BBC

Rusija i Ukrajina: Nenaučene lekcije iz Svečinovog dela „Strategija” – zašto je Kremlj ignorisao fundamentalnu vojnu doktrinu

Vojna operacija u Ukrajini koja je počela pre pola godine, i koja je bila zamišljena kao munjevita vojna operacija, pretvorila se u sukob velikih razmera.

Bez obzira na uspeh ukrajinskih vojnih snaga na jugu i u Harkovskoj oblasti, jasna perspektiva rešenja tog konflikta sada ne postoji, ni u vojnom, a ni u političkom smislu.

Sukob u Ukrajini koji je započela Rusija i koji je jedan od najvećih u Evropi u poslednjih nekoliko desetina godina, postao je velika humanitarna katastrofa koja je praćena mnogobrojnim razaranjima i žrtvama među civilnim stanovništvom.

Ruskom rukovodstvu se često zamera da je otpočelo rat ne sagledavajući sve moguće vojne, političke i ekonomske posledice.

Drugim rečima, nedostajala je strategija.

Redakcija BBC-ja je proučila jednog od glavnih utemeljivača radova u oblasti vojne nauke i došla do zaključka da su dejstva ruske vojske i rukovodstva tokom rata u Ukrajini u suprotnosti sa fundamentalnim stavovima te knjige.

izbeglice

AFP
Ukrajinski sukob je postao velika humanitarna katastrofa sa mnogo razaranja, izbeglica i civilnih žrtava.

O ozbiljnim pogrešnim procenama ruskog političkog i vojnog vrha govorilo se već na samom početku rata.

Među ovim pogrešnim procenama su nedostatak razumljivog i jasno izraženog političkog cilja kampanje, greške u proceni borbene efikasnosti Oružanih snaga Ukrajine, nepokolebljivost političkog rukovodstva u Kijevu, rešenost Zapada da se ujedini kako bi podržala Kijev, spremnost ruske privrede, društva, i naravno, oružanih snaga za invaziju.

U međuvremenu, strateška priprema za rat, kao što su vojna, politička, ekonomska, diplomatska i društvena, opisana je u različitim naučnim radovima i studijama koje se izučavaju u vojnim obrazovnim institucijama, naročito u Ruskoj akademiji Generalštaba.

Autor jedne od ovakvih studija je ruski i sovjetski vojni naučnik Aleksandar Svečin.

On je 1927. objavio knjigu „Strategija” u kojoj je izneo pogled na sistem pripreme i vođenja.

Svečin je jedan od osnivača akademije.

Veoma je cenjen u ruskom Ministarstvu odbrane.

Njegova biografija je objavljena na sajtu Ministarstva odbrane, a na stranici Katedre za strategiju Akademije Generalštaba ime Svečina je na spisku naučnika koji su formirali temelje ruske vojne nauke i strateške misli.

„Problemi koje je istraživao Svečin u radovima i naučno-metodološki pristup koji je razradio i dan danas nisu prestali da budu aktuelni.

„Oni se visoko cene i u savremenom sistemu vojnog znanja i predmet su proučavanja”, navodi se na sajtu Ministarstva odbrane Rusije.

Zašto su uopšte potrebani politički ciljevi rata

Postavljanje političkog cilja rata je prvi i najvažniji korak u njegovoj pripremi.

Ovo je definicija rezultata do kojeg država mora doći ako odluči da upotrebi vojnu silu protiv druge države.

Politički cilj je iskristalisani plan vojne kampanje i njegova glavna ideja je ostvarenje plana.

Ovaj cilj je konačna mera koja određuje ona sredstva koja se planiraju da budu potrošena na budući sukob.

Potencijalni politički ciljevi kao što je na primer aneksija nekih teritorija, svrgavanje neprijateljske vlasti druge zemlje, „nametanje mira”, ostvarivanje određenih ekonomskih uslova, zabrana pristupanja vojnim savezima, zaštita određenih grupa stanovništva zahtevaju različite pristupe, posebne ekonomske, političke i vojne kampanje, uslove za okončanje rata i politiku okupacije.

Odsustvo jasnog političkog cilja dovodi do toga da drugi planovi za pripremu vojnog sukoba postaju nejasni i kao rezultat toga neefikasni, a finansijska i vojna sredstva koja se za njih izdvajaju nedovoljna, preterana ili jednostavno ne ona koja su bila potrebne u ovoj situaciji.

Map

Getty Images
Politički cilj ruske invazije na Ukrajinu nije bio jasno definisan

Tokom priprema za napad i odmah posle početka invazije različiti predstavnici ruskog rukovodstva iznosili su mnoštvo različitih političkih ciljeva, od kojih su mnogi bili prilično nejasni, pa čak i kontradiktorni.

Među njima su „demilitarizacija i denacifikacija”, pojmovi koje niko zaista nije dešifrovao.

„Zaštita stanovništva Donbasa” je sasvim drugi zadatak, koji je zahtevao sasvim drugu pripremu, a pritom jedno je pripajanje Donjecke i Luganske oblasti, a drugo je spoljna garancija njihove nezavisnosti.

„Pozvati rukovodstvo Ukrajine na odgovornost” je treći politički cilj izrečen u Rusiji, koji je podrazumevao i potpuno drugačiji plan ratovanja.

„Pričalo se i o ‘slabljenju uticaja SAD i NATO-a’, presecanju ‘koridora ka Pridnjestrovlju’ i tako dalje. Za svaki od ovih ciljeva bio je potreban zaseban plan, drugačiji od ostalih”.

Ove teze su često izgovarane istovremeno, uprkos činjenici da je za svaku od njih bilo potrebno na poseban način pripremiti ne samo vojsku, već i privredu, i uopšte celu državu.

U knjizi „Strategija” Aleksandra Svečina piše da se bez postavljanja jasnog političkog cilja ne može započeti rat, a strateg mora jasno da shvati uslove pod kojima može ne samo da ga započne, već i da ga okonča.

Svaki cilj mora biti striktno usklađen sa raspoloživim sredstvima za njegovo postizanje.

Politički cilj mora da odgovara mogućnostima vođenja vojnih operacija.

Da bi ispunio ovaj zahtev, političar mora da ima ispravnu predstavu o odnosu svojih snaga prema snagama neprijatelja, što zahteva izuzetno zrelo i duboko rasuđivanje, poznavanje istorije, politike i statistike obe zaraćene države i određene kompetencije u vezi sa osnovnim vojnim pitanjima.

Iz knjige „Strategija. Umetnost politike i rata” A.A. Svečine. Izdanje „Veče”, 1928. godina

Američki list „Vašington post” obavio je istraživanje kroz niz članaka.

Deo istrage bio je posvećen tome kako su ruske obaveštajne službe pogrešno procenile potencijal ukrajinske vojske, raspoloženje u ukrajinskom društvu, stanje političkih snaga u zemlji i reakciju međunarodne zajednice.

Ove greške koštale su Rusiju uspeha u prvoj, najvažnijoj etapi vojnog pohoda.

Svečin u delu ne isključuje da se politički ciljevi sukoba mogu promeniti pod uticajem okolnosti koje su već u toku, ali u svakom slučaju moraju da budu jasno formulisane i da budu u skladu sa mogućnostima države da vodi rat.

Istovremeno, politički cilj može da se razlikuje od vojnog.

Na primer, rušenje vlasti, predaja oružanih snaga, napuštanje određenih političkih stavova nisu nužno rezultat poraza vojske.

Generalno, oružane snage su, prema knjizi „Strategija”, samo su jedan od instrumenata za postizanje političkog cilja.

Koristi se istovremeno sa diplomatskim, ekonomskim i političkim metodama.

Iscrpljujuća pobeda

Jasno definisan politički cilj određuje izbor strategije za vođenje borbenih dejstava.

Svečin razmatra dve vrste rata: munjevitu kampanju koju naziva „strategijom slamanja” i rat iznurivanja ili „iscrpljivanja” neprijatelja.

A da biste izabrali između njih, prema njegovim rečima, morate napredovati.

Tokom vojne kampanje u Ukrajini, Rusija je prvo pokušala da izvede klasični blickrig – munjevit rat.

Ukrainskie soldatы v načale vtorženiя

Getty Images
Ukrajinske trupe su u prvoj fazi delovale u mobilnim grupama protiv pozadinskih i linija snabdevanja ruske vojske

Kako je pisao list Vašington Post, pozivajući se na podatke američke obaveštajne službe, Rusija je računala na brzo zauzimanje većeg dela Ukrajine.

Konkretno, krećući se sa teritorije Belorusije, Moskva je planirala da opkoli Kijev za tri do četiri dana.

Ruske specijalne snage trebalo je da pronađu ukrajinskog predsednika Zelenskog, da ga uklone sa vlasti i da u Ukrajini uspostave marionetski režim naklonjen Kremlju.

Ruske trupe je trebalo da se kreću paralelno sa istoka i prođu kroz centralnu Ukrajinu do Dnjepra, dok bi trupe sa Krima zauzele jugoistočnu obalu.

Ova neprijateljska dejstva, prema planovima Kremlja, mogla su da potraju do nekoliko nedelja.

Posle pauze radi pregrupisavanja i dopunjavanja zaliha, trebalo je da ruske trupe krenu na zapad do fiktivne linije između Moldavije na jugu i Belorusije na severu.

Prema Svečinovoj „Strategiji”, „slamanje” za vojni cilj može da ima samo jednu stvar, a to je „potpuna dezorganizacija neprijateljskog ljudstva”, „potpuno uništenje istog, rascep svake veze između preživelih fragmenata”, „hvatanje najvažnijih poruka, i to najvažnijih za oružane snage, a ne za državu u celini”.

Reč je o brzom i snažnom udaru koji razoružava, koji je, međutim, prema tezama „Strategije”, rizičan poduhvat.

Kampanja u stilu slamanja dovodi armije koje napreduju u tako nepovoljne materijalne uslove, toliko ih slabi u korist zaštite bokova i pozadine, zahteva takve napore da se ove armije snabdeju, da je moguće zaštititi se od krajnjeg neuspeha samo postizanjem jedne u nizu izuzetnih operativnih pobeda.

Uspešno slamanje zahteva stotine hiljada zarobljenih vojnika, potpuno uništenje čitavih armija, zarobljavanje hiljada pušaka, magacina i transportnih vozila.

Samo takvi uspesi mogu sprečiti potpunu nejednakost u konačnom obračunu.

Iz knjige „Strategija. Umetnost politike i rata” A.A. Svečine. Izdanje „Veče”, 1928. godina

Zaista, tokom prve etape invazije upravo su komunikacije ruskih trupa, isti ti „bokovi i pozadina” o kojima piše Svečin, postala najslabija tačka ruske vojske.

Ako je ruska vojska igrala klasični blickrig u Ukrajini, onda je ukrajinska koristila i odbrambenu taktiku razrađenu tokom Drugog svetskog rata, izgrađenu oko dobro branjenih uporišta (na engleskom se to zove hedgehog defence).

Za juriš na takve položaje potrebno je dosta vremena, a kada ih napadač zaobiđe, odbrambene snage počinju da napadaju njegov zadnji deo i komunikacije sa mobilnim grupama.

Razarajuća pobeda koja bi, prema „Strategiji”, pomogla u borbi protiv takve ukrajinske taktike, nije se desila Rusiji.

Kijev nisu uspeli da zauzmu, vlada nije zbačena, Oružane snage Ukrajine nisu rasturene.

Izabrana strategija se pokazala kao greška, koja je, sudeći prema knjizi „Strategija”, zasnovana na netačnim proračunima, odsustvu političkog cilja i planovima za rat.

Iscrpljivanje

Pošto je postalo jasno da munjeviti rat nije doveo do uspeha, započela je druga faza sukoba, koja se obično naziva ratom iscrpljivanja.

Svrha „iscrpljivanja”, kako Svečin naziva takav rat, jeste da se iscrpe resursi neprijatelja i da ga liše mogućnosti da nastavi rat.

Poraz vojske nije glavni, dominantni cilj.

Ovo je složenija strategija koja uključuje mnogo različitih taktika.

Rossiйskie soldatы v Mariupole

Getty Images
Od aprila, sukob u Ukrajini je postao rat iscrpljivanja

Sekundarni, prelazni ciljevi takvog rata mogu biti teritorije, geografske tačke, gradovi, formacije neprijateljskih trupa i tako dalje.

Međutim, glavni zadatak je da neprijatelj izgubi sposobnost da nastavi rat.

Krajem aprila, zamenik komandanta Centralnog vojnog okruga Rustam Minekajev je saopštio da su novi ciljevi ruske kampanje uspostavljanje pune kontrole nad Donbasom i južnom Ukrajinom i obezbeđivanje kopnenog koridora do Krima.

Kao cilj je postavljen i pristup Pridnjestrovlju, „gde takođe postoje i činjenice ugnjetavanja ruskog govornog stanovništva”, uticaj na crnomorske luke preko kojih se vrši isporuka poljoprivrednih i metalurških proizvoda.

General Minekajev je formulisao vojne ciljeve, koji su uključivali i razne političke ciljeve, zaštitu ruskog govornog stanovništva u Pridnjestrovlju, suzbijanje izvoza preko ukrajinskih luka i pripajanje Donbasa.

Vremenom je u otvorenim izvorima sve češće počela da čuje ideja o zauzimanju Donjecke oblasti kao glavnog cilja čitave kampanje.

Rusija je povukla trupe iz Kijeva, iz Sumske i Černigovske oblasti i pojačala grupaciju u Donbasu, gde su Oružane snage Ukrajine imale dobro pripremljene položaje.

Nova faza rata postala je drugačija po prirodi ratnih dejstava.

Ruske trupe više nisu pokušavale da naprave duboke prodore, već su počele da napreduju, koristeći svoju prednost u artiljeriji, polako krčeći put masivnim granatiranjem.

Ova taktika im nije pomogla da zauzmu veliku teritoriju – za nekoliko meseci ruske trupe, kao i oružane formacije samoproglašenih DNR i LNR, stigle su samo do granica Luganske oblasti i napredovale nekoliko desetina kilometara u Donjeckoj oblasti.

Ali zauzimanje teritorije, prema „Strategiji”, nije glavni vojni cilj takve kampanje.

Prema Svečinovoj knjizi, „strategija iscrpljivanja” je usmerena na iscrpljivanje resursa neprijatelja, lišavajući ga mogućnosti da nastavi rat.

Ali istovremeno, prema rečima naučnika, ovo je mnogo složenija strategija koja zahteva ne samo materijalne troškove, već i dobru pripremu i organizaciju države, njenih oružanih snaga, politike i privrede.

Strategija iscrpljivanja, kao i strategija slamanja, predstavlja potragu za materijalnom superiornošću i borbu za nju, ali ta potraga više nije ograničena na težnju da se nadmoćne snage rasporede u odlučujućem sektoru.

Takođe je potrebno stvoriti preduslove da „odlučujuća” tačka uopšte postoji.

Težak put strategije iscrpljivanja, koji dovodi do trošenja mnogo više novca nego kratkog razornog udarca u srce neprijatelja, uglavnom se bira samo kada se rat ne može okončati jednim potezom.

Iz knjige „Strategija. Umetnost politike i rata” A.A. Svečine. Izdanje „Veče”, 1928. godina

Ali najvažnije je, prema Svečinu, da je potrebno da se odluči o izboru ove ili one strategije pre početka sukoba, u fazi pripreme, jer je za to potrebna posebna ekonomska politika.

U prvom slučaju, privreda se unapred priprema za blickrig, naprežući svu svoju snagu, tako da se predstojeći glavni i odlučujući udarac zada punom snagom.

U drugom, za strategiju iscrpljivanja neprijatelja potrebno je, naprotiv, imati ne preopterećenu, već dobro izbalansiranu i funkcionalnu industriju, koja će stabilno zadovoljavati vojne potrebe.

Priprema za rat razaranja može se sprovesti takvim izuzetnim povećanjem vojnog budžeta koje će zaustaviti ili čak potkopati razvoj proizvodnih snaga države.

Priprema za rat na iscrpljivanje trebalo bi da se bavi uglavnom opštim, proporcionalnim razvojem i unapređenjem državne privrede, jer bolesna ekonomija, naravno, ne može da izdrži teške testove iscrpljenosti.

Iz knjige „Strategija. Umetnost politike i rata” A.A. Svečine. Izdanje „Veče”, 1928. godina

Drugim rečima koristeći taktiku iscrpljivanja, država kao da počinje da odmerava svoje ekonomske snage sa protivnikom.

U ovom slučaju snage se odmeravaju sa Ukrajinom koju podržavaju mnoge države.

Da li će taktika iscrpljivanja dati rezultate u konfliktu sa Ukrajinom?

Nakon što je sukob ušao u dugotrajnu fazu, na udaru se našla upravo ruska ekonomija.

Sasvim predvidivo je pala pod težak teret vojne potrošnje, ali pored toga, zapadne zemlje su pokušale da je izoluju od većine ostatka sveta.

Ruska ekonomija je preživela prvi udar sankcija, sada su protiv Rusije uvedene uglavnom sankcije koje se odnose na finansije i trgovinu.

Na finansijske sankcije ekonomija zemlje je bila manje ili više spremna.

Posle aneksije Krima 2014. godine Rusija je stvorila sopstveni nacionalni platni sistem „Mir” i sistem transfera novca iz Centralne banke, što je omogućilo bankarskom sistemu zemlje da praktično funkcioniše autonomno nakon što su Visa i MasterCard otišle i nakon što je Rusija isključena iz Svift sistema.

Osim toga, ruska ekonomija nije potpuno zatvorena od sveta:

Teško je održati biznis ali se i dalje uspostavlja snabdevanje, barem robom potrebnom za svakodnevni život, kroz paralelni uvoz, a takođe postepeno preusmerava izvoz u Aziju.

Konačno, Rusija i dalje ima zalihe municije, naoružanja i vojne opreme, koje se nalaze kako u aktivnim jedinicama, tako i u skladišnim bazama.

Koliko su te rezerve velike, teško je reći.

Početkom septembra američki obaveštajci su otkrili da Rusija pokušava da kupi municiju od Severne Koreje, a ranije, početkom maja, britanski ministar odbrane Ben Volas rekao je za Volstrit džurnal da ruske diplomate traže zalihe sovjetske municije u različitim zemljama.

Međutim, ekonomski napori Rusije smanjuju šanse da bi rat iscrpljivanja protiv Rusije mogao dati rezultate u skorije vreme.

Ali nije u pitanju iscrpljivanje Rusije u narednih godinu dve, već o dugoročnim posledicama: ekonomisti kažu da će trgovinske sankcije, zabrana isporučivanja tehnologija i raznih sredstava za proizvodnju, zemlju na kraju vratiti mnogo godina unazad.

Ukrajina takođe doživljava velike ekonomske poteškoće.

Oni su povezani sa problemima sa žetvom i izvozom hrane, jedne od glavnih stavki popunjavanja budžeta zemlje.

Kao rezultat toga, problemi sa izvozom su delimično rešeni putem međunarodnog sporazuma uz posredovanje Turske o izvozu žitarica preko ukrajinskih luka.

Zbog rata u Ukrajini uništena su mnoga industrijska preduzeća koja su se našla u ratnoj zoni kao na primer, mariupoljski čelični gigant „Azovstal”.

Istovremeno, i dalje je prilično teško iscrpiti ukrajinske snage neophodne za nastavak rata, uprkos velikim ekonomskim teškoćama koje su zadesile ovu zemlju.

Ukrajinu podržavaju zapadne zemlje i međunarodne organizacije poput MMF-a, ona nije izolovana, za razliku od Rusije, od većeg dela ostatka sveta i može da računa na spoljnu pomoć.

Diplomatija i rat

To što je Ukrajina počela da dobija ekonomsku pomoć i podršku mnogih država umnogome je zasluga ukrajinskog predsednika i Ministarstva spoljnih poslova, koje je posle izbijanja sukoba pokrenulo jaku međunarodnu kampanju.

Sergeй Lavrov

Getty Images
Rusija aktivno traži saveznike, pristalice, partnere, dobavljače oružja i municije. Ali šef ruskog ministarstva spoljnih poslova Sergej Lavrov nije uspeo da pruži Moskvi istu podršku kakvu je dobio Kijev, koji je nakon izbijanja sukoba pokrenuo aktivnu međunarodnu delatnost

Ova pomoć se ne tiče samo ekonomije, Kijev dobija pomoć u snabdevanju oružjem i vojnom opremom.

Oko Ukrajine se formirala prava koalicija zemalja koje joj pomažu u sukobu sa Rusijom.

Rusija se našla u ovoj situaciji sa veoma malim brojem pristalica i bez vojnih saveznika.

Jedina država koja se može nazvati takvim saveznikom, Belorusija, dozvolila je ruskim trupama da sa njene teritorije upadnu u Ukrajinu, ali nije učestvovala u invaziji.

Ova pitanja postavljena su u Svečinovoj „Strategiji” u poglavlju o diplomatskom planu ratovanja.

Cilj diplomatske pripreme za oružani sukob, piše Svečin, jeste da se stvore što povoljniji uslovi za njegov početak, da se da prednost političkim iznenađenjima i izbegavati sukobe sa državama sa kojima se graničite.

„Diplomatija mora da dovede do rata u najpovoljnijem trenutku, prema čisto vojnim i ekonomskim uslovima i pod najpovoljnijim spoljnim uslovima”, piše u „Strategiji”.

Svečin je naveo ove uslove:

  • Da izoluje neprijateljsku državu od njenih mogućih saveznika
  • Da sebi stvori aktivne saveznike
  • Da pobudi neprijateljske odnose neutralnih zemalja prema neprijatelju i simapatije prema sebi
  • Lišiti neprijatelja mogućnosti da plasira svoje kredite i nabavi sirovine i oružje neophodno za vođenje rata u inostranstvu
  • Da otvori sebi izvore ekonomske pomoći u inostranstvu
  • Odvratnost objavljivanja rata treba, ako je moguće, otkloniti od sebe i prepustiti to neprijatelju

Nijednu od ovih tačaka, koje je formulisao Svečin, ruska diplomatija nije uspela u potpunosti da obezbedi.

Brojke i veština

Za obe zemlje najvažniju ulogu u ovom sukobu imaju stanje oružanih snaga, broj ljudstva i obuka.

Informacije o manjku kadrova u ruskoj vojsci ne pojavljuju se u državnim medijima, ali se o tome dosta piše u nezavisnoj štampi i na društvenim mrežama.

U početku su u invaziji učestvovale trupe koje su uglavnom činile vojno osoblje.

Ali čak ni oni nisu bili dovoljni da popune sva mesta koja su bila potrebna na frontu i u štampi su se pojavile informacije o učešću vojnih obveznika u pozadini, na primer, na dužnostima vozača kamiona.

Vremenom se, zbog gubitaka na frontu, smanjivao broj iskusnih redovnih vojnika, neki su poginuli ili su bili ranjeni, neko je raskinuo ugovor, uprkos aktivnom otporu oficira.

Mnogi vojnici zaista ili odbijaju da produže ugovore, ili ih raskinu, a takođe je nemoguće regrutovati veliki broj novih.

Nedostatak kadrova u Rusiji pokušavaju da reše aktivnom kampanjom u regionima, pozivima na sklapanje kratkoročnih ugovora sa Ministarstvom odbrane, privatnim vojnim kompanijama, koje zapošljavaju nove „zaposlene” čak i iz zatvorskih kolonija.

Ovo je iznuđena kampanja.

Rusko rukovodstvo se ne usuđuje da objavi mobilizaciju u zemlji, verovatno zbog straha od socijalne eksplozije, ali nedostatak vojnika na frontu zahteva da se regruti pronađu na bilo koji način.

Ovo je takođe greška u vojnom planiranju.

Kako su stručnjaci primetili, ruska vojska se u početku pripremala za sukobe mnogo manjih razmera, poput čečenskog rata ili sukoba u Gruziji 2008. godine.

Svečin piše da prilikom formiranja oružanih snaga države često moraju da biraju između kvantiteta i kvaliteta:

„Svaka država može imati manju vojsku, ali bolje opremljenu i obučenu, ili veću vojsku ali inferiornu u odnosu na prvu po kvalitetu.”

Istina, on istovremeno priznaje da ni jedan ni drugi princip ne mogu da budu dominantan, „ne sme se mnogo žrtvovati ni kvalitet ni kvantitet”.

Ali on sam smatra da se značaj kvaliteta obuke vojnika povećava sa razvojem naoružanja:

„Mora se imati u vidu da savremene tendencije u taktici koje se povezuju sa usavršavanjem naoružanja i prelaskom na grupni poredak naglašavaju važnost kvaliteta.”

Loš vojnik ima isti stomak, zauzima isto mesto u vagonu, zahteva isti dodatak od neboraca kao i dobar vojnik. Ali košta mnogo više, pošto je rat već počeo; vatreno oružje troši neuporedivo manje ekonomično, a automatsko oružje u njegovim rukama je strašno oruđe rasipništva […]

Loš odred ima sposobnost da se topi kao led na letnjem suncu; trošeći ogromnu količinu života, zdravlja, napora, pruža apsolutno beznačajan beskoristan rad.

Sve se troši na prevazilaženje unutrašnjih trvenja, na borbu ne sa pravim neprijateljem, već sa iluzijama bolesne mašte.

Morate biti veoma bogata država da biste pokušali da vodite moderan rat sa lošim trupama.

Iz knjige „Strategija. Umetnost politike i rata” A.A. Svečine. Izdanje „Veče”, 1928. godina

S druge strane, prema rečima autora, takođe je opasno zanemariti kvantitet u korist kvaliteta, jer u toku neprijateljskih dejstava jednostavno možda neće biti dovoljno vojnika.

„Ulaganje isključivo u kvalitet je opasno u smislu da tokom dugotrajnog rata, borbena vrednost zaraćenih strana ima tendenciju da se izjednači: najgore trupe postepeno postaju prekaljene i preuzimaju od neprijatelja njegove metode, a najbolje trupe se razvodnje sve slabijim pojačanjima”, piše Svečin.

„Unutrašnja slabost”

Proces „razvodnjavanja” ima još jedan rezultat, koji se u knjizi pominje, a to je pad morala.

Moralno stanje vojnih trupa, njihova spremnost da nastave borbu ne mogu a da ne predstavljaju problem za svaku vojsku koja je prinuđena da se bori bez prestanka duže od šest meseci.

Vojnici se umaraju fizički i psihički, što se ogleda ne samo u njihovoj želji da nastave borbu, već i u njihovoj sposobnosti da to rade.

Mnogi vojni stručnjaci primećuju da Rusija nije planirala dugotrajan sukob sa Ukrajinom, a njena vojska je bila moralno spremna za prolazni sukob.

Iako je među vojnicima po ugovoru bilo odbijanja da odu u Ukrajinu da se bore i pre invazije, njihov broj, koji se može proceniti samo na osnovu objavljivanja u nezavisnoj štampi, porastao je nakon početka neprijateljskih dejstava.

Rusija u poslednje vreme pokušava da reši problem nedostatka kadrova u borbenim jedinicama aktivno pozivajući ljude da sklapaju kratkoročne ugovore sa Ministarstvom odbrane, kao i da se pridruže privatnim vojnim kompanijama.

Ovi drugi pokušavaju da nađu kadrove čak i u kolonijama Federalne kazneno-popravne službe.

Svečin u knjizi „Strategija” piše da se mora biti spreman na pad morala vojske koja se već dugo bori.

Prema njegovim rečima, inicijalno dobro pripremljena kadrovska vojska ima visok borbeni duh:

„Profesionalna vojska, sa svojim tradicijama, sa svojom krutom rutinom stečenom u kasarnama i moćno je oruđe za preoblikovanje ljudske svesti.”

Ipak dugotrajno ratovanje, prema njegovim rečima, dovodi do toga da „svesna i obučena vojska postepeno počinje da se razvodnjava neobučenom vojskom, za čiju pripremu jednostavno nema dovoljno vremena ni mogućnosti.

I stoga je moguće da se održavaju visok moral u produženom sukobu samo na osnovu razumevanja ciljeva i zadataka rata od strane celokupnog stanovništva.”

Samo ukoliko su ratni zadaci jasni i bliski širokim narodnim masama, može se očekivati da će se oružane snage još dugo boriti sa velikim entuzijazmom i istrajnošću.

Iz knjige „Strategija. Umetnost politike i rata” A.A. Svečine. Izdanje „Veče”, 1928. godina

Tom prilikom, prema Svečinu, da bi vodila rat, država mora imati unutrašnju političku i društvenu stabilnost, jer će svaki vojni sukob samo pogoršati unutrašnje probleme društva, iako se na prvi pogled čini da je praćen nalet patriotizma i opšteg jedinstva:

„Unutrašnja slabost države pre će se ispoljiti u ofanzivi nego u odbrani.

Ne može se preceniti čisto spoljašnji efekat obustavljanja štrajkova i napada opozicije, prividna istomišljenost koja se uspostavlja izbijanjem rata.

Rat nije lek za unutrašnje bolesti države, već najozbiljniji test zdravlja unutrašnje politike.

Iz knjige „Strategija. Umetnost politike i rata” A.A. Svečine. Izdanje „Veče”, 1928. godina

Veoma je teško proceniti koliki je stepen podrške ruskog stanovništva akcijama Rusije u Ukrajini.

Istupanje protiv rata, pa čak i upotreba same reči „rat” može da se pretvori u krivično delo prema „zakonu o lažnim vestima”.

Osim toga u Rusiji nakon početka konflikta rad nezavisnih medija bio je veoma ograničen, mnoga izdanja su napustiula zemlju.

I u skladu sa time, mnogi ljudi u Rusiji informativnu sliku o događajima u Ukrajini stiču putem propagande koja je u značajnoj meri formirala mišljenje javnog mnjenja.

Ipak, kako mnogi veruju, strah od socijalnog nezadovoljstva sprečava Vladimira Putina da proglasi mobilizaciju u zemlji i tako reši problem popunjavanja jedinica na frontu.

Čemu može da nas nauči akadmeski rad napisan pre 100 godina?

Knjiga „Strategija” objavljena je 1927, kada su se vojna umetnost, običaji, tehnike i metode ratovanja poprilično razlikovali od savremenih.

Tehnološka struktura svetske privrede i politička situacija u svetu se razlikuju.

Međutim, kako je sam Svečin pisao u predgovoru prvog izdanja „Strategije”, ovo delo ne treba koristiti kao skup dogmi, već kao materijal za proučavanje i razradu.

„Ovaj rad u izvesnoj meri zadovoljava postojeću potrebu za strateškim uopštavanjem; čini nam se da, uz sve nesavršenosti, ipak može da nam pomogne u razumevanju savremenih karakteristika rata i da bude od koristi ljudima koji se spremaju za praktičan rad u oblasti strateške umetnosti”, stoji u predgovoru autora.

Egor Sokolov, filozof i istoričar, student postdiplomskih studija na Univerzitetu Oksford, rekao je u intervjuu za BBC na ruskom da dela autora kao što su Klauzevic ili Svečin pomažu u razvoju sposobnosti prosuđivanja.

„Moramo naučiti da analiziramo vojnu situaciju i donosimo neke odluke. Poenta nije u tome da naučimo algoritam pobede i da ga reprodukujemo.

„Stvar je u tome da, proučavajući vojnu istoriju, menjamo sebe na takav način da razvijemo sposobnost kritičkog razmišljanja koju možemo da primenimo na bilo koji materijal”, smatra Sokolov.

Važnost dela „Strategija”

Kako kaže Jegor Sokolov, izuzetnost „Strategije” za sovjetsku i rusku vojnu misao leži u tome što je Svečin dozvolio sebi da se dotakne političkih i ekonomskih pitanja u kontekstu priprema za rat, dok su se drugi naučnici i vojskovođe ograničavali na čisto vojna pitanja.

Činjenica je da su ove oblasti (politika i ekonomija) kasnije u Sovjetskom Savezu bile pod jurisdikcijom najvišeg političkog rukovodstva zemlje i nisu bile predmet široke rasprave i kritike u akademskim vojnim krugovima, kaže Sokolov.

Međutim, kako ističe Jegor Sokolov, „intelektualna tradicija kojoj ova knjiga pripada, bezuslovno je i dalje relevantna.

To je tradicija vojne teorije, koja potiče još od Klauzevica, preko nemačkih vojnih teoretičara i koja se nasleđuje i u Rusiji, i u Engleskoj, i u Francuskoj, pa i u Americi”.

Iako se na sajtu Ministarstva Svečinu odaje priznanje, nazivajući ga jednim od stubova sovjetske vojne misli, odnos prema ovom nasleđu, prema mišljenju stručnjaka, nije dovoljno ozbiljno.

Tradicija takvog stava, kako je rekao Sokolov, seže u vreme SSSR-a, kada je proučavanje strategije bilo podređeno komunističkoj ideologiji.

„Ako pogledate kasne sovjetske knjige o onome što se tada zvalo marksističko-lenjinistička filozofija rata, to je nešto između statuta, agitacije i udžbenika marksističko-lenjinističke filozofije za stručne škole”, rekao je on.

Prema Sokolovu na Svečinove radove počeli su da se pozivaju već 1990-ih i 2000-ih, njegove knjige su počele da se objavljuju, ali za mnoge ruske štabne oficire njegove ideje i dalje ostaju deo istorije, a ne živa misao.

„Oni [vojska] ne rade s tim ni na koji kreativan način. Za njih je ovo priča o velikim pobedama, ruskom oružju i tako dalje. Ovo je u svom stilu veoma sovjetska forma.”

Ovo se veoma razlikuje od načina na koji se sam Svečin odnosio prema vojnom intelektualnom nasleđu, koji se u knjigama pozivao na Napoleona, Klauzevica, Helmuta fon Moltkea i bio u stalnoj diskusiji sa njima.


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Trenutno na radiju

Elvis Costello, the Imposters
Pre 37 minuta

Magnificent Hurt

Elvis Costello, the Imposters
Abba
Pre 34 minuta

Just a Notion

Abba
Red Hot Chili Peppers
Pre 31 minut

Dark Necessities

Red Hot Chili Peppers
Killers, K.D. Lang
Pre 26 minuta

Lightning Fields (feat. K.D. Lang)

Killers, K.D. Lang
Wolf Alice
On Air!

Beautifully Unconventional

Wolf Alice

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend