BBC

Roditeljstvo i deca: Kako je novo shvatanje porodice promenilo moderni svet

Porodice koje su nekada smatrane za revolucionarne, eksperimentalne ili koje su bile tabu danas imaju više prostora u javnosti i menjaju kako shvatamo roditeljstva.

Piše: Sofi Hardak

Dži Roberts, dvadesettrogodišnja studentkinja iz Eksetera (Engleska), planira svoje venčanje.

Njeni otac i majka će biti prisutni, naravno, kao i jedan važan gost: Suzen, njena surogat majka, žena koja ju je rodila 1998.

„Ona je veoma važna osoba u mom životu, i veoma važan deo moje porodice”, kaže Roberts, jedna od prvih nekoliko stotina beba rođenih putem modernog programa surogat majčinstva u Britaniji.

Kada se desi da se neupućeni ljudi iz njene okoline zbune kad to čuju, onda im ona predstavi malo porodično stablo: „[Ovo je] moja mama, a imam i surogat majku, i to su različite osobe.”

Surogat majčinstvo, odnosno trudnoća i rađanje deteta koje žena preuzima za drugu osobu ili par, u Britaniji je zabranjena kao komercijalna i dozvoljena kao neprofitna delatnost.

Prema podacima iz organizacije koja je pomogla pri sklapanju dogovora za surogat majčinstvo u slučaju Roberts, broj takvih zahteva danas daleko prevazilazi broj voljnih potencijalnih surogat majki.

Podaci takođe pokazuju da broj slučajeva korišćenja oplođavanja surogat majki godišnje dosegne i 22 odsto u odnosu na broj porođaja.

Neki parovi pribegavaju surogat majčinstvu nakon duge borbe sa sterilitetom; toj grupi pripadaju i Robertsovi. Za druge je to jedan od preostalih načina za ostvarivanje roditeljstva, među kojima je i usvajanje.

Poput drugih novih oblika porodice koji su se pojavili tokom poslednjih nekoliko decenija, surogat roditeljstvo je izazvalo oprečne reakcije – npr. tvrdnja o potencijalnim psihološkim problemima deteta rođenog na taj način.

Neobaveštenost i neznanje su često bili okidači za žestoke napade na drugačije oblike porodice.

Bez obzira na to da li su oni stvoreni zahvaljujući novim tehnologijama ili društvenim promenama, često su se suočavali sa kritikom da dovode u opasnost zdravlje budućih generacija.

Najzad, u skladu s tim stavom, ako niko pre nas nije podizao dete na određeni način, kako onda možemo predvideti sve posledice koje odatle proističu?

Istina je, međutim, da znamo mnogo više o novim oblicima porodice nego što se često pretpostavlja.

Za početak, većina porodica koje su nekada važile za pionirske pokušaje danas već beleže nekoliko generacija potomaka i mogu drugima da pomognu kad je reč o vitalnosti.

S druge strane, iako svaka porodica predstavlja zaseban slučaj, proučavaoci su zapazili određene obrasce koji verovatno mogu biti primenjeni na sve porodice – pa tako, najverovatnije, i na oblike koji su još nepoznati.


Pogledajte video: Ukrajina i bebe: Roditelji ne mogu da preuzmu bebe iz surogat klinike

Ukrajina: Roditelji iz svih krajeva sveta ne mogu da preuzmu bebe sa surogat klinike
The British Broadcasting Corporation

Danas raspolažemo sa iznenađujuće detaljnom slikom porodica koje su nekada smatrane za opskurne, a koje će definisati 21. vek.

Najzad, nekonvencionalno roditeljstvo je u porastu.

Istopolni brakovi čine veliki deo procenta porodica koje usvajaju decu, a broj donorki i donora jajnih ćelija i spermatozoida raste paralelno sa porastom broja starijih parova i ljudi koji nisu u vezi, a koji se odlučuju na roditeljstvo, da navedemo samo dva rastuća trenda.

S obzirom na to koliko raznolike mogu biti te porodice, u javnosti se često čuju slična pitanja, na primer: kako reći detetu o njegovom poreklu, ili kako na najbolji način uspostaviti odnose sa trećim stranama, bila to surogat majka ili donatorka/donor.

Zahvaljujući decenijama proučavanja, danas znamo odgovor na većinu tih pitanja.

„U društvu vlada ukorenjeno mišljenje da je tradicionalna porodica najbolje okruženje za odgajanje dece”, kaže Suzen Golombok, psihološkinja i bivša direktorka Centra za proučavanje porodice na univerzitetu Kembridž i autorka knjige Mi smo porodica: Šta je zaista bitno roditeljima i deci o novim oblicima porodice.

Početak svog istraživanja Golombok smešta u sedamdesete godine prošlog veka, analizirajući majke lezbijke i njihovu decu.

U to vreme, majke iz lezbijske zajednice su po pravilu gubile starateljstvo nad svojom decom, čak i u slučajevima kada su socijalni radnici davali pozitivne izveštaje o njihovom roditeljstvu, jer su sudovi smatrali da njihove istopolne zajednice mogu izazvati psihičke i emotivne probleme kod dece.

Zapravo, kad je Golombak započela rad na knjizi, nijedna majka koja se otvoreno deklarisala kao lezbijka nije dobila starateljstvo nad svojim detetom prema odluci britanskog suda.

Pojedinim majkama je čak naređeno da spavaju odvojeno od svojih partnerki kad god im dete dođe u posetu.

Kasnije, Golombak i njene kolege su istraživale gej očeve, trans roditelje i njihovu decu, porodice sa decom rođenom iz jajne ćelije ili spermatozoida koji su donirani, ili putem surogat majčinstva.

Na kraju su došli do zaključka koji osporava „temeljne pretpostavke o deci iz porodica koje se ne ubrajaju u tradicionalni nuklearni model”.

Usledile su, jedna za drugom, brojne studije koje pokazuju da je topla, brižna i otvorena komunikacija daleko važnija za zdravlje deteta od roda, seksualne orijentacije, broja roditelja i njihove genetske povezanosti, kao i načina na koji ih sredina prihvata – faktori koji su nekada smatrani najvažnijim za njihov emocionalni i psihološki razvoj.

Istraživanje je, zajedno sa kampanjama koje su pokrenule same porodice, promenilo tok bračnih parnica i dovelo do izmena važnih delova zakona, poput odluke iz 2002. da se u Britaniji (a kasnije, 2007, u Škotskoj) dozvoli istopolnim brakovima da usvajaju decu.

„Zahvaljujući brojnim istraživanjima najrazličitijih novih oblika porodice, istraživači dolaze do istog zaključka – za decu je najvažniji kvalitet odnosa, a ne struktura porodice”, kaže Golombok.

Golombok očekuje da to jednako važi i za najnovije oblike, poput onih kada je dete začeto pomoću jajne ćelije i spermatozoida troje ljudi, ili u nekoj dalekoj budućnosti, pomoću jajnih ćelija i spermatozoida koji potiču od matičnih ćelija.

Način dobijanja jajnih ćelija i spermatozoida, ili broja genetskih roditelja, verovatno ne utiču u većoj meri na dečije zdravlje, smatra ona.

Ipak, proučavaoci su otkrili konstantnu pretnju novim oblicima porodice, pretnju koja može nauditi mentalnom zdravlju deteta – društvena predrasuda.

Očeva priča: „Živeti u laži”

„Kada je moj otac otkrio da je gej, bio sam u srednjoj školi i nisam znala nijednu drugu porodicu u kojoj su oba roditelja bili otvoreno gej”, kaže Dejna Arnaboldi, prisećajući se detinjstva u Masačusetstu osamdesetih godina prošlog veka.

„Suočila sam se sa osećanjem izopštenosti, bila sam nervozna jer nisam znala kako će ljudi reagovati.”

Njen otac, Alan Arnaboldi, priseća se koliko je bio uplašen.

Njegova bivša žena, Dejnina majka, podržala ga je. Međutim, okolina nije.

Plašio se da će zbog javnog deklarisanja dobiti otkaz kao učitelj u osnovnoj školi, što bi mu značajno otežalo kupovinu kuće ili održavanje domaćinstva, a takođe bi moglo negativno da se odrazi na Dejnin društveni život i sklapanje prijateljstava.

„Takođe, dugo vremena nisam poznavao nijednog gej oca, dugo me je mučilo što nisam isti kao strejt očevi ili što su mi osećanja drugačija u odnosu na druge gejeve koji nisu bili očevi; kao da sam živeo u laži unutar obe grupe ili nas držao odvojenim od obe”, piše on u odgovoru poslatom mejlom.

Najzad, Alan i Dejna Arnaboldi su devedesetih učestvovali u izložbi fotografija posvećenih novim porodicama pod nazivom Ljubav je suština porodice: Portreti pripadnika LGBTQ zajednice i njihovih porodica.

Kada je izložba bila postavljena u školi u kojoj je predavao, nekolicina porodica je organizovalo protest.

S druge strane, mnoge druge su pružile podršku.

„Mislim da je izložba pomogla drugim predavačima gej i lezbijske orijentacije da istupe i javno se deklarišu, kao i gej roditeljima pojedinih mojih đaka da sa mnom otvorenije razgovaraju”, kaže on.

Upravo osećanje da ste roditelj nasuprot svim društvenim okolnostima karakteristično je za članove novih oblika porodice, kažu stručnjaci.

„Kada vam čitava kultura kaže da niste u stanju da dobro radite svoj posao, to je veoma teška poruka”, kaže Nanet Gartrel, psihijatrica i glavna istražiteljka u Nacionalnoj longitudnoj zajednici lezbijskih porodičnih studija u Americi.

Tokom osamdesetih, Gatrel i njene kolege su započele studiju o grupi majki-lezbejki koje su dobile decu putem donora sperme.

U to vreme se smatralo da „ti roditelji nikako ne mogu stvoriti zdravo okruženje za svoju decu, te da će ona imati psihološke probleme”.

Neke od tih žena su roditelji odbacili zbog toga što su odlučile da imaju decu.

Trideset šest godina kanije, gotovo sve one, zajedno sa njihovom decom, i dalje su deo dugoročnog naučnog projekta.

Gartel i članovi njenog tima su otkrili da društvena stigma utiče na majčino iskustvo, ali takođe, da one uspevaju da umanje taj uticaj na duševno zdravlje deteta.

„One žele da pokažu svetu da mogu biti dobre roditeljke, i da njihova deca mogu biti dobro”, kaže ona. „Potreban je ogroman trud kako bi se izborile sa homofobijom i stereotipima sa kojima se svakodnevno suočavaju tokom odgajanja svoje dece i njihovog razvoja.”

Kada su deca bila uzrasta 10 godina, beležila su jednako dobre ili čak bolje rezultate na psihološkim testovima u odnosu na vršnjake.

Ipak, njih 43% je iskusilo homofobiju zbog seksualne orijentacija svojih majki.

Takođe, u odnosu na vršnjake, imali su povišen nivo anksioznosti i depresije.

Ali, studija pokazuje i da su razvili odbrambene mehanizme.

Deca koja su pohađala škole u kojima su se dešavali problemi kad je reč o odnosu prema LGBTQ+ zajednici, i čije majke su bile aktivne pripadnice lezbijske zajednice, psihički su se nosila bolja sa tom situacijom.

Razgovor sa decom o tome kako odgovoriti na negativne komentare bio je od pomoći, pokazuje studija.

Bliskost sa roditeljima ublažava posledice maltretiranja, pokazuje studija

Kao sedamnaestogodišnjaci, adolescenti su bili dobrog duševnog zdravlja, uspešni učenici, uživali su u bliskim odnosima sa prijateljima i članovima porodice, visoko rangirajući svoju sreću.

Ipak, polovina ispitanika je prijavilo da se suočilo sa neprijatnostima zbog toga što su im majke bile lezbijke, što je narušilo njihovo duševno zdravlje. I pored toga, održavanje bliskog odnosa sa majkama otklonilo je negativni uticaj takvih iskustava.

Gatrel veruje da bi načini na koje su porodice reagovale na te probleme, poput oslanjanja na podršku prijatelja i vežbanja odgovora na negativne komentare, bili korisni za bilo koje dete koje je marginalizovano iz bilo kog razloga.

Izlazak u javnost: „Zajednička nit je ljubav”

„Tragali smo za mestom gde će naša deca, koju podižu dve majke, biti prihvaćena i dobrodošla”, kaže Robin Džars.

Ona i njena partnerka Barbara Alen su tokom osamdesetih i devedesetih podizale decu u Northemptonu (Masačusets).

Pribegavale su strategiji koju su koristile majke u navedenoj studiji: pronalaženje prijateljskog okruženja i pomaganje deci kada bi se suočila sa negativnošću.

„Dešavalo se da neko dete kaže našoj ćerki da nema ‘pravu porodicu’ jer nema oca”, priseća se Džars.

One bi to prijavile učiteljici/učitelju, koji bi onda održali čas na kom bi đaci razgovarali sa članovima nekoliko porodica, među kojima bi bile i njihove.

„Na taj način smo bile u poziciji da se sa nama razgovara kao sa porodicom bez oca, a istovremeno smo mogle da ukažemo učenicima na to da postoje različiti oblici porodice.”

Barbara Alen se priseća uživanja u svakodnevnom porodičnom životu.

„Tokom njihovom odrastanja, bila sam srećna što sam petkom uveče umotavala čarapice”, napisala je u mejlu.

„Bila sam ponosna što je na listi za kupovinu uvek bilo prepuno njihovih omiljenih namirnica, obožavam osećaj kad nekog zagrlim i kad neko mene zagrli, a povremeno sam bila prosto razvozač. Naravno, kao i kod drugih porodica, bila sam mnogo, mnogo više od toga.”

Nabovajer Devore-Stouks, plesačica koja je kao dete učestvovala na izložbi Ljubav je suština porodice, priseća se tog osećanja.

Dok gleda fotografiju svoje porodice, kaže da je „sjajno što ta slika može biti primer kako izgleda porodica.

Dinamika naše porodice je danas drugačija, ali ima puno onih koji su zaslužni za njen razvoj, a zajednička nit je ljubav, ona je konstanta, osećam je u našoj porodici kako u prošlosti tako i u sadašnjosti.”

Sumirajući 25 godina roditeljstva, majke obuhvaćene ovom dugoročnom studijom kažu da je jedan od najlepših trenutaka bio kada su videle da njihova deca cene različitost.

Gantrel zaključuje: „Njihova deca su neverovatno ponosna na to što su ih odgajale majke koje su za njih predstavljale liderke, u prvoj generaciji porodice sa lezbejkama kao roditeljkama.”

Golombok i njen tim su uočili sličan obrazac – roditelje koji se trude da pruže podršku svojoj deci – i kad su u pitanju drugi oblici porodice.

Na primer, u odnosu na transseksualne roditelje koji su usvajali decu, gej očevi usvojene dece su bili mnogo brižniji i više komuniciraju sa svojom decom.

Tokom roditeljstva mnogi roditelji menjaju stavove o tome šta je tradicionalno.

„Rob i ja smo bili među prvim gej parovima koji su usvojili decu u Americi. Iako se to danas svodi na rutinsku proceduru, što važi i za alternativne načine za ostvarivanje gej roditeljstva, poput surogatstva i vantelesne oplodnje, pre četiri godine je to predstavljalo pravi podvig”, piše Džon Kuper u mejlu.

Kuperovi su usvojili petoro dece, i svi su oni danas odrasli ljudi. Jedno od njih će kasnije tokom ove godine stupiti u brak. „Srećom, odgajili smo našu brojnu decu u progresivnom gradu na Long Ajlendu, u okruženju koje je bilo veoma blagonaklono prema nama. Nije bilo negativnih reakcija komšija”, priseća se Džon Kuper.

U današnje vreme je taj oblik porodice opšteprihvaćen. U Americi 24% ženskih i 8% muških istopolnih brakova odgaja decu. U Britaniji, oko 17% istopolnih parova usvaja decu.

Pa ipak, i dalje u iskrsavale stare predrasude.

Tokom osamdesetih, u Britaniji je knjiga za decu o maloj devojčici koju su podigli njen tata zajedno sa svojim partnerom izazvala žestoke osude koje su dovele do zakona koji je zabranio pominjanje istopolnih veza u školama.

Zakon je u međuvremenu povučen.

Ipak, ne tako davno, 2019, knjiga za decu u kojoj se pojavljuju dva mužjaka pingvina koji odgajaju pile navelo je grupu roditelja da blokira škole, iznova zahtevajući da se istopolne zajednice uopšte ne pominju.

Dejna Arnaboldi kaže da je promena stavova i zakona uticala na njeno iskustvo: „Kada sam bila u srednjoj školi, nedugo nakon što je moj otac javno saopštio da je gej, i dalje mnogi moji prijatelji nisu znali koje je njegova seksualna orijentacija. Danas ne bi ni pomislila da to sakrijem od bilo koga.”

Ona danas ima dvoje dece, koje „u okruženju imaju najrazličitije vrste porodica, i mislim da nemaju nikakvu zacrtanu ideju o tome kako bi porodica ‘trebalo’ da izgleda”.

Prvo venčanje na kome je njena kćerka bila je dedino – Alen se oženio s partnerom Mičom 2006, tri godine nakon što je istopolni brak legalizovan u državi Masačusets.

Alan Arnaboldi kaže da ga je jedna priča koju je čuo od svoje unuke, o njenoj drugarici, ubedila da je svet umnogome napredovao.

Naime, drugarica je bila transrodna osoba.

Kada ju je unuka pitala šta to znači, ona joj je odgovorila da se rodila kao dečak, ali da je osećala da je zapravo ženskog roda, i da zato živi u skladu s tim.

„Naša unuka je to prihvatila kao nešto uobičajeno i nastavila razgovor u drugom smeru, to je za nju bila samo još jedna informacija, a ne povod za odbijanje prijateljstva”, kaže on.

Nisu samo gej i lezbijski roditelji bili prinuđeni da žive u laži.

Majkama i očevima koji su uspevali da začnu pomoću donora sperme, usled steriliteta muža, takođe je savetovano da to treba da kriju čak i od sopstvene dece.

Smatralo se da će na taj način biti izbegnuto njihovo zbunjivanje.

Međutim, posledice toga su često bile katastrofalne.

Pojedina deca su osećala da se nešto krije od njih.

Druga su u nekom trenutku slučajno saznavala istinu.

U skorije vreme, gnevni potencijalni donori se bore za prava da znaju o svom potomstvu, i u skladu s tim za pravo na pristup informacijama poput onih o zdravlju i broju polubraće i polusestara.

Danas se roditeljima savetuje suprotno: iskrenost.

„Istraživanje koje smo sproveli pokazalo je da je najbolje da roditelji već u ranom uzrastu razgovaraju sa decom o njihovom poreklu, odakle dolaze, kako su začeti”, kaže Golombok.

Pojedini roditelji koji su učestvovali u intervjuima krenuli bi s tom praksom još u detinjstvu, putem knjiga i priča, a kasnije bi odgovarali na pitanja koja bi deca postavljala. Deca bi ponekad bila znatiželjna, ali ne i zbunjena ili uznemirena.

„Obično bi deca koja su o svom poreklu saznavala kasnije, kao tinejdžeri ili odrasli, reagovala burno.”

U Britaniji se, nakon aprila 2005, zakon primenjuje tako da deca začeta putem sperme, jajne ćelije ili embriona donatora, imaju pravo saznaju njegov identitet nakon svoje osamnaeste godine.

Prva generacija dece koja imaju pravo da to saznaju, bez obzira da li će to pravo iskoristi, uskoro će postati punoletna.

Dži Roberts je oduvek znala istinu o svom poreklu.

Tokom detinjstva, njeni roditelji su organizovali susrete sa Suzen, njenom surogat majkom.

Objasnili su joj da je Suzen njena „mamica tibica”, koja ju je nosila u tibi.

Danas Roberts više ne koristi tu reč, jer više ne viđa Suzen kao svoju majku, ali zvučalo joj je smisleno objašnjenje o tibi.

U osnovnoj školi, kada bi je pitali da nacrta tatu i mamu, dodavala bi i Suzen.

Istovremeno, bila je uvek sigurna u vezi sa svojim mestom u porodici i činjenicom da su njeni roditelji ljudi koji su je odgajali.

„Uvek sam bila sigurna kad je reč o tome ko sam. Predodređeno je da budem dete mojih roditelja, i tako se i osećam”, kaže ona.

„Rođena sam jer su moji roditelji želeli da se rodim.”

Godine 2019. Roberts je posetila Ujedinjene nacije u Ženevi u sklopu kampanje za zaštitu prava ljudi rođeni putem surogatstva ili pomoću donora, i tada je održala govor o svom pozitivnom iskustvu sa surogatstvom.

Pogađa je bol i trauma ljudi začeti pomoću donora, koji su živeli u laži, nasuprot zajednice dece začetih putem surogatstva, gde su deca uglavnom znala kako su došla na svet.

„Za roditelje je daleko teže ukoliko se pretvaraju da se to nije desilo”, kaže ona o surogatstvu. „I smatram da to znači da ljudi moraju od početka da budu iskreni.”

Robertsova veruje da ta iskrenost donosi ogromnu emotivnu korist: „Ljude rođene putem surogatstva nisu lagali, oni ne osećaju da su ih roditelji izdali ili da ih je iko obmanuo. Oni samo nastavljaju da žive svoje živote jer su prosto rođeni na taj način, i to je u redu.”

.Ispitivanja koja se bave decom rođenom putem surogatstva su još uvek u povoju, ali do sada je potvrđena ideja da je to generacija koja prihvata svoje poreklo, makar u Britaniji i Americi.

U britanskim porodicama nastalim putem surogatstva deca imaju dobre odnose sa svojim majkama i surogat majkama, kao i predočene činjenice o svom rođenju.

U većini slučajeva, porodice i surogat majke ostaju u kontaktu duže vreme, nakon čega se surogat majke često odvajaju i odlaze.

Studija o gej očevima u Americi pokazala je da očevi razgovaraju sa svojom decom već tokom njihove rane dobi o njihovom poreklu, i imaju dobar odnos sa surogat majkama.

Deca imaju dobar odnos sa svojim roditeljima i psihički su stabilna.

Međutim, postoje i traumatični slučajevi surogat majčinstva.

Priča o dva surogatstva

Kim Koton, danas baka sedmoro unučadi, koja živi u jednom selu nedaleko od Kembridža, bila je prva surogat majka u Britaniji.

Već je imala dvoje dece kada se saglasila da će nositi bebu za par koji živi u inostranstvu, putem veštačke oplodnje.

Nikada nije upoznala buduće roditelje. „Sve je rađeno anonimno,” kaže ona. „Smatram da je to grozno, zaista. To je jedino zbog čega se kajem.”

Rodila je devojčicu u londonskoj bolnici, jednog hladnog januarskog dana 1985.

Vesti o surogatstvu izazvale su žestoku reakciju dela javnosti.

Kako bi izbegla saletanje novinara, Koton je morala krišom da napusti bolnicu – ležala je na podu automobila prekrivena ćebetom.

Mediji su je optuživali da je iznajmila svoju matericu i prodala dete.

Zabrana komercijalnog surogatstva je izglasana po hitnom postupku.

Nikada nije ponovo videla bebu Koton, kako je još uvek zove.

„Nisam se usuđivala da je predugo mazim u bolnici, izgledala je kao moje dete”, priseća se glasom koji podrhtava od tuge. „To su bili užasno teški trenuci.”

Njena priča, međutim, ima i preokret.

Koton je nakon toga otkrila neprofitnu organizaciju koja podržava surogatstvo, po imenu COTS (Childlessness Overcome Through Surrogacy – Surogatstvo kao prevazilažnje problema sa začinjanjem), želeći da podrži druge. Par godina kasnije, ponovo je postala surogat majka, sa blizancima, preko IVF.

Ovog puta, to je učinila za prijatelje, tako da je išla na skener zajedno sa potencijalnom majkom.

Roditelji su prisustvovali rođenju: „Soba je bila preplavljena radošću… To ushićenje se ne da opisati.”

Do danas su ostali u kontaktu. Koton kaže da se oseća kao polutetka tim blizancima: „Genetski gledano, oni mi nisu rod, ali postoji veza.” Volela bi da je izgradila sličan odnos i sa bebom Koton.

U Britaniji se ulažu napori kako bi se izmenom zakona došlo do jasne procedure za surogatstvo.

Ali u nekim drugim državama, gde je surogatstvo ranije bilo neregulisano, zakoni su pooštreni.

Ništa Lamba, profesorka psihologije na univerzitetu Midlseks u Dubaiju, proučavala je psihološko zdravlje indijskih surogat majki u vreme kada je Indija bila središte međunarodnog surogat majčinstva.

Žene su uglavnom navodile finansijsku nužnost kao glavnu motivaciju za surogatstvo.

Međutim, kao upadljiva podudarnost sa iskustvom koje je imala Koton, one su se uprkos tome nadale da će imati makar sporadičan kontakt sa porodicama širom sveta čijem formiranju su dale toliki doprinos.

„Sve one žele da se upoznaju sa potencijalnim roditeljima”, kaže Lamba.

One žele da znaju da će beba biti dobro zbrinuta.

Međutim, gotovo polovina žena sa kojima je Lamba razgovarala nikada – ni pre, ni posle rođenja deteta – nije upoznala potencijalne roditelje. Preko 70% njih čak ne vide dete nakon porođaja.

„Želela sam samo jednom da vidim bebu, jer taj trenutak neponovljiv”, rekla je jedna od njih Lambi. „Samo sam videla bebine ručice i nožice.”

Kada ih je Lamba intervjuisala, nekoliko meseci nakon porođaja, neke od njih su se se još uvek nadale da će roditelji stupiti u kontakt sa njima.

Novi oblici porodice mogu pokrenuti složena pitanja o odnosima koji nas definišu.

Ali čak i u prošlosti, društvo je naučilo da se prilagodi takvim promenama.

Zapravo, porodica je oduvek bila promenljiv pojam, češće nego što se to pretpostavlja, sudeći prema istorijskoj studiji o raznolikosti porodice Patriše Tejn, gostujuće profesorke istorije na londonskom koledžu Birkbek.

Za početak, ljudi umiru u mlađim godinama, a muškarci žive kraće od žena, zbog čega ima puno udovica koje decu odgajaju same.

„Broj porodica sa samohranim majkama nije se smanjio kad uporedimo podatke iz kasnog 19. i poznog 20. veka”, kaže ona.

Stariji ljudi uglavnom nisu imali žive potomke, ili su se deca selila u potrazi za poslom, i teže je bilo održavati kontakte.

Modernim generacijama tehnologija u mnogome olakšava održavanje kontakta tokom života.

Razvoj društvene svesti o ideji porodice unapredio je, ponekad i na neuobičajene načine, položaj onih sa neobičnim poreklom.

Na primer, Dži Robert primećuje značajno poboljšanje budući da se kao doktorka svakodnevno susreće sa najrazličitijim ljudima: „Sada već mnogobrojne porodice nisu više sačinjene od očeva i majki u tradicionalnom smislu. A ja sam jedna od ljudi sa kojima potpuno otvoreno možete pričati o tome.”

Jednom prilikom, u bolnici, slučajno je čula napet razgovor među osobljem. Dete je bilo rođeno putem surogatstva.

Dvojica očeva su čekala da odvedu bebu kući.

Iskrsli su manji problemi oko toga kako da se obavi procedura.

Roberts je otišla da vidi očeve i, nalik glasnici iz budućnosti, s lakoćom rešila problem: „Došli smo do dela o surogatstvu, osoblje mi je objasnilo o čemu se radi, a ja sam rekla: ‘pa šta, i ja sam rođena putem surogatstva, takođe’. Bio je to dragocen razgovor.”


Pogledajte video: Kako žive deca s majkama u zatvoru

Oko 200 dece u Keniji trenutno živi iza rešetaka
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Trenutno na radiju

Elvis Costello, the Imposters
Pre 32 minuta

Magnificent Hurt

Elvis Costello, the Imposters
Abba
Pre 29 minuta

Just a Notion

Abba
Red Hot Chili Peppers
Pre 25 minuta

Dark Necessities

Red Hot Chili Peppers
Killers, K.D. Lang
Pre 21 minut

Lightning Fields (feat. K.D. Lang)

Killers, K.D. Lang
Wolf Alice
On Air!

Beautifully Unconventional

Wolf Alice

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend