BBC

Svetski dan borbe protiv droga: „Nisam ni lečeni, ni izlečeni narkoman, već borac“, priča devojke koja je 13 godina uzimala heroin

ilustracija

BBC/Jakov Ponjavic
Simptomi apstinencijalne krize slični su kovidu, drhtavica, temperatura, bol u mišićima, opisuje Katarina (ilustracija)

U suterenu zgrade u beogradskoj opštini Zvezdara, čije prozore prekrivaju roletne, život joj se promenio.

U prostoriju gde je od nameštaja zatekla sto, desetak rasparenih stolica poređanih u nepravilan krug, i grejalicu, Katarina je došla da pomogne sestri koja je bila zavisnica, ali je shvatila da je i njoj potrebna pomoć.

Do te 2014. mislila je da to što već duže od decenije uzima heroin, ali radi nekad i dva posla, ne mora da znači da je „navučena”.

U sedištu nevladine organizacije Centar za prevenciju narkomanije gotovo iznenada počelo je njeno samoosvešćivanje o ogromnom problemu sa zavisnošću.

„To je trenutak kad smo rešili da život zagrlimo obema rukama.

„Bila je to tačka bez povratka”, kaže Beograđanka uѕ široki osmeh.

Oko 275 miliona ljudi širom sveta koristilo je droge tokom 2020, a 36 miliona je patilo od poremećaja uzrokovanih zloupotrebama droge, podaci su Ujedinjenih nacija.

Svetski dan borbe protiv narkotika obeležava se 26. juna.

Katarina je već osam godina „čista”, što znači da ne uzima drogu, i želi svima da poruči da „nikad nije kasno” za oporavak.

Ipak, ova crvenokosa žena sa paž frizurom ne misli da je borba sa zavisnošću gotova.

„Učili smo da će ceo život da bude borba i svaki dan koji se završi neuzimanjem supstance jedan uspešan dan.

„Ne smatram sebe ni lečenim, ni izlečenim narkomanom, već borcem koji je odlučio da prigrli život i koji se neće vratiti na bilo koju staru priču”, kaže ponosno Katarina.

Danas radi kao laborantkinja i živi sa psom.

Majica, farmerke, ranac i dugačka kožna ogrlica tek donekle otkrivaju umetničku stranu ove 39-godišnjakinje koja peva sa džez bendom.

Nedostatak očinske figure

droga

BBC

Katarinina priča sa zavisnostima počinje tokom 1990-ih, u ranom pubertetu. Uz žurke i alkohol, usledila je i droga.

„Dobro sam se osećala kad uzmem bilo koju supstancu”, kaže Katarina.

Kao devojčica volela je muziku, išla na hor, ples i svirala violinu, bila dobar đak.

Roditelji su joj razvedeni od kad je bila beba i tokom odrastanja joj je nedostajala očinska figura.

Sa ocem je bila u kontaktu, ali im je odnos bio više drugarski nego roditeljski.

On je bio muzičar, bajker i „kul tip”, živeo je u Švajcarskoj.

„Nije se bavio našim životima, u smislu da učestvuje, ali je bilo jednom u dva meseca kad se vidimo pijemo, zezamo se, sviramo i duvamo.

„To mi je tad imponovalo”, kaže danas.

Sa njim je pušila marihuanu već u osnovnoj školi.


Saveti kako da roditelji reaguju, ako primete da im dete ima problem sa zavisnostima, i koji su znaci zloupotrebe droga, dostupni su na sajtu Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici u Beogradu:

Zloupotreba je periodično uzimanje psihoaktivne supstance koje dovodi do oštećenja zdravlja, bilo fizičkog (kao u slučajevima hepatitisa kod unošenja droge nesterilnim špricevima) bilo mentalnog (na primer, epizode depresivnih stanja kod intenzivnog konzumiranja alkohola).

Zavisnost od psihoaktivne supstance podrazumeva postojanje bar tri od navedenih simptoma: žudnja za uzimanjem supstance, fizički apstinencijalni sindrom kada se upotreba supstance prekine, tolerancija na dejstvo ranije efikasnih doza supstance, zaokupljenost supstancom, zapostavljanje drugih interesovanja, veliki utrošak vremena za nabavljanje i uzimanje supstance, kao i nastavljanje uzimanja supstance i pored znanja o njenom štetnom dejstvu.

Nabrojane su i neke od čestih zabluda da postoje lake i teške droge, da sve treba probati ili da povremeno uzimanje droge nije rizično. Detaljnije o tome možete pročitati ovde.


Švajcarska i prelomni trenuci

Kada je na području Jugoslavije uveliko buktao rat i uvedene međunarodne sankcije, ona i sestra su otišle kod oca u Švajcarsku.

Tamo je imao dobro plaćen posao kao medicinski tehničar.

Međutim, njegov drugi brak se raspadao, a on je umesto marihuane, sve češće počeo da uzima i hašiš, kod kuće i pred decom.

Kada je jednom uzeo LSD, doživeo je i ozbiljne halucinacije.

To je dan kada se sve menja, opisuje Katarina.

„Sećam se da je seo u dnevnu sobu, na trosed, zamišljen, gledajući u prazan, beo zid naspram njega i pozvao nas da dođemo.

„Moja sestra ga se jako plašila, ja sam umela da ga ‘hendlujem’. Rekao nam je da pogledamo na zid, plače, suza suzu stiže i kaže ‘evo upoznajte vašeg pradedu'”, prepričava Katarina.

Iako još devojčica, shvatila je da nešto nije u redu, ali je okrenula na šalu pitavši zid: „Dobro, bre, gde si, deda, gde si bio dosad”.

„Shvatila sam da je to jedini način da se ublaži strašna slika koja se u tom momentu prikazuje”.

Dok priča pomalo promuklim glasom, savija duvan u cigaretu i puši.

Ne nervozno, ali često.

Ubrzo nastaju porodični problemi – svađaju se često, inate se, a otac je Katarinu čak naterao da izgazi violinu „ili će on to da uradi”.

„Posle ovoliko godina kad pričam o tome, mislim da je to bio ključni period kad je meni zapravo bila potrebna pomoć, da ne odem u drugu stranu, ali nisam imala tu sreću da se neko bavi sa mnom.

„Imala sam potencijala koji nije bio usmeren na pravi način”, kaže trljajući ruku o ruku.

Jednom prilikom joj otac nije dozvolio da ode u školu, zbog čega ih je posetila i socijalna služba, ali su uspeli da izbegnu probleme.

Pocepana budućnost

Zbog stalnog uzimanja droge, otac je imao nezgodu na poslu – pacijent mu ja pao sa operacionog stola, zbog čega je disciplinski kažnjen i upućen na lečenje.

Postavili su mu dijagnozu šizofrenije i preko noći su odlučili da se svi zajedno vrate za Srbiju.

Poneo je nešto stvari i ušteđevinu koju je imao u devizama, koja je bila dovoljna da se ona i sestra školuju.

Tokom puta u Srbiju, dva puta su stajali, jer je otac morao u hitnu pomoć.

Katarina je ostala „zapečaćena slika” situacije kad su došli kod babe i dede, očevih roditelja.

„Niko ga nije pitao da li je dobro, zašto se vratio, tražili su mu pare i on je pred svima nama, bilo nas je sedam svedoka, uzeo svu ušteđevinu i pocepao je sve te pare u paramparčad toliko da nijednu novčanicu niko nije mogao da zalepi.

„Rekao je samo ‘ja sam svoje proživeo, da vidim sad vas'”, kaže Katarina.

Novac joj tada nije mnogo značio, ali danas zna da je otac tada „pocepao njihovu budućnost”.

Zbog nasilnog ponašanja, završio je u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti u Kovinu.

Kao duševni bolesnik, kasnije je dobio invalidsku penziju i povukao se iz njihovog života.

„I danas izbegavamo da se čujemo sa njim, i kad se čujemo to je naporno i bolno i nimalo produktivno”, kaže Katarina, kroz dim cigarete.


Zupčanik i mašinerija zavisnosti

Specijalni pedagog Pavle Đukić rizična ponašanja poput uzimanja psihoaktivnih supstanci ili kockanja poredi sa zamišljenim zupčanikom u telu koji kad se zavrti pokreće čitavu mašineriju zavisnosti.

„Svaki put kad uzmemo supstancu ili uradimo nešto što može da stvori zavisnost, taj zupčanik u našem telu se okrene za jedan zubac napred.

„Kad to ponovimo, ide zubac napred i kad se dovoljno puta ponovi, zupčanik se okrene za ceo krug, tad se smatra da je osoba ušla u zavisnost”, opisuje Đukić sa višegodišnjim iskustvom u ovoj oblasti.

Kad neko prestane sa uzimanjem supstanci, zamišljeni zupčanik staje, ali ne može da se vrati unazad.

A prvo naredno uzimanje pokreće „začarani krug” iznova, nalik hroničnim bolestima.

„Koliko god vremena da prođe izlečenje u potpunosti ne postoji, jer kad se razvije zavisnost, mozak ne može da zaboravi tu zavisnost.

„Postoje i druge bolesti koje su hronične, koje mogu samo da se zaleče i da osoba živi normalno, ali da se pridržava nekih stvari da se bolest ne bi vratila”, navodi Đukić.


grafika

BBC

Povratak u Srbiju

Po povratku iz Švajcarske, Katarina pred kraj osnovne škole živi sa majkom i sestrom.

Tokom 1997. i 1998. jedino joj je bila važno da izlazi i provodi vreme s društvom.

„Samo izlasci i samo da što manje budem u realnom svetu koji je bio strašan u to vreme.

„To mi je bio izlaz, jedino sam se u tim situacijama dobro osećala”, opisuje ona.

Sledeće godine, tokom NATO bombardovanja tadašnje Jugoslavije, Katarina je već uzimala heroin sa tadašnjim dečkom.

U drugom razredu srednje škole zaljubila se u momka „iz sjajne porodice”, koji je držao kafić i najpre prodavao heroin, a potom ga i koristio.

„Vreme je bilo takvo da se sve više živelo na ulici, u društvu, manje se mislilo na porodicu i neke konstruktivne stvari, bilo je pitanje egzistencije i novca”, opisuje.

Drogirala se 13 godina, ali je mislila da ima granice.

„Sva sreća nisam imala novca da uzimam veće količine, imali smo kao taj stav da se ne treba ‘fiksati’, jer to je zaista drogiranje, ovo je bila lajt varijanta, pomalo”, kaže, iskreno se smejući sopstvenoj naivnosti iz mladosti.

Heroin je moguće uzimati intravenski, što se u žargonu naziva „fiksanjem”, kao i ušmrkivanjem i pušenjem.

Momak i ona su počeli su da žive zajedno.

Vreme je prolazilo, kaže, a „niko od njih dvoje nikada nije priznao da je navučen”.

„Rešenje za sve je bio heroin, shvatili smo da je milina, sve je ok, opušteno, nije bitno što je bombardovanje bilo, što nemamo nikakvu perspektivu.

„Život ste mogli da vidite u boji”, kaže kroz smeh.


Većina zavisnosti počinje u ranom adolescentskom periodu kada mladi prvi put dolaze u kontakt sa nekom od supstanci – probaju ili počinju da uzimaju drogu ponekad.

I najčešće se to dešava neopaženo, kaže specijalni pedagog Pavle Đukić.

„Deca čuju da je neko uzeo, pa se lome da li da probaju neko vreme, onda probaju, pa uzmu jednom u mesec dana, onda još jednom, još jednom.

„Tako dođemo u situaciju da deca to uzimaju dosta često”, kaže stručnjak iz Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj u Beogradu.

Zavisnost se otkrije tek kad stignu posledice po zdravlje, zbog sukoba sa zakonom ili popuštanja u školi.

„Što duže traje da se posledica ne pojavi i da niko ne sazna, to se osoba sve više prilagođava toj supstanci, menja navike, interesovanja i viđa se sa društvom samo zbog toga”, navodi Đukić, dodajući da je zato važno da porodica i prijatelji reaguju čim vide neke značajne promene u životu bližnjih.


Problem sa školom

Katarina je u međuvremenu popustila u školi.

Zbog jedinice i sukoba sa profesorkom koja joj je pred celim odeljenjem umesto pitanja o lekcijama, rekla „strašno je šta je tvoja majka uradila tvom ocu”, posvađale su se i ponavljala je razred.

Pet godina je prošlo dok nije vanredno završila školu.

„Ta nepravda me je jako pogodila”.

Nazdovoljstvo životom lečila je psihoaktivnim supstancama.

Nekad nije želela da se pogleda u ogledalo, znajući se da se tim u stvari „kažnjava”.

„Sebe sam smatrala nesigurnom i labilnom osobom, samopouzdanje mi je bilo ispod članaka”, kaže ona.

Tih godina se zaposlila, i često je radila i na dva mesta.

Godine su prolazile, a u međuvremenu je i njena sestra ušla u isti vrtlog zavisnosti.

Oprema za intravensku upotrebu heroina koji je često žućkasti prah

BBC
Oprema za intravensku upotrebu heroina koji je često žućkasti prah

Iako su bile bliske s majkom koja, kaže, „zaslužuje orden”, ni ona nije znala da su joj obe ćerke zavisnice.

Poklopile su se okolnosti – majka je neke „stvari koje nisu za pričanje” nekad „gurala pod tepih”, a njih dve su vodile računa da budu u redu kad se viđaju s njom.

Na pitanje da li je moguće da žena 13 godina ne posumnja ili da joj neko od bližnjih ne skrene pažnju na decu, Katarina kaže da je tako bilo.

„Mi smo uvek bile fine, a majka je znala da šlajfujemo i ne napredujemo u životu, ali ništa više od toga”.

Nije bila prinuđena da krade ili krši zakon, zarađivala je dovoljno da podmiri potrebe za drogom.

Grupna terapija kao preokret

Tek kada je sestra dobila prvo dete i kada je pretilo da joj socijalna služba oduzme bebu, rešila je da se leči.

Imale su, kažu, veliku sreću da pronađu Centar za prevenciju narkomanije koju je vodio specijalni pedagog i terapeut Nenad Stevanović.

Na sastanak grupe u njihovim prostorijama nadomak Novog groblja u Beogradu, Katarina odlazi kao sestrina podrška.

Već posle nekoliko razgovora je shvatila da je i sama u problemu.

Ubedile su i majku da dođe, ne govoreći joj o kakvoj se terapiji radi.

Plašile su se ne samo majčine reakcije, nego i da bi saznanje moglo da joj pogorša već narušeno zdravstveno stanje.

Majka je ušla bojažljivo, misleći da dolazi na razgovor o ćerkinoj postporođajnoj depresiji, a na zidovima je videla izlepljene postere o štetnosti droga i načinima kako se sa ovom bolešću izboriti.

„Neša, psiholog koji je tamo radio, čovek je s obe noge na zemlji, tako je uticao na nas da se svi prirodno i prisno osećamo.

„Nije bilo nikad neprijatnosti”, dodaje.

Rekle su istinu majci, pred svima.

„To je trenutak kad smo svi ozdravili.

„Mama je počela da plače i rekla je ‘vi ste meni sve u životu, proći ćemo ovo zajedno, izaći ćemo jači i pametniji, biće sve u redu”, opisuje Katarina majčin optimizam.

Bilo je puno suza i smeha, ali su se naoružale strpljenjem i krenule zajedno u borbu.

Krize fizičke i psihičke

Terapija je trajala, kaže, „duge” dve godine, a prva apstinencijalna kriza koje se mnogi zavisnici najviše plaše, bila je najmanji problem.

„To je kao svi, sad znamo, koji smo preležali kovid, visoke temperature nekoliko dana, raspadanje mišića, bol u glavi, jeza, groznica, ali nije to nešto neizdrživo.

„Ja sam takva išla na posao”, opisuje.

To je, kaže danas, najlakši period, teži su tek usledili.

„Narednih šest meseci dok se telo detoksikuje, bila sam konstantno umorna, osećala sam jezu, bila je to klasična depresija, ali naučili smo i to da prevaziđemo.

„Bila sam pripremljena na sve što dolazi, jer sam znala da mi ima pomoći”, kaže Katarina.

Tri puta nedeljno po tri sata odlazila je tokom dve godine na terapiju, a uslov za prisustvo grupi bio je negativan test na drogu.

Sastanke su činili razgovori i tematske radionice, uz dva pristupa – porodičnog terapeuta i psihološkinje.

O tim sastancima Katarina govori ozarenog lica.

Kako kaže, i ostali na grupi su bili podsticajni i jedni drugima su pomagali u kriznim situacijama.

„Posle te prve godine, učili smo da je zavisnost prošlost, ali da ćemo ceo život da se borimo, to mi uvek odzvanja”.

Kad je završila sa prvom terapijom, psihoaktivne supstance zamenila je kockanjem – slot aparatima.

Ubrzo se vratila ‘na grupu’ da odgovori i na dodatno pitanje „a šta sad”.

Osetila je da još treba raditi na zavisničkim obrascima ponašanja koji su ostali urezani, ali je i sa kockom prestala posle nekoliko meseci.

Katarina i danas u rešavanju svakodnevnih problema koristi brojne tehnike koje je naučila na grupnoj terapiji.

„Fitilj mi je ranije bio kratak, često sam burno i nezrelo reagovala, stalno sam se nešto branila, sada znam da, na primer, neke kolege i ljudi na poslu ne moraju da me vole, niti ja njih, da mogu racionalno da sagledam.

„Naučila sam da budem svesna u svakom momentu, da živim u sadašnjosti”, kaže Katarina.


Uspešnost terapije je veća ako se uključi što više članova porodice i ljudi bliskih osobi koja je na oporavku.

Važno je da svi budu upoznati o kakvoj se bolesti radi i da su ponovno uzimanje ili ponavljanje aktivnosti veoma rizični i lako mogu dovesti do povratka zavisnosti.

„Ne postoji još jednom, prvo spuštanje garda može biti vrlo rizično”, kaže pedagog Đukić.

Napominje da nisu samo bivši zavisnici u riziku od ove bolesti i da je zato važna informisanost ljudi od školskog perioda, kao i prevencija, poput one koju postepeno po školama sprovode timovi Ministarstva zdravlja u Srbiji.

„Nisam nikad upoznao nekog ko je odabrao da bude zavisnik, ne dešava se tako, uvek postoji sklope okolnosti, tu pričamo i o cigaretama i narkomaniji, kocki ili alkoholu.

„Do kraja života, svi su u riziku da razviju zavisnost”, kaže on.

Svaki drugi adolescent u Srbiji nikada nije dobio informaciju ni kod kuće, a ni u školi, koje su to štetne posledice upotreba droge, pokazalo je istraživanje od pre nekoliko godina koje je sprovela državna Komisija za borbu protiv narkomanije u školama.


Priča iz Crne Gore: „Koliko god puta udarili u zid, nije beznadežno”

Boban Sekulić iz Podgorice ima 48 godina i pre deset godina prestao je da koristi droge.

Psihoaktivnim susptancama je prethodio alkohol u tinejdžerskom dobu.

Kako kaže za BBC: „želeo je da izmeni svest”.

Boban Sekulić danas radi sa zavisnicima u centru Cazasa

CAZAS
Boban Sekulić danas radi sa zavisnicima u centru Cazasa

Kad je počeo sa heroinom, dragi ljudi su mu, kaže, „nacrtali mapu puta” gde će završiti ako nastavi, ali nije poslušao.

„Vrlo brzo prestanete da uživate i postao sam rob supstance, a imao sam masku dobro plaćenog posla”.

Tri puta dnevno je uzimao heroin, ali nikad venski, jer se mnogo plaši igle.

„A to je veliki apsurd, morao sam da uzmem da bih bio normalan, da bih mogao ovako s vama da razgovaram”, kaže Sekulić.

Tek 16 godina kasnije, odlučio je sam da prekine, otišao na 12 dana u planinu.

Vratio se, i u istom kraju gde je živeo tokom zavisnosti, uspeo da krene iznova.

Porodicu je pripremio da dugo neće imati posao, devojku i prijatelje, ali je već posle godinu dana uspeo da dovede život u red, zahvaljujući savetima koje je usput „skupljao”.

„Roditelji pokušavaju da deci pomognu tako što ih pošalju negde, ali to nije rešenje.

„Ja sam odlazio na službeni put u Novi Sad, Beograd, Niš i u gradovima gde nisam znao ljude, trebalo mi je 15 minuta da se snađem za drogu”, kaže on.

Pričamo preko video poziva i kaže da mu danas stan izgleda onako kako ranije nije mogao ni da zamisli – šaren je i pun igračaka njegove dve ćerke, dok zidove ukrašavaju umetničke slike.

„Važno je ljudi znaju kome da se obrate za pomoć i da koliko god puta udarili u zid, nije beznadežno”, kaže Sekulić.


Droga danas sve prisutnija

Ispitivanje Specijalne bolnice „Vita”, sprovedeno početkom juna 2022. god. na uzorku od 400 mladih starosti od 15-30 godina sa teritorije Novog Sada, metodom slučajnog uzorka, pokazalo je da je više od četvrtine ispitanika probalo neku od supstanci.

  • 27 odsto probalo je neku od droga
  • 90 odsto onih koji su došli u direktan kontakt sa drogom, konzumirali su marihuanu ili neki od stimulansa – kokain, amfetamin, ekstazi
  • 60,7 odsto mladih poznaje nekoga u neposrednom okruženju ko koristi droge
  • 52,3 odsto bilo je direktno ponuđeno drogom
BBC istraživanje: Kako se društvene mreže koriste za prodaju droge
The British Broadcasting Corporation

Tokom 2019, otkrivena je 541 nova vrsta psihoaktivnih supstanci u svetu, pokazuju podaci Ujedinjenih nacija.


Neophodnost prevencije

Boban Sekulić je danas saradnik crnogorske nevladine organizacije Cazas i radi sa zavisnicima.

Tržište je danas preplavljeno drogom, posebno kokainom, kaže, i često se prodaje u malim dozama, za 10 ili 20 evra.

Cena grama kokaina na ulici kreće se oko 50 do 70 evra i najčešće se koristi ušmrkavanjem.

Da bi mala doza imala efekta, ta droga se injekcijom ubacuje direktno u krvotok, kaže Sekulić.

„Kokain je izuzetno pristupačan i promenio se način uzimanja. Dejstvo je kratkotrajno i mora više puta da se ponovi što lako stvara zavisnost”, upozorava Sekulić.

Smatra da se malo radi na prevenciji i da je potrebno sistemski ponuditi mladima alternativu od ulice.

Nedavno istraživanje u kom je Cazas učestvovao pokazalo je da 95 odsto medijskih izveštaja o drogama čine vesti iz crne hronike.

Tako se, kaže, održava stigma i diskriminacija ljudi koji imaju probleme sa zavisnošću.

„Zaplene droge, hapšenja to će uvek biti vest, ali je važno o bolesti zavisnosti izveštavati sa empatijom.

„Neprihvatljivo sporo se tu menjaju stvari i dalje se na najgore i najprizemnije načine targetiraju ljudi koji imaju taj problem”, napominje Sekulić.

Kada u kafiću izgovori reč heroin, Katarina utiša glas.

I ona oseća sveprisutnu stigmu prema bivšim zavisnicima.

O prošlosti govori bliskim ljudima, samo kad oseti da treba, ali je na intervju odmah pristala.

Razgovaramo prvog dana njenog godišnjeg odmora – kaže da želi da vozi bicikl i pročita davno započetu knjigu „Pazi kog vuka hraniš”.

„Bila sam u periodu da nisam volela sebe ni kad me neko hvali.

„Sad živim u skladu sa sobom, ne požurujem se i ne kažnjavam, brinem o sebi”, ističe dok ispija kafu.

Prijalo joj je da samu sebe podseti i naglas izgovori sve što je prošla.

„Jeste da je napolju oblačno, ali meni je u glavi sunce jedno veliko posle ovog razgovora, osećam se rasterećeno, kao da treba da idem na plažu”, kaže kroz osmeh.

Želi da motiviše one koji imaju slične probleme.

„Poruka za sve je da duboko u sebi odluče da li vole život i da li žele da ga žive i to je jednostavna odluka, a posle sledi borba.

„Ali posle svake prepreke, kad pređu jednu, pa drugu, pa treću, osećate se jačim, sposobnijim i pripremljenijim za sve ostale borbe”, zaključuje Katarina.


Kome da se obratite za pomoć i prevenciju narkomanije

Srbija

Zavod za bolesti zavisnosti – tele-apel za narkomaniju 011/3671- 429 radno vreme: 08-18 časova:

Nacionalni tele-apel za bolesti zavisnosti: 0800/200-301

Specijalna bolnica za bolesti zavisnosti Drajzerova i brojne organizacije – Centar za prevenciju narkomanije, Reto centar – ima nade, Vita specijalna bolnica, Restart, Izlazak, Re Generacija, Duga, Caritas,Mreža organizacija za postpenalnu podršku i mnoge druge

Crna Gora

Javna ustanova za smeštaj i rehabilitaciju korisnika psihoaktivnih supstanci Kakaricka gora Podgorica i nevladine organizacijeN Cazas, 4 life i druge


Možda će vas zanimati i ova priča

Portugal: Priča o državi koja je prva dekriminalizovala drogu
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Trenutno na radiju

Elvis Costello, the Imposters
Pre 10 minuta

Magnificent Hurt

Elvis Costello, the Imposters
Abba
Pre 7 minuta

Just a Notion

Abba
Red Hot Chili Peppers
Pre 3 minuta

Dark Necessities

Red Hot Chili Peppers
Killers, K.D. Lang
Pre 59 minuta

Lightning Fields (feat. K.D. Lang)

Killers, K.D. Lang
Wolf Alice
On Air!

Beautifully Unconventional

Wolf Alice

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend