim.

Od vremena Prvog svetskog rata, koji je u Rusiji prekinut revolucijom 1917. i građanskim ratom koji je trajao do 1922, uvedene su značajne zabrane štampanog materijala.

Kulturološki pečat

Samizdat je odslikavao promenu političkog, kulturnog i geografskog pejzaža sovjetske države.

U nekom od materijala protestovalo se zbog gušenja hrišćanskih denominacija (pravoslavna, katolička, baptistička) ili se zalagalo za etničke grupe koje traže pravo na samoopredeljenje (Jevreji, Krimski Tatari, Volganski Nemci).

Slavofilski samizdat protivio se etničkoj heterogenosti SSSR, a u korist autokratske ruske pravoslavnosti i slovenske nadmoći – bez izuzetka protkan rasizmom i antisemitizmom – i protiv zapadnjačkih političkih koncepata kao što su demokratija i socijalizam.

Ceo postupak jezgrovito je opisao disident Vladimir Bukovski:

„Samizdat: pišem ga sam, uređujem ga sam, cenzurišem ga sam, objavljujem ga sam, distribuiram ga sam i služim zatvorsku kaznu za njega sam.”

Ova popularna definicija čini da samizdat zvuči kao nekakav usamljenički čin, ali do opasnosti je dolazilo kad bi svaki pojedinac počeo da pravi kopije za druge.

Ako bi bili presretnuti, vlasti bi često mogle da otkriju izvor tih dokumenata, zato što je većina ličnih pisaćih mašina morala da budu registrovana kod države.

Rezervne kopije obično su pravljene na mikrofilmu, koji bi bio prokrijumčaren van zemlje radi štampanja, a potom krijumčaren nazad.

Sovjetski plakat

Alamy
Sovjetske vlasti su promovisale važnost pismenosti na plakatima kao što je ovaj koji sugeriše da je ne znati čitati nalik slepom čoveku koji korača ka ivici provalije

Knjige i pamfleti kopirani su uz pomoć indigo papira uz najviše devet listova ubacivanih između praznih listova, tako da ih ukupno ima 10 – što je bio zakonski maksimum.

Da bi dobili što više prostora, redovi teksta bili su razvučeni do samog kraja margina, i po dužini i po širini.

Nestašice papira bile su česte, a oni koji su kupovali više od skromnih količina rizikovali su da budu prijavljeni.

Od svakog korisnika u lancu tražilo se da napravi najmanje još četiri kopije, ali bi bio upozoren da ne pokušava da otkrije ko je autor, kako ne bi bio proglašen za policijskog doušnika.

Haotična i zbrzana tehnika činila je krajnji proizvod neelegantnim – mutna štampa, zgužvane stranice i neugledne korice.

Vremenom je ovaj tajni proizvodni proces stekao kulturološki pečat, kao čin verodostojnosti nasuprot državnih publikacija, koje su imale besprekoran izgled, ali sterilan i čija je privlačnost bila ograničena pečatom odobrenja od cenzora.


Šta su buktjuberi i bukstagrameri:

Buktjuberi i bukstagremeri: Oni čitaju i pričaju o knjigama
The British Broadcasting Corporation

Čin umnožavanja omogućavao je prepisivačima da se udube u tekst više nego što bi uradili površnim čitanjem.

Neki su čak davali sebi slobodu da unose izmene u tekst ili izostavljaju neke njegove delove.

Takvo neuhvatljivo autorstvo dodatno je bilo pojačano činjenicom da su mnogi pisci, plašeći se za vlastitu bezbednost, koristili pseudonime i nisu preuzimali zasluge za svoja dela.

Tu situaciju je iskoristila sama Komunistička partija, tvrdeći da je odsustvo intelektualne svojine činilo deljenje materijala nepoštenim.

Ova maštovita cinična taktika sugerisala je da država štiti pisce od iskorišćavanja – samo je „buržoaski” autor mogao sebi da priušti da deli svoj rad besplatno.

Aleksandar Galič

Alamy
Aleksandar Galič je bio pesnik, dramaturg i pesmopisac čije su „pesme za bardove” kritikovale vladu SSSR-a – on je morao da napusti zemlju u poznijim godinama

Možda prvi veliki politički dokument koji se pojavio u samizdatu bio je Hruščovljev „tajni govor” iz 1956. godine – osuda Staljina koja je označila početak političkog i kulturološkog otopljavanja.

Taj proces je potrajao, ali je postao očigledan 1962. godine kad je odobreno objavljivanje romana Aleksandra Solženjicina Jedan dan Ivana Denisoviča.

Objavljena u književnom časopisu Novi svet (Novi mir), knjiga je donosila portret svakodnevnog života u zatvorskom logoru (gulag) pod Staljinom – tema koja je ranije bila van domašaja javne rasprave.

Dva koraka unazad

Hruščov je uglavnom ukinuo sistem gulaga, istovremeno oslabivši tajnu policiju i pokrenuvši prekogranične kulturne razmene.

Samizdat je došao do izražaja u Sovjetskom Savezu pod Hruščovljevom vlašću, budući da proizvodnja materijala koji nije u skladu sa zvaničnom ideologijom više nije podrazumevala smrtnu presudu.

Ali Hruščovljeve liberalne reforme naišle su na žestoki otpor tvrde struje i 1964. sa vlasti ga je svrgnuo njegov bivši štićenik Leonid Brežnjev.

Gotovo momentalno, pod direktivom Jurija Andropova (šefa KGB-a i Brežnjevljevim kasnijim naslednikom), cenzura se pojačala, a disidenti su bili zatvarani ili prognani.

Dvojica pisaca – Juli Danijel i Andrej Sinjavski – uhapšena su 1965. zbog samizdata, objavljivanja proze u inostranstvu pod pseudonimom.

Prepis sudskog procesa iza zatvorenih vrata nabavili su pesnici Aleksandar Ginzburg i Jurij Galanskov, koji su sastavili Belu knjigu sa dokumentacijom o suđenju.

Doktor Živago

Alamy
Nakon što je odbijen u SSSR-u, Boris Pasternak je prokrijumčario Doktora Živaga u Italiji, gde je prvi put objavljen – CIA je pomogla da bude objavljen i u drugim zemljama

Gušenje sloboda naišlo je na proteste – prve spontane političke demonstracije u 30 godina, zajedno sa dva otvorena pisma deljena u obliku samizdata, od kojih se u jednom od Brežnjeva zahtevalo da se odupre povratku staljinizma, a potpisale su ga istaknute ličnosti kao što je bio kompozitor Dmitrij Šostakovič.

Bilo je samo pitanje vremena kada će Ginzburg i Galanskov i sami završiti na sudu zbog objavljivanja i deljenja samizdata.

Povratak strožoj cenzuri dao je novi podstrek samizdatu, pošto su dela dozvoljena pod Hruščovom sada bila prisiljena da se vrate u ilegalu.

Grupa intelektualaca iz Moskve je 1968. pokrenula najdugovečniju i najpoznatiju samizdat periodiku, Hroniku tekućih događaja.

U 65 brojeva objavljenih za 15 godina, Hronika je pedantno beležila sva kršenja građanskih prava i sudskog postupka, među kojima 424 suđenja na kojima je osuđeno 753 ljudi, a nijedan od optuženih nije oslobođen krivice.

Urednici Hronike nisu zagovarali svrgavanje režima i uporno su tvrdili da je prema Sovjetskom ustavu iz 1936. njihova publikacija legalna.

Vlasti se sa tim nisu slagale – urednici i saradnici slati su u radne logore, psihijatrijske bolnice ili izgnanstvo.

Prva urednica Hronike Natalija Gorbanevskaja, uhapšena je nakon što je učestvovala na protestu na Crvenom trgu 1968. protiv gušenja Praškog proleća.

Gorbanevskaja je izazvala veliku pažnju u svetu, a američka pevačica Džoan Baez ju je hvalila na koncertima.

Neostrašćeni, precizan stil Hronike svesno se razlikovao od javnih osuda u zvaničnom državnom listu Pravda.

Uprkos tome što je izveštavala o potresnim svedočanstvima, Hronika je obećala da će „uložiti najveći mogući napor da koristi smireni, rezervisani ton” i „strogo činjenični stil”.

To pokazuju njeni legalistički naslovi rubrika („Hapšenja, pretresi, saslušanja”, „U zatvorima i logorima”) i njeno naknadno ispravljanje makar i najmanje greške.

Samizdat

Alamy
Samizdat je obično izgledao neugledno – ili čak kao nevešta lična prepiska – da bi izbegao cenzore koji su tražili rad profesionalnijeg izgleda

Do 1985, postojalo je više od milion artikala zabranjenog materijala u Lenjinovoj državnoj biblioteci – što je bio najveći spetsškran (kolekcija sa ograničenim pristupom).

Ali status kvo nije mogao da potraje – državna birokratija je bila sklerotična, privreda je stagnirala, a stara garda je umirala – tri lidera zaredom u kratkom vremenskom periodu.

To je dovelo do uspona 54-godišnjeg Mihaila Gorbačova, koji je priznao da Komunistička partija ne može da održi interno suzbijanje sloboda.

Gorbačov je uveo politiku perestrojke (ponovna izgradnja) i glasnosti (otvorenost) – a potonje je postalo ime nekih od najpopularnijih samizdata iz tog perioda.

Veoma je teško utvrditi tačan uticaj samizdata, mada mnogi veruju da je on bio značajan faktor u podrivanju sovjetske vlasti.

Za ukrajinskog novinara Vitalija Korotiča: „Sovjetski Savez su uništile informacije – a taj talas krenuo je sa Solženjicinovim Jednim danom.”

Iako je kompletan tiraž samizdata stizao do relativno male publike, mnogi od njegovih čitalaca bili su kulturološki uticajni.

Neki su bili i moćni, a i zvaničnici vlade postali su njegovi redovni čitaoci, jer su mogli da cenzurišu samo ono što razumeju.

Samizdat je počeo da utiče na njihov način razmišljanja – a njihove zabrane pomogle su u diktiranju granica politički prihvatljivog govora.

Više od jednog veka nakon Oktobarske revolucije, demokratska platforma interneta čini se da negira potrebu za ilegalnim medijima.

Ali samizdat je zadobio obnovljenu pažnju posle 2014. godine, kada je u reakciji na proteste na Majdanu u Ukrajini, ruska vlada pojačala napore u nadziranju internet sadržaja.

Sajtovi koji beleže državnu represiju rutinski se blokiraju, a mejlovi i nalozi na društvenim mrežama opozicionog lidera Alekseja Navaljnog se hakuju.

Onlajn Nova hronika tekućih događaja pokrenuta je 2015. godine, pod premisom da su građani dezinformisani manipulacijom masovnih medija.

Nova hronika je objavila listu 217 zatvorenih disidenata u Rusiji, među kojima imena opozicionih političara i ekoloških aktivista.

Vlasnici sajtova koji su kritički nastrojeni prema ruskoj vladi sele se u inostrane jurisdikcije – ali ovakvi izazovi nisu ograničeni samo na jednu zemlju.

Pokojni popularni bloger Anton Nosik tu je video globalnu paralelu, tvrdeći da je „Vikiliks direktan naslednik tradicije samizdata”.

Američke i britanske obaveštajne službe „zaplenjuju kompjutersku opremu, vrše pritisak na urednike, zahtevaju da se određeni materijali ne objavljuju… mehanizmi i motivacije su isti kao što su bili pre 45 godina”, izjavio je on 2017. godine.

Gde god država budu pokušala da ućutka pobunu, duh samizdata će i dalje cvetati.


Kako Rusija kontroliše internet:

Kako Rusija kontroliše internet
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Trenutno na radiju

Elvis Costello, the Imposters
Pre 24 minuta

Magnificent Hurt

Elvis Costello, the Imposters
Abba
Pre 20 minuta

Just a Notion

Abba
Red Hot Chili Peppers
Pre 17 minuta

Dark Necessities

Red Hot Chili Peppers
Killers, K.D. Lang
Pre 13 minuta

Lightning Fields (feat. K.D. Lang)

Killers, K.D. Lang
Wolf Alice
On Air!

Beautifully Unconventional

Wolf Alice

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend