BBC

Rat u Bosni i Hercegovini 30 godina kasnije: Borba protiv zaborava – kako se u Prijedoru sećaju civilnih žrtava rata i belih traka oko ruke

Fikret Bačić

BBC
Fikret Bačić je pre trideset godina izgubio 29 članova porodice u selu Zecovi, u kojem su snage bosanskih Srba počinile masakr

Pre tačno trideset godina, Fikret Bačić iz sela Zecovi kod Prijedora je izgubio 29 članova porodice kada se njegovo rodno mesto našlo na meti snaga bosanskih Srba.

Ni dan danas nema mezara [groba] na koji bi mogao da ode – posmrtni ostaci njegove majke, supruge, dvanaestogodišnjeg sina, šestogodišnje ćerke, drugih rođaka i njihove dece nikada nisu pronađeni.

„Najviše od svega ih želim ekshumirati i pokopati i nadam se da ću za života to uraditi”, kaže šezdesetpetogodišnji Fikret Bačić za BBC na srpskom.

Oko 12.000 ljudi sa prostora bivše Jugoslavije se i dalje vode kao nestali u ratovima, pokazuju podaci Međunarodne komisije za nestale (International Commission on Missing Persons – ICMP).

Više od 8.000 njih bili su državljani Bosne i Hercegovine.

Tokom više od tri i po godine rata, u Bosni je poginulo oko 100.000 ljudi, a raseljeno više 2,2 miliona – blizu polovine predratnog stanovništva.

U sedmoj je deceniji života, Bačić i dalje aktivno radi na tome da civilne žrtve rata iz okoline Prijedora ne budu zaboravljene.

Zato je sa grupom istomišljenika pokrenuo Dan bijelih traka, koji se već devet godina obeležava 31. maja i vremenom je poprimio međunarodni karakter.

Šta je Međunarodni dan bijelih traka?

Od 2013. godine, obeležava se kao dan sećanja na stradale civile u Prijedoru i okolini.

Vlasti bosanskih Srba su 31. maja 1992. godine naredile nesrpskom stanovništvu da na ruke stavi bele trake, a kuće obeleži belim zastavama.

Hiljade muškaraca, žena i dece prisilno je odvedeno u logore u Trnopolju, Keratermu i Omarskoj.

Bila je to uvertira u ubistva bošnjačkih i hrvatskih civila u drugom najvećem masakru tokom rata u Bosni.

Procenjuje se da je u Prijedoru i okolini ubijeno 3.716 ljudi, a među njima i 102 dece.

Najveći je genocid u Srebrenici, kada su jedinice pod vođstvom Ratka Mladića ubile više od 8.000 muslimanskih mladića i muškaraca.


‘Ovo ne može da se zaboravi’

Sa crno-belom fotografijom ubijenog rođaka, Zahida Duratović je došla na okupljanje u znak sećanja na prijedorske žrtve.

Prijedor, bele trake

BBC/Jovana Georgievski

„Ovo je sin moje zaove, Fahrudin, ubijen je kad je imao samo 16 godina. Ubijen mu je i otac, dolazim i podsećam na njega i sve ubijene”, rekla je 64-godišnjakinja za BBC na srpskom.

Na okupljanje je došla i Armina Kadirić, koja je rekla da je „izgubila mnogo članova porodice, kako svoje tako i suprugove familije”.

„Ne znam tačan broj nastradalih iz moje familije, možda više od 100″, rekla je 53-godišnjakinja.

„Ovo se ne može zaboraviti. Može zaboraviti onaj koga to lično ne dira, a ovo se neće zaboraviti dok je nas i naše dece”.

Prijedor, bele trake

BBC/Jovana Georgievski

Aktivisti iz Prijedora, Banjaluke i drugih gradova, okupljeni oko inicijative Jer me se tiče, i ove godine su se okupili na mostu kod gradskog parka u Prijedoru, na koji su vezali bele trake sa imenima 102 ubijene dece.

Prijedorska policija ove godine nije odobrila tradicionalnu šetnju kroz centar grada, već je organizatore okupljanja obavestila da mogu da održe komemoraciju na centralnom trgu, i to u trajanju od jednog sata, između 12 i 13 časova.

Centralni gradski trg u Prijedoru nosi ime majora Zorana Karlice, pripadnika Vojske Republike Srpske i komandanta izviđačke lete 43. prijedorske motorizovane brigade.

„Oduzeli su nam mirnu šetnju i dozvolili nam obeležavanje na trgu koji nosi ime po srpskom oficiru”, rekao je Fikret Bačić na skupu i pozvao „međunarodne vlasti da stanu u zaštitu aktivista, jer vlasti Bosne i Hercegovine to nisu u stanju”.

Prijedor, bele trake

BBC/Jovana Georgievski

Na komemoraciji u centru Prijedora okupilo se nekoliko stotina ljudi.

Skup je obezbeđivalo više desetina pripadnika policije, a protekao je mirno.

Sa razglasa su pročitana imena 102 ubijene dece, a na trg su položene ruže sa njihovim imenima.

Oko 13 časova, kada je isteklo vreme odobreno za održavanje skupa, aktivisti su pokupili ruže i preneli ih u gradski park – do mesta na kojem već nekoliko godina bezuspešno zagovaraju podizanje spomenika deci koja su u Prijedoru ubijena između 1992. i 1995. godine.

Prijedor, bele trake

BBC/Jovana Georgievski
Prijedor, bele trake

BBC/Jovana Georgievski

Pripadnici desničarske organizacije Princip iz Prijedora su za 31. maj prethodno najavili proslavu rođendana premijera Mađarske Viktora Orbana i vlasnika srpske televizije Pink Željka Mitrovića na glavnom trgu, sa početkom od 10 sati, koja nije održana pošto se organizatori nisu pojavili.

Prilikom obraćanja na skupu, iz inicijative Jer me se tiče ocenili su da se radi o „provokaciji”.

Prijedor, bele trake

BBC/Jovana Georgievski

Proglas

Tog 31. maja 1992. godine, kada se strah uvukao u domove nesrpskog stanovništva, bila je nedelja – dan za porodicu.

Građani srpske nacionalnosti, pridružite se svojoj vojsci i policiji u potjeri za ekstremistima, glasio je poziv koji su vlasti bosanskih Srba uputile na lokalnom radiju.

Ostali građani, muslimanske i hrvatske nacionalnosti, moraju na svoje kuće i stanove izvjesiti bijele zastave i na ruke staviti bijele trake. U protivnom, snositi će teške posljedice.

Na početku Drugog svetskog rata, nacisti su naredili Jevrejima da na rukavu nose žutu zvezdu kao znak raspoznavanja.

U selu Zecovi, na 20 kilometara od Prijedora, proglas stiže i do porodice Bačić.

Fikret je u tom trenutku stotinama kilometara daleko, u Nemačkoj, gde se 1991. godine zaputio trbuhom za kruhom i radi naporne smene na gradilištu.

Zna da je porodica tih dana često bez struje i da se snalaze kako bi uopšte mogli da slušaju radio.

„Moj brat Refik je bio pametan čovek i dosetio se da okrene bicikl naopačke, stavi na njega radio i poveže žice, tako da točkovi prave struju dok se okreću u vazduhu”, priseća se Fikret, a na licu mu titra ponos.

Telefonom je razgovarao sa porodicom, ali ne svakodnevno.

Ni Fikret nije imao telefon u radničkom smeštaju gde je stanovao, kao ni njegova porodica u selu.

On bi zvao sa javnih govornica raznih nemačkih gradova u koje ga je vodio posao, a supruga bi odlazila u Prijedor kod rođaka koji su imali telefon.

Dobro pamti 19. maj 1992. godine – dan kada joj je poslednji put čuo glas.

„Rekla mi je da je sve u redu, da su dobro i da ne brinem”, kaže Fikret.

Dani i nedelje su prolazili, a vesti o porodici nije bilo.

Fikret odlučuje da objavi oglas u lokalnim novinama i ostavio broj telefona za kontakt.

„Moja supruga mora da je čula za taj oglas, ali ga nije videla, jer nije pozvala mene, već tetku koja je u to vreme takođe živela u Nemačkoj i zamolila je da mi prenese da su i dalje dobro.

„To su bile poslednje vesti koje sam od nje dobio”.


Srebrenica: Šta se dogodilo


‘Komšije i bivši prijatelji’

fikret

Andrew Testa/Panos
Fikret Bačić u svom domu u selu Čarakovo, nadomak Prijedora, gde se naselio nakon povratka iz Nemačke

U životu tada tridesettrogodišnjeg Fikreta usledili su mučni meseci, kada se iz petnih žila trudio da dobije bilo kakvu informaciju o najbližima.

„Ostavljao sam stotine maraka na telefonskoj govornici, zvao sam svakoga u Bosni čiji sam broj mogao naći i za koga sam mislio da bi mogao nešto znati.

„Tih dana sam malo jeo i mnogo pio”, kaže.

Od 33 člana porodice, koliko ih je živelo na dva seoska imanja u Zecovima, Fikret je ponovo zagrlio samo rođaka Zijada Bačića i još dvoje čija imena ne želi da otkriva.

Dvadeset i devet članova se i dalje se vode kao nestali.

Troje preživelih su u vreme napada bili deca.

Jedinice bosanskih Srba prvo su došle po muškarce iz sela, koji su pre toga predali lovačko i lično oružje, priča Fikret.

„Razumem zašto nisu bežali – ljudi koji su po njih došli bili su naše komšije, sa kojima smo radili, družili se i igrali fudbal.

„Ni ja ne bih bežao da sam ostao, verovao bih da se ništa strašno ne može dogoditi kad odlaziš sa ljudima koje poznaješ”, razmišlja Fikret.

Zijad Bačić je za BBC prethodno ispričao da su pripadnici snaga bosanskih Srba krajem jula 1992. godine zarobili žene i decu iz porodice Bačić u alatnici – maloj prostoriji na imanju.

Nakon dva dana im je dozvoljeno da se vrate u kuću, odakle su izvedeni u dvorište i streljani.


Sećanje na masakr – priča Zijada Bačića

Bili smo kod kuće kada smo čuli glasove vojnika. Izađi napolje! Izađi!”.

Majka nam je kazala da moramo.

Čim smo izašli, krenula je paljba iz mitraljeza.

Prepoznao sam jednog od muškaraca, ostali su nosili čarape na glavama.

Gledao sam kako moja majka pada prva, a zatim brat i sestra, i potrčao sam da se sakrijem iza jednog žbuna.

Ostao sam tamo dok pucnjava i vikanje nisu prestali i tada sam prepoznao još jednog muškarca čije je lice bilo skriveno – bili su nam komšije.

Vidio sam kako puca u one koji su još uvijek bili živi, sve dok nisu prestali da vrište.

Ubice su otišle, a ja sam polako izašao.

Vidio sam svoju majku Sidu, brata Sabahudina i sestru Zikretu mrtve u bašti.

Tu je bilo još dvoje djece – dječak od 10 i djevojčica od 13 godina.

Od 32 ljudi, preživjelo je samo nas troje.

Izvor: BBC fjučer


Zbog zločina u selu Zecovi iz jula 1992. godine, Tužilaštvo Bosne i Hercegovine je 2014. podiglo optužnicu protiv 15 ljudi, pripadnika Vojske Republike Srpske, policije i Kriznog štaba Prijedora.

Terete se za zločine protiv čovečnosti nad Bošnjacima na području Prijedora, i to ubistva, mučenja, seksualno nasilje, uništavanje i oduzimanje imovine.

U optužnici se navodi da je tada ubijeno 150 bošnjačkih civila – žena, dece i starijih ljudi, dok su preživeli bili zarobljeni i nezakonito zatočeni u logorima Omarska, Keraterm i Trnopolje.

Tamo je deo zatočenika ubijen, a drugi su izloženi prisilnom progonu, mučenju, zlostavljanju i nečovečnom postupanju, piše u dokumentu.

Petnaestorica optuženih su 2014. privedena, a zatim im je omogućeno da se brane sa slobode.

Ovaj sudski proces još uvek traje.

Tokom proteklih godina je doneto više do 50 presuda za zločine protiv civila u okolini Prijedora.

Fikret tvrdi da su većina optuženika njegove „komšije i bivši prijatelji” – ljudi sa kojima je radio, družio se, kojima je odlazio na svadbe i sahrane.

„Razumem da vojske ratuju, ali nikako ne mogu da razumem šta bilo koga može da navede da ubije žene, decu i starce”, kaže.

Dodaje da optužene redovno sreće – u pošti, prodavnici, u polju, na putevima koji vode do sela.

„Jednog od njih sam pre neki dan sreo kod lekara”, priča, a vene na njegovom licu postaju blago napete.

„On se okrenuo i otišao, a ja sam ostao da gledam u njega – imam hrabrosti ga da pogledam, a on mene ne.”


Opsada Sarajeva: Preživljavanje, otpor, kreativnost

Opsada Sarajeva: Preživljavanje, otpor, kreativnost
The British Broadcasting Corporation

Borba protiv zaborava

fikretova porodica

Fikret Bačić
Jedna od retkih fotografija Fikreta sa suprugom i decom, koji se od 1992. godine vode kao nestali

Fikretu Bačiću su od porodice ostala samo sećanja i nekoliko fotografija, koje je sačuvala njegova tetka u Nemačkoj.

Tamo se oženio po drugi put, a iz tog braka ima pastorka i blizance.

Oktobra 1998. godine, Fikret se sa novom porodicom vratio u Bosnu i Hercegovinu.

Do sela Zecovi više nije postojao ni put.

„Sve je bilo toliko uraslo, da sam ostavio auto na magistralnom putu i krenuo pešice do imanja”, priseća se.

Tamo je zatekao „samo gole zidove, koji su se nekako još držali”.

„Više nije bilo bukvalno ničega – nisam imao šta da ponesem i sačuvam”, kaže Fikret.

Kupio je imanje u susednom selu Čarakovo, dok se njegov rođak Zijad Bačić vratio u Zecove.

Na mestu gde se nekada nalazila porodična kuća, Bačići su 2013. godine sami podigli spomenik za njihove stradale i druge civilne žrtve iz sela.

spomenik u zecovima

Fikret Bačić
Ernest, najmlađi nastradali član porodice Bačić, imao je dve i po godine

„Ne smeju biti zaboravljeni, a ja ću nastaviti da tragam za njihovim ostacima”, kaže Fikret, koji je u poslednjih dvadeset godina više puta pomagao u iskopavanju masovnih grobnica.

Najveća se nalazi na području Tomašice, u okolini Prijedora, gde su ekshumirani ostaci Bošnjaka i Hrvata iz okolnih sela.

Kaže da je sopstvenim rukama natovario mnoga tela i ostatke u kamione.

„To sam uradio iz pijeteta prema svojima i ne gubim nadu da ću ih jednoga dana pronaći”, dodaje.

Građanska inicijativa Jer me se tiče već osam godina zagovara podizanje spomenika prijedorskoj deci stradaloj tokom rata u Bosni, i to u parku naselja Berek, u starom delu grada.

bacic park

BBC
Bačić se nada da će spomenik deci ubijenoj u Prijedoru jednog dana biti postavljen na gradskom šetalištu

Iz nevladine organizacije Kvart, koja učestvuje u ovim naporima, kažu da su 2014. godine uspeli da prikupe neophodan broj potpisa za podizanje spomenika žrtvama, ali im Grad Prijedor ne izlazi u susret.

Kako tvrde, odgovor gradskih vlasti je da nemaju ništa protiv postavljanja spomenika, ali neće da menjaju regulacioni plan, što je preduslov za izgradnju.

Grad Prijedor nije odgovorio na upit BBC-ja do objavljivanja teksta.


Dejton – kako se sećamo mirovnog sporazuma

Kako se sećamo Dejtona
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Trenutno na radiju

Elvis Costello, the Imposters
Pre 23 minuta

Magnificent Hurt

Elvis Costello, the Imposters
Abba
Pre 20 minuta

Just a Notion

Abba
Red Hot Chili Peppers
Pre 16 minuta

Dark Necessities

Red Hot Chili Peppers
Killers, K.D. Lang
Pre 12 minuta

Lightning Fields (feat. K.D. Lang)

Killers, K.D. Lang
Wolf Alice
On Air!

Beautifully Unconventional

Wolf Alice

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend