BBC

Psihologija: Zašto je vaša omiljena boja verovatno plava

boja

Henrik Sorensen/Getty Images

Proizvođač krejona Krejola sproveo je 1993. godine nenaučnu, ali intrigantnu anketu: zamolio je američku decu da navedu omiljenu boju krejona.

Većina je odabrala standardnu plavu, ali su se među prvih deset našle i tri druge nijanse plave.

Sedam godina kasnije, firma je ponovila eksperiment.

Ponovo se na samom vrhu našla klasična plava, dok se u prvih deset našlo još i šest drugih nijansi plave, među kojima i jednlj sjajnog imena – „plava snežne oluje”.

Pridružile su im se još i ljubičasta, zelena i roze.

Dominacija plave na takvim listama ne iznenađuje Loren Labrek, vanrednu profesoru sa Univerziteta u Rod Ajlendu, koja proučava uticaj boja u marketingu.

Kao mađioničarski trik koji sponzoriše Panton, ona često od studenata traži da navedu svoju omiljenu boju.

Kad odgovore, ona klikne na vlastitu prezentaciju.

„Imam slajd na kom već piše ’80 odsto vas je izabralo plavu'”, kaže im Labrok.

I obično je u pravu.

„Jer jednom kad odrastemo, svi zavolimo plavu. Čini se da je tako u svim kulturama, nema prevelike razlike – ljudi naprosto vole plavu.”

(Interesantno, ali Japan je jedna od malobrojnih zemalja u kojoj ljudi među svoje tri omiljene boje navode belu).

Naš izbor omiljene boje nešto je što se obično javlja još u detinjstvu: pitajte bilo koje dete koja je boja njihova i većina – sa bojicom u ruci ­- već će imati spreman odgovor.

Novorođenčad imaju široke i prilično nedosledne preferencije boje, prema rezultatima jednog istraživanja. (Pokazuju izvesne sklonosti prema svetlijim nijansama, doduše.)

Ali što više vremena deca provedu na ovom svetu, počinju da razvijaju jače afinitete prema određenim bojama, na osnovu onih kojima su bila izložena i asocijacijama koje na njih imaju.

Veća je verovatnoća da povežu jarke boje kao što su narandžasta, žuta, ljubičasta i roze, sa pozitivnim umesto sa negativnim emocijama.

Jedna studija sprovedena na 330 dece uzrasta između četiri i 11 godina pokazala je da su koristila omiljene boje za crtanje „dobrog” lika, a da su bila sklona da koriste crnu kad crtaju „lošeg” lika (mada druge studije nisu uspele da pronađu takvu vezu, tako da je daleko od toga da su emotivne asocijacije na boje jednostavne).

Društveni pritisak, kao što je sklonost da odeća i igračke devojčica budu roze boje, takođe imaju snažan uticaj na izbor omiljenih boja kako deca rastu.

Vlada opšte uverenje da kako deca uđu u tinejdžerske godine, njihov izbor omiljene boje poprimi tamnije, sumornije nijanse, ali nema mnogo akademskih istraživanja koja to potkrepljuju.

Pokazalo se, na primer, da adolescentkinje u Velikoj Britaniji privlače ljubičasta i crvena, dok dečaci više vole zelenu i žuto-zelenu.

Jedna studija o izboru boje dečje sobe kod britanskih tinejdžera pokazala je da oni obično biraju belu, dok su kao omiljenu boju navodili crvenu i plavu.

Ove palete boja čini se da konvergiraju kako ljudi prelaze u zrelo doba.

Intrigantno, ali dok većina odraslih tvrdi da najviše voli plave nijanse, isto tako je vrlo verovatno da im se neće sviđati jedna te ista boja: kao najmanje popularna rutinski se navodi tamna žućkasto-smeđa.

Ali zašto uopšte imamo omiljene boje? Još važnije, šta motiviše te sklonosti?

Jednostavno rečeno, imamo omiljene boje zato što imamo omiljene stvari.

To je makar suština teorije ekološke valence, ideje koju su predstavili Karen Šlos, vanredna profesorka psihologije sa Univerziteta u Vinsonsin-Medisonu u SAD, i njene kolege.

Njeni eksperimenti su pokazali da su boje – da, čak i bež – daleko od neutralnih.

Umesto toga, ljudi im pridodaju slojeve značenja, uglavnom izvučene iz naših subjektivnih istorijata, i tako stvaraju izuzetno lične razloge zbog čega nam je u tom procesu neka nijansa odbojna, a neka druga privlačna.

„To objašnjava zašto različiti ljudi imaju različite sklonosti prema istoj boji, i zašto naše sklonosti prema nekoj datoj boji mogu vremenom da se menjaju”, kaže ona.

Kako se gomilaju nove asocijacije – bilo preko svakodnevne izloženosti u svetu oko nas ili veštački putem namernog uslovljavanja – to može da dovede do toga da se ono što volimo vremenom menja.

Zamislite vaše sklonosti prema bojama kao rekapitulaciju svih vaših iskustava sa tom bojom: vaša redovna svakodnevna iskustva u svetu utiču na taj sud – Karen Šlos

Šlos je usavršila ovu teoriju u nekoliko eksperimenata, među kojima i jedan sproveden na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju.

Ona i njeni saradnici pokazivali su dobrovoljcima kvadratiće boje na ekranu dok je u prozorčićima od njih traženo da ocene koliko im se oni dopadaju.

Potom bi se istraživači povukli, kao da žele da kažu da sad počinje neki nov eksperiment.

Ponovo bi se vratili da istim dobrovoljcima pokažu slike u boji, osim što su ovaj put, umesto običnih kvadratića, oni gledali razne predmete.

Svakom slikom je dominirala jedna od četiri nijanse.

Slike sa mnogo žute i plave korišćene su kao kontrolne: na njima su se nalazili neutralni predmeti, kao što su heftalica ili šrafciger.

Crvene i zelene fotografije, međutim, bile su namerno iskrivljene.

Polovina učesnika gledala je crvene slike koje je trebalo u njima da pobude pozitivne uspomene, kao što su sočne jagode ili ruže na Dan zaljubljenih, dok je trebalo da prikazane zelene slike izazovu gađenje, kao što su sluz ili prljava skrama na površini jezera.

Druga polovina gledala je isti set koji je obrnuo ove asocijacije: crvene žive rane naprema prelepim zelenim brdima ili kiviju.

Kad su ponovo primenili test sklonosti, Šlos i njen tim su uvideli da je došlo do promene omiljenih boja.

Izbori dobrovoljaca su se pomerili ka onoj boji koja je bila pozitivno naglašena dok je došlo do malog pada za negativnu nijansu.

Narednog dana, ona ih je vratila i ponovo im pokazala test, da bi videla da li je ta preferencija preživela noć – i nije.

Promena koju je izazvao eksperiment izgleda da je bila nadjačana bojama koje su učesnici pre toga iskusili u stvarnom svetu, prema rečima Šlos.

„To nam govori da naša iskustva u svetu neprestano utiču na to kako ga doživljavamo i tumačimo”, kaže Šlos.

„Zamislite vaše sklonosti prema bojama kao rekapitulaciju svih vaših iskustava sa tom bojom: vaša redovna svakodnevna iskustva u svetu utiču na taj sud.”

Rad Karen Šlos na sklonostima ka bojama mogao bi nenamerno u velikoj meri da objasni i položaj plave kao toliko čestog favorita.

Vladavina plave traje bez prekida od najranije zabeleženih studija o bojama, koje su sprovedene u 19. veku.

I većina naših iskustava sa tom bojom najverovatnije će biti pozitivne, kao što su idilični okeani ili vedro nebo („osećati se plavo (tužno)” je idiom koji postoji samo u engleskom).

Na sličan način, njen rad nudi i nagoveštaj zašto je ona blatnjava smeđa toliko omražena, jer se povezuje sa biološkim otpadom ili istrulelom hranom.

Kratak period svake godine, međutim, ova nijansa stekne svoje poklonike, uglavnom zahvaljujući promenama koje se dešavaju u prirodnom svetu.

boja, kosa

Melpomenem/Getty Images
Možda će vas iznenaditi, ali naše omiljene boje se menjaju kako starimo, uglavnom zbog naših iskustava u svetu oko nas

U eksperimentu čiji je cilj bio, makar delimično, da pokaže da li su omiljene boje statička komponenta nečijeg identiteta, Šlos i njen tim su tražili od dobrovoljaca u Novoj Engleskoj da prate svoje omiljene i neomiljene boje na nedeljnom nivou tokom četiri godišnja doba.

Činilo se da je na njihovo mišljenje direktno uticala priroda, a naklonost prema bojama je rasla ili opadala u skladu sa paletom boja iz prirode.

„Kako su se menjale boje okruženja, tako su se povećavale naklonosti prema nekim bojama”, kaže ona.

Najveći skok nastupio je u jesen, kad su tople boje – tamnocrvena i narandžasta, na primer – dobile više ocene, pre nego što su opale u isto vreme kada i lišće.

Zamoljena da protumači zašto je jesen doživela takav pad, ona sugeriše dva objašnjenja.

Prvo, geografska oblast u kojoj je izvršila ovaj eksperiment slavna je po jesenjim promenama – osmatranje lišća popularna je turistička aktivnost u Novoj Engleskoj – tako da su dobrovoljci možda bili pripremljeni za tu vrstu naklonosti.

Još intrigantnije, međutim, ona veruje i da je na delu evolutivni aspekt – oštrina kontrasta.

„Fascinantno je pomisliti da je to možda zato što se radi o nagloj, brzoj, dramatičnoj promeni okruženja – dok trepnete, više je nema.

„U zimu imate mnogo bele i smeđe, ali ne provodimo toliko mnogo vremena napolju da bismo ih videli.”

Okruženje u kom živimo utiče na naše naklonosti prema bojama i na neke druge načine.

Još jedna studija koju je sprovela Šlos bavila se studentima na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju i Stenfordu, pokazavši da reprezentativne boje koledža utiču na nijanse koje su oni birali kao omiljene.

Što su više studenti tvrdili da podržavaju i prihvataju vrednosti i duh škole, to je više ta naklonost prema određenim bojama rasla.

Velika je zabluda da bebe ne mogu da raspoznaju boje od rođenja – Alis Skelton

Lako je pretpostaviti da teoriji o ekološkoj valenci treba vremena da se ispolji, da bismo pre toga usvojili sve te društvene nijanse u svetu koji vidimo.

Ali eksperimentalna psihološkinja Domicel Jonauskajt kaže da to nije tačno.

Ona proučava kognitivne i afektivne konotacije boja na Univerzitetu u Lozani, u Švajcarskoj, i pratila je kako dečaci i devojčice doživljavaju plavu i roze boju – oni artikulišu i iskazuju naučene preferencije prema bojama u vrlo ranom uzrastu.

Ljubav devojčica prema roze boji na krivi u obliku zvona vrhunac doživljava u predškolskom uzrastu – oko pete ili šeste godine – pre nego što opadne u vreme kad postanu tinejdžerke.

„Ali dečaci izbegavaju roze od vrlo ranog doba, najmanje od svoje pete godine. Njihov stav je: ‘Može da mi se dopadne bilo koja boja – samo ne roze’. Vrlo je buntovno od dečaka da mu se dopadne roze boja”, kaže ona.

„A među odraslim muškarcima veoma je teško pronaći nekoga ko će vam otvoreno reći: ‘Roze je moja omiljena boja’.”

Neki istraživači su u prošlosti iznosili teoriju da je ova konkretna preferencija boje, ukorenjena u rodu, evolutivna: žene su bile sakupljači u društvima lovaca i sakupljača, glasi ta teorija, i stoga im je bila potrebna preferencija boja povezana sa bobicama.

To je potpuna glupost, kaže Jonauskajt, koja se poziva na nekoliko skorašnjih studija koje su se bavile preferencijama boja u neglobalizovanim kulturama – u selima u peruanskoj Amazoniji, na primer, i u grupi koja traži hranu u severnim prostranstvima Republike Kongo.

Nijedna devojčica nije iskazala naklonost prema roze boji.

„Da bi dečaci imali ovu naklonost ili odbojnost, ta averzija mora da bude kodirana kao društveni identitet”, kaže ona.

Štaviše, roze boja se doživljavala kao stereotipno muška boja pre 1920-ih, a počela je da se vezuje za devojčice tek polovinom 20. veka.

Čak i najmlađa deca mogu da raspoznaju i ocenjuju boje, tvrdi Alis Skelton koja pomaže u vođenju Kolor grupe i laboratorije za bebe Saseksa, na Univerzitetu u Saseksu, u Velikoj Britaniji.

Njena prevashodna oblast interesovanja su bebe i deca, da bi bolje razumela kako se rane preferencije boja odražavaju na estetske preferencije kasnije u životu.

„Velika je zabluda da bebe ne mogu da raspoznaju boje od rođenja – jer mogu”, kaže ona, istakavši da je razvoj oka neravnomeran.

Receptori koji raspoznaju zelenu i crvenu su zreliji po rođenju od onih koji obrađuju plavu i žutu, tako da novorođenčad posebno lako registruju jarkocrvenu.

Ideja o ekološkoj valenci – da mi pridajemo značenje bojama na osnovu predmeta koje srećemo u svetu – važi čak i kod najmlađih.

„Deca će obratiti pažnju na boju kad ima neku funkciju koja je povezana sa njom. Neće stvarno obraćati pažnju na boje sem ukoliko ne mogu da nauče nešto iz toga”, kaže Skelton.

Zamislite da postoje dve flašice. Jedna je zelena, druga je roze.

U zelenoj flašici je ukusna tečnost, u roze je nekakva mešavina lošeg ukusa.

Deca će zapaziti, i zapamtiti, te boje, zato što prepoznavanje razlike između njih pruža kognitivni bonus.

„To vam je kao prezrela banana – boja je korisna naznaka nekog svojstva predmeta”, kaže Skelton.

Ta prezrela banana, naravno, mogla bi da bude žućkasto-smeđa, iste one nijanse koju gadljivi odrasli odbacuju u laboratorijskim testovima.

Skelton nudi utehu svakome čija se omiljene boje ne uklapaju u dominantnu vladavinu plave.

One koje privlače nepopularne nijanse mogli bi da budu proizvodi nekog konkretnog perioda, gajeći pozitivne uspomene iz detinjstva – zamislite, na primer, bebe iz sedamdesetih ušuškane na smeđim bukle sofama.

Ali tu je i još jedna intrigantna mogućnost.

Većinu ljudi privlači vizuelna harmonija, zadovoljstvo i lake senzacije koje izaziva često pozitivna plava.

„Moglo bi da bude da dok neki pokušavaju da dostignu homeostazu, neki drugi traže senzacije, baš kao što se ljudi dele na ševe i sove”, kaže ona.

„Pomislite samo na umetnike, čiji je glavni zadatak da traže stvari koje će uzdrmati njihov vizuelni sistem ili estetske sklonosti.”

Oni su ti, koji, nesumnjivo, nisu prvo posezali za plavim krejonom kao deca.


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Trenutno na radiju

Elvis Costello, the Imposters
Pre 50 minuta

Magnificent Hurt

Elvis Costello, the Imposters
Abba
Pre 46 minuta

Just a Notion

Abba
Red Hot Chili Peppers
Pre 43 minuta

Dark Necessities

Red Hot Chili Peppers
Killers, K.D. Lang
Pre 38 minuta

Lightning Fields (feat. K.D. Lang)

Killers, K.D. Lang
Wolf Alice
On Air!

Beautifully Unconventional

Wolf Alice

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend