BBC

Kosovo: „I dalje ne razumem zašto“, svedočenja porodica stradalih u zločinima u Velikoj i Maloj Kruši

Berat Duraku danas ima 40 godina i živi u Velikoj Kruši

BBC
Berat Duraku danas ima 40 godina i živi u Velikoj Kruši, a radi u opštini Orahovac

Albanac Berat Duraku imao je 15 godina kada je u martu 1999. u jednom danu izgubio oca, četiri strica i jednog rođaka.

Samo dan pošto je počelo NATO bombardovanje Jugoslavije, srpske snage napale su Malu i Veliku Krušu i obližnja sela, na pravcu između Prizrena i Orahovca, zbog sumnje da je tu stecište pripadnika pobunjeničke Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).

Tadašnji režim Slobodana Miloševića smatrao je borce OVK teroristima, jer su, kao odgovor na represivnu politiku, napadali policajce, vojnike i civile, što je izazivalo novu spiralu nasilja.

Tako je u periodu između 25. i 27. marta 1999. u oba sela – Velikoj i Maloj Kruši, ubijeno više od 300 civila, među kojima je bilo žena, dece i starijih, navodi se u knjizi Decenija sećanja mreže Rekom.

„Postojala su i dva krematorijuma u Kruši, gde su tela spaljivana, i nekoliko masovnih grobnica.

„Pokušavali su da sakriju zločin, odvozili su kamione pune leševa i bacali tela u reku Beli Drim“, govori mi Berat Duraku, ispred memorijalnog kompleksa masakru u Velikoj Kruši.

Prema njihovim podacima, koje navode i kosovski zvaničnici, u Velikoj Kruši je ubijeno 241 ljudi, a više od 200 su bili meštana ovog sela.

U Maloj Kruši je ubijeno više od 100 ljudi.

Godišnjice ovog masakra se svake godine obeležavaju na Kosovu na najvišem nivou dok se u Srbiji o njima gotovo nikad ne govori.

Govoreći o zločinu u Kruši, Nikola Šainović, potpredsednik Vlade SR Jugoslavije tokom 1999, skreće pažnju na zločine OVK u Orahovcu, Retimlju, Opteruši i susednim selima nad srpskim civilima u julu 1998. kako bi se sagledao širi kontekst „kosovskog lanca tragedije“.

„Jedan zločin ne opravdava drugi, to je samo slika jednog dramatičnog ambijenta u kom smo se našli, u kojoj su obe strane, očigledno, napravile zločine velikih razmera.

„Bilo bi dobro kad govorimo o jednom, da govorimo i o drugom, jer se radi o komšijama“, kaže Šainović za BBC.

On je pred Međunarodnim krivičnim sudom za Jugoslaviju u Hagu osuđen na 22 godine zatvora za ratne zločine na Kosovu tokom 1999, a na slobodi je posle odslužene dve trećine kazne.

Memorijalni kompleks u Velikoj Kruši

BBC
Memorijalni kompleks u Velikoj Kruši

Zatvoreni i četvrt veka kasnije

Pre odlaska u Malu i Veliku Krušu, upozorili su me da tamo odavno nije bilo novinara iz Beograda, ako ih je i bilo uopšte.

Uz pomoć kolege iz Prištine, posle nekoliko dana truda, našli smo ljude koji su spremni da govore za BBC.

Mala Kruša je selo na dvadesetak minuta vožnje od Prizrena ka Orahovcu, naizgled ni po čemu posebno.

Brdovito mestašce sa zelenom prolećnom travom, kućama bez fasade i ponekim zidom, umesto ograde, liči na mnoga druga na Kosovu.

Ožiljak koji ga razlikuje – masakr od pre 25 godina kada je ubijeno 104 ljudi – i dalje je utisnut i vidljiv i u izbegavanju meštanki da se slikaju za medije, iako su srdačno razgovarale sa nama.

Sede za drvenim stolom u centru sela, pored turbeta – nadgrobnog muslimanskog spomenika.

Pored njih je seosko groblje, a 100 metara niz ulicu i grobovi stradalih u masakru, kaskadno poređani i izbetonirani, sa plastičnim cvećem i ponekom albanskom zastavom.

Nastavljamo dalje i za samo nekoliko minuta smo u Velikoj Kruši, u kojoj je izgrađen memorijalni kompleks žrtvama masakra.

Na spomeniku su uklesana imena ubijenih, nestalih i stradalih u borbama. Mnogi su iz istih porodica sa istim prezimenima

BBC
Na spomeniku su uklesana imena ubijenih, nestalih i stradalih u borbama. Mnogi su iz istih porodica sa istim prezimenima, poput Hoti ili Duraku

Tamo je sa porodicom sve do kraja marta 1999. živela Bljerta Nali Gaši kada su joj u jednom danu ubijeni otac Dželadin Nali i više od 10 rođaka.

U istom danu je izgubila 13 članova porodice, a imala je 13 godina i danas, kaže, ne podnosi taj broj.

„Možda nisam bila dovoljno velika da razumem zašto se nešto dešava, ali jesam da zapamtim kako je bilo.

„A u stvari, ni danas ne razumem zašto“, kaže Bljerta i zaplače.

„Posle 25 godina, niko nije osuđen za te zločine, a bili su čista nepravda, živeli smo normalnim životom, bez bilo kakvog luksuza, i nikome ništa nažao nismo učinili“, kaže ona u razgovoru za BBC.

Dželadin Nali sa decom, Bljerta Nali napred u plavoj haljini

Privatna arhiva
Dželadin Nali sa decom, Bljerta Nali napred u plavoj haljini

Izostanak sudskog epiloga

Za zločin u Maloj Kruši, u junu 2020. osuđen je Darko Tasić na zatvorsku kaznu od 22 godine, ali mu je Apelacioni sud u Prištini u decembru iste godine prepolovio zatvorsku kaznu na 11 godina, podseća KosSev.

Iz Fonda za humanitarno pravo su istakli da su procesuirane uglavnom osobe nižeg ranga pri oružanim formacijama, dok je, sa izuzetkom nekolicine, upadljiv izostanak suđenja visokopozicioniranim oficirima u čijim su se zonama odgovornosti ovakvi zločini događali.

A bili su, tvrdi se, „sistematski i svakodnevni“.

U samo jednom danu, 26. marta 1999. godine, pored masakra u Maloj Kruši, i u obližnjoj Suvoj Reci, Landovici, Celini i drugim mestima ubijeno je ukupno skoro 700 civila, podseća FHP.

Međunarodni krivični sud za Jugoslaviju u Hagu (MKSJ) je u osuđujućim presudama na više suđenja utvrdio postojanje državnog plana čiji je cilj bio proterivanje značajnog broja kosovskih Albanaca, kako bi se obezbedila trajna srpska kontrola nad Kosovom.

Postojanje plana utvrđeno je, između ostalog, i na osnovu primene jednoobrazne matrice zločina, nekažnjivosti za počinjene zločine i uništavanja ličnih dokumenata kosovskih Albanaca na prelazima prema Albaniji, navodi FHP.

Kaskadno groblje u Maloj Kruši

BBC
Kaskadno groblje u Maloj Kruši

Kako je počelo?

Tokom 1998. intenzivirali su se sukobi albanskih pobunjenika sa srpskim snagama, a zbog sve većeg broja slučajeva proterivanja i stradanja civila, kako je obrazloženo, da bi se sprečila humanitarna katastrofa, NATO alijansa započela je bombardovanje Jugoslavije 24. marta 1999.

Početak NATO kampanje, neki Albanci su dočekali srećni, nadajući se da će to promeniti situaciju nabolje, kaže Bljerta Nali Gaši.

„Mislili smo da ćemo biti slobodniji, i mi kao deca smo osećali te stege, nismo imali slobodu kretanja, nismo mogli da se obrazujemo, nismo imali elementarna ljudska prava i normalan život.

„Ali, već 25. marta smo shvatili da se sve potpuno menja, ali nagore, kada su srpske snage ušle u Krušu“, kaže Bljerta.

Njihova kuća je bila na brežuljku na kraju sela i tu su se komšije i familija okupili da se sklone od policije i vojske.

Kad je pao mrak, otišli su u šumu nedaleko odatle da se sakriju, ali su ih srpske snage opkolile tenkovima.

Jedan od grobova u Maloj Kruši

BBC
Jedan od grobova u Maloj Kruši

I danas pamti koliko je bila prestravljena kada je čula tenkove spremne da pucaju.

„Roditelji i stariji su nas pokrili ćebadima i telima.

„Tenkovi su se primicali i, kad bi stres i pritisak došli do vrhunca, oni bi ih zaustavili i to su satima ponavljali“, prepričava ova danas 38-godišnja majka troje dece.

Oko ponoći su se vratili u kuću i spavali, koliko je ko mogao.

U zoru ih je probudio upad srpskih snaga koje su pretražile celu kuću i naterale ih da izađu u dvorište.

Razdvojili su, kaže, žene i decu na jednu stranu, muškarce na drugu.

„Nije im bila strategija da nas ubiju u planinama, jer bi neko verovatno mogao da pobegne.

„Opkolili su nas kod kuće, odvojili muškarce i žene, maltretirali nas, fizički i psihički, i nisu ostavili nikog od muškaraca živog“, priča Bljerta, danas zaposlena u opštini Orahovac.

Posle upada u selo, zajedno sa majkom, sestrama i rodbinom izbegla je u Albaniju, odakle se vratila posle tri meseca, u junu 1999. a brojni muškarci iz njene porodice i komšiluka su stradali.

BBC dokumentarni program Panorama je u aprilu 1999. objavio video snimak Seljamija Heljšamija iz bolnice, koji je napad u Velikoj Kruši preživeo tako što su ga pokrila tela ubijenih u masakru.

Sa Kosova je izbegao sakriven pod ćebadima na traktoru, kojim su prevožene žene, deca i starci.

Slično je iskustvo i Berata Durakua, sa kojim razgovaram u Velikoj Kruši, ispred velikog spomenika na kom su uklesana imena ubijenih i nestalih civila i vojnika, naspram kojeg je groblje.

Posle prvobitne nepoverljivosti prema medijima i dogovora u kafani koja je bila sklonište OVK, kako piše na tabli, Duraku i lokalni zvaničnici pokazuju mi Memorijalni kompleks.

U uređenom ambijentu nalik amfiteatru, pored desetina belih mermernih grobova sa imenima, među kojima je i žena koja je bila trudna u to vreme, nalaze se i grobna mesta za neidentifikovane žrtve prekrivena travom.

Kada su srpske snage ušle u selo i odvojile muškarce, Duraku je kao tinejdžer poslat u grupu sa ženama i decom.

'U ovoj kući je tokom rata bilo utočište OVK, Opština Orahovac', natpis na kafani u Velikoj Kruši

BBC
‘U ovoj kući je tokom rata bilo utočište OVK, Opština Orahovac’, natpis na kafani u Velikoj Kruši

Naređeno im je da predaju novac i vrednosti i da odu u Albaniju.

Krenuli su, ali su se, kaže, usput izgubili i sklonište našli u podrumu jedne od spaljenih kuća njegovog rođaka, gde nisu imali ni hranu, ni vodu.

„Nismo znali šta se napolju dešava, niti šta je sa našim ljudima iz sela.

„Od 26. marta, kad smo ušli u podrum, tamo sam bio sa više od 50 ljudi“, kaže Duraku.

Posle dva dana su izašli i zatekli prazno selo, a on je otišao i do njegove kuće.

„Na trećem spratu, u jednoj od soba, video sam telo mog ubijenog oca, do pola karbonizovano, zapaljeno.

„Bio sam potpuno zbunjen i izgubljen“, priča ovaj 40-godišnjak iz Velike Kruše.

Vratio se grupi žena i dece i zajedno su otišli najpre u selo Nogovac, a odatle u Albaniju, gde će kao izbeglica provesti narednih tri meseca.

Vratili su se posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma 12. juna 1999. godine, kojim je okončano NATO bombardovanje i dogovoreno povlačenje srpskih snaga s Kosova.

Zatekli su potpuno uništeno i zapaljeno selo.

Memorijalni kompleks u Velikoj Kruši

BBC

Danas je u centru sela skoro potpuno gotov muzej i čitav memorijalni kompleks.

Plan je da na jednom mestu budu sakupljena i prikazana svedočenja preživelih, dokazi, snimci, kako bi posetioci i istraživači mogli da se izbliza upoznaju sa masakrom koji je selo iskusilo.

Svake godine, mesta stradanja obilaze i kosovski zvaničnici i predstavnici porodica nestalih.

Kosovski premijer Aljbin Kurti je 2023. odatle poručio da su Mala i Velika Kruša „veliko svedočanstvo genocida Srbije“, preneo je KosSev.

Skrivanje zločina

Da se pre četvrt veka radilo na prikrivanju zločina, pokazuju i izveštaji međunarodnih organizacija.

U analizi Hjuman rajts voča o zločinima na Kosovu navodi se da su u Velikoj Kruši, muškarce Albance uveli u jednu srpsku kuću u Maloj Kruši, gde su ih ubili iz automatskog oružja.

Zatim su žrtve, njih najmanje stotinu, pokrili slamom i zapalili, navodi se.

Timovi za sudsku medicinu Tribunala za ratne zločine u Hagu pronašli su 14 tela u Maloj Kruši, ali su prijavili očigledne dokaze o prekopavanju grobova, citirano je obraćanje tužiteljke Karle del Ponte Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija novembra 1999.

Zgrada u kojoj su se desila ubistva bila je razneta eksplozivom, a istraživači HRV posetili su Malu Krušu 9. juna 1999. i pronašli veliki krater na mestu gde se, po rečima meštana, dogodio masakr, piše u knjizi „Po naređenju Ratni zločini na Kosovu knjizi „Po naređenju Ratni zločini na Kosovu“ (Under Orders: War Crimes in Kosovo).

Uvid o zločinima u Maloj Kruši Nikola Šainović, Miloševićev bliski saradnik, dobio je iz svedočenja u Hagu.

„Radi se o velikoj tragediji“, kaže i objašnjava da su se na prostoru zapadno od Suve Reke OVK brigade sukobljavale sa srpskim snagama, što su potvrdila dokumenta sa suđenja.

„Tribunal je presudio da su se najteži zločini, ubistva civila, desili kao delovanje pojedinaca ili grupa izvan poduhvata za koji je nama suđeno.

„Kosovo je, kao ratom zahvaćeno područje, puno oružja čitavo vreme, puno raznih ljudi u šarenim uniformama, svedoci i preživeli iz Male Kruše su pominjali imena, kako poznaju ljude (koji su ih napali)“, kaže Šainović, dodajući da ne opravdava one koji su činili zločine.

„Ti ljudi, koji su to uradili, stavili su nam blato na lice.“

Kako je utvrđeno, za vreme sukoba 1998. i 1999, Šainović je bio Miloševićev izaslanik za Kosovo i deo takozvane zajedničke komande koja je na osnovu naloga iz Beograda usmeravala akcije srpske vojske i policije u tadašnjoj južnoj srpskoj pokrajini.

Na pitanje zašto se u Beogradu gotovo nikad ne pominju ovi zločini nad albanskim civilima, on odgovara da je to deo balkanske traume, da se uvek govori o jednoj strani.

„Nulta stvar je popis događaja, i jednih i drugih.

„Ne želim da smanjim tragediju, naprotiv, ona je veća, zato su posledice tako duboke“, ističe Šainović.

Borba žena u selima bez muškaraca

Dubinu tragedije najviše su osetile žene i deca, koja su se vratila u Malu i Veliku Krušu posle zločina.

Najmanje 150 žena su ostale udovice, a više od 500 dece su ostali siročad, dok se i dalje 130 ljudi vodi kao nestalo, navodi Rekom.

Mnogi nisu uspeli da identifikuju članove porodica, a dešavalo se i da budu pogrešno identifikovani, te su porodice morale da prolaze kroz bolan proces ponovnog otvaranja grobova.

Identifikacija je prvobitno bila zasnovana na tradicionalnim metodama, prepoznavanjem odeće ili ličnih predmeta, ali je zamenjena DNK analizom.

Za ova mesta se u narednim godinama govorilo da su „sela bez muškaraca“.

Za razliku od uobičajenog zanemarivanja uloge žena u vremenima sukoba, kada se ističu samo heroji i žrtve, „sećanje na masakre u Kruši nudi jedinstveno sočivo kroz koje se može sagledati rat na Kosovu“, kaže Jora Ljumezi, istraživačica ljudskih prava, autorka izveštaja o Kosovu u monografiji Rekoma.

„U Kruši (…) žene su preuzimale centralne uloge dok su muškarci bili odsutni.

„Uprkos tome što su trpele bol u srcu zbog gubitka voljenih — muževa, dece i očeva — žene iz Kruše su pokazale nepokolebljivu odlučnost da ponovo izgrade sopstvene živote i obezbede porodice posle rata“, navodi Ljumezi u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Hrabrost i aktivizam žena, kao i izdržljivost, u Kruši nisu bili pojedinačni slučajevi, već su cvetali unutar zajednice, dodaje ona.

O njihovoj borbi snimljen je i višestruko nagrađivani film „Košnica“, rediteljke Bljerte Bašoli, po istinitoj priči o Fahrije Hoti iz Velike Hoče, čiji se muž i dalje vodi kao nestao.

U konzervativnoj sredini ovog zabačenog kosovskog sela, Hoti je organizovala komšinice, mahom udovice, da se udruže u zadrugu, prave i prodaju ajvar marketima širom Kosova, kako bi mogle da prežive, boreći se sa krutim patrijarhalnim normama i protivljenju preživelih muškaraca.

Kosovo i žene na filmu: Od gorkog iskustva do filmskog platna
The British Broadcasting Corporation

Škotski forenzičar: Užasan nivo zverstava

Robert Meknil je škotski forenzičar sa višegodišnjim iskustvom u prikupljanju dokaza ispitivanjem posmrtnih ostataka, koji je na Kosovo došao jula 1999. kao deo tima istražitelja MKSJ.

Bio je prisutan tokom ekshumacije tela u Velikoj Kruši, gde je „osetio knedlu u grlu“ primetivši da su na 23 sanduka članovi iste porodice – Hoti, ispričao je za sajt Balkan Insajt.

Ovaj istražitelj je učestvovao i u ispitivanju posmrtnih ostataka ubijenih u Srebrenici, tokom rata na području Bosne i Hercegovine, gde su srpske snage izvršile genocid nad muslimanskim stanovništvom.

„Nivo zverstava bio je prilično užasan, posebno kad ispitujete sveža tela i vidite kako su se prema njima ophodile ubice.

„Prema mnogim žrtvama su se odnosili veoma okrutno, prebijali su ih (…) za mene je to bio šok, navikao sam na ubistva, ali ne na okrutnost na kakvu sam naišao na Kosovu i Bosni“, kaže Meknil u razgovoru za BBC iz doma u Glazgovu.

Među žrtvama je bilo i dece, dodaje.

Radili su u privremenoj mrtvačnici u okolini Orahovca, bez pravih uslova za rad.

Kao bizaran način zbunjivanja istražitelja i prikrivanja zločina, navodi i primere da su žrtve presvlačene, što je otežavalo identifikaciju, iako odeća nikad nije jedini način da se žrtve identifikuju, dodaje.

„Preživeli i porodice žrtava očajnički su želeli da sahrane voljene i odlučili smo da odvojimo, očistimo i iznesemo odeću na stolove da žene mogu da vide i prepoznaju“, kaže Meknil.

Seća se žene koja se rasplakala odmah prepoznavši mokar džemper svog supruga dok se sušio.

Džemper je dobio kao nagradu za brigu o životinjama od Svetske fondacije za prirodu i nije se odvajao od njega, ispričala mu je, tražeći da joj ga predaju.

To mu je, kaže, „nateralo suze na oči“.

„U normalnim okolnostima morali bismo da kažemo ne, jer je džemper trebalo da bude poslat u Hag kao dokazni materijal, ali u ovom slučaju, patolog i ja smo se saglasili da ona treba da ima taj džemper“, kaže Meknil.

Džemper je imao rupu od metka spreda visoko iznad srca, a pozadi nisko u donjem delu leđa, što pokazuje da ja upucan odozgo, a možda je bio i na kolenima, opisuje mi pokazujući rukama po telu.

Ukšin Hoti

BBC
Među nestalima iz Velike Kruše je i Ukšin Hoti, filozof i aktivista, koji je više puta hapšen u vreme Miloševićevog režima. Iz zatvora Dubrava, gde je bio u vreme masakra, pušten je dan pred istek kazne, maja 1999. i od tada mu se gubi svaki trag, a njegova slika i danas stoji na kružnom toku na ulazu u selo.

Očeve stvari pronašla je i porodica Bljerte Nali prilikom velike ekshumacije 12. avgusta u Velikoj Kruši.

Njen otac je bio Dželadin Nali, nastavnik u školi „Bajram Curi“.

Znao je da se nešto sprema i rekao je ukućanima pre napada da u jednu kesu spreme slike i nešto odeće i, zahvaljujući tome, i danas ih čuva.

Bljerta Nali Gaši je danas majka troje dece i radi kao portparolka opštine Orahovac

BBC
Bljerta Nali Gaši je danas majka troje dece i radi kao portparolka opštine Orahovac

Bljerta kaže da se pretpostavlja da je ubijen negde između Velike Kruše i obližnjeg sela Celine.

Od povratka u selo, živela je sa majkom i dve sestre, prvobitno u jednoj sobi, jer je cela kuća bila porušena.

Ona i sestra su završile školu i zaposlile se, a majka se bavila ručnim radom, jer nisu imale mnogo zemlje da obrađuju.

Snalazile su se kako su mogle, ali ih je 1999. zauvek obeležila.

„Danas, ja sam za to da živim u demokratiji, možda i za zajednički život sa Srbima, ali unutra ima nešto što mi ne dozvoljava da im oprostim“, zaključuje Bljerta dok pokazuje rukom na grudi.

Ismet Duraku, Beratov otac, i dalje se vodi kao nestao.


Kosovo
The British Broadcasting Corporation

Šesnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.


Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Trenutno na radiju

Knife
Za 2 minuta

Pass This on Future

Knife
Avicii
Za 5 minuta

Addicted to You

Avicii
Jannifer Hudson
Za 8 minuta

A Night to Remember

Jannifer Hudson
Style Council
Za 12 minuta

You're the Best Thing

Style Council
Dara Maclean
Za 16 minuta

For Once in My Life (Live)

Dara Maclean

Amber Alert

City Smart Club

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend