BBC

Tragedija, planinarenje i Bjelašnica: Šest decenija od najveće planinarske nesreće Balkana

Ilustracija

Ilustracija BBC/Jakov Ponjavić

Jedanaest mladića, uglavnom iz Zemuna, korak po korak, butina upaljenih od napornog uspona, probija se kroz sneg planine Bjelašnice u Bosni i Hercegovini.

Do vrha im nije ostalo mnogo, tek par stotina metara, ali sve jači vetar diže snežnu prašinu i toliko snažno duva da se međusobno ne čuju i ne vide.

Temperatura je oko 20 stepeni ispod nule.

Sneg ih udara po licu i očima, zbog čega svaki korak iziskuje veliki napor.

„Od siline vetra se nije moglo disati, nije se mogao videti prst pred okom, a sitne ledene pahulje zabadale su se u lice i oči kao milion igala“, opisaće decenijama kasnije Branko Matić, jedan od preživelih, u pismu u koje je BBC na srpskom imao uvid.

Tog 2. decembra 1962. živote je na planini ostavilo sedam od 11 mladića, što je do danas ostala najveća planinarska tragedija na ovim prostorima – najstariji je imao tek 20 godina.

Poginuli su Anđelko-Sabo Pešić (15), Aleksandar Krnješevac (16), Nikola Kožuh (17) i Slobodan Vuinac (18) iz Zemuna, Zoran Ivanišin (20) iz Beograda i dvojica mladića koji su im se pridružili u Sarajevu – braća Zoran (16) i Siniša Tvorić (18).

„To je nepojmljiva patnja koju su oni prošli i dobro je što su barem neki ostali živi“, kaže Radmilo Marić iz planinarskog društva Železničar iz Beograda, dugogodišnji planinarski vodič i neko ko se godinama bavio ovim slučajem, za BBC na srpskom.

„Orkanski vetar ih je bacao kao ljuske, a promrzli su na samo 150 metara od spasa.“

Spas su tokom mećave pronašli Miodrag Prvanović (31), koji je vodio grupu, Rifat Hasečić (16), Vojislav Matić (21) i njegov brat, 16-godišnji Branko Matić.

„Razbila nas je i raznela snežna oluja, prekinula divnu mladost i druženje koje je bilo toliko čisto, istinsko i lepo da se bliži skoro nestvarnom“, naveo je 2012. Branko Matić u pismu koje je poslao Mariću, objašnjavajući detaljno šta se tog dana dogodilo.

Šest decenija posle tragedije na Bjelašnici, ulica u zemunskom naselju Ćukovac nosi ime Sedam zemunskih planinara, ali se danas gotovo i ne zna za taj slučaj, kao ni za dramatičnu potragu za nestalima.

Ali planinari sve dobro pamte i svake godine usponom na Bjelašnicu obeležavaju godišnjicu smrti sedam mladića.

„Evociraju se uspomene kako je bilo, zašto je bilo i onda u miru i tišini izađemo gore, ali ne kuda su išli momci koji su doživeli tragediju, već maršrutom kojom su spasioci išli da ih traže“, navodi Selver Ajrulahi iz Hrvatskog planinarskog društva Bjelašnica 1923 iz Sarajeva.

„I onda nam je uvek isti zaključak, da planina daje, ali i uzima… Nešto slično se lako može i danas desiti, Bjelašnica je najnepredvidivija planina oko Sarajeva“, dodaje on za BBC.

Dimitrije Ostojić, spasilac Gorske službe spasavanja Srbije, zbog svega toga upozorava da je pri svakom odlasku na planinarenje neophodan veliki oprez, kao i opsežna priprema.

„Svaka planina može da bude kao Bjelašnica“, kaže.

Spasavanje iz smetova

Arhiva Borbe

„Bio sam na ivici da poludim od hladnoće“

Na put su pošla devetorica planinara.

U Sarajevu su im se pridružila još dva druga, koja su donedavno živela u Zemunu.

I Novosti i Borba iz tog perioda pišu da je reč o grupi mladih „kino-amatera“ koji su želeli da naprave „portret Bjelašnice“ i snime njene prirodne lepote.

A tamo je većina našla samo smrt.

„Na uspon su krenuli 1. decembra u jedan sat popodne iz dva planinarska doma sa druge strane Bjelašnice, ne sarajevske“, navodi 67-godišnji Marić, citirajući sve vreme sudska dokumenta o tom slučaju, a koja mu je lično dao Branko Matić, kasnije zubar u Nemačkoj.

Od mesta sa kog su krenuli, navodi iskusni planinar, do vrha Bjelašnice na 2.067 metara i opservatorije koja se tamo nalazi, treba oko tri sata.

Međutim, objašnjava, na Bjelašnici se sudaraju mediteranska i kontinentalna klima, zbog čega je tamo „neobična ćud vremena“.

O tome je u danima posle nesreće pisala i Borba.

„To je opaka planina, nikada se ne zna šta će doneti – za tili čas sunčanu tišinu uzburka snežna oluja, dune vetar, uskovitla sneg, mećave dolaze iznenada“, naveli su.

Tako je i bilo.

„Vreme je bilo mirno i vidljivost dobra, dobro i vrlo lako smo napredovali“, piše Matić u pismu Mariću iz 2012. godine.

„Ali najednom je postalo maglovito, a onda nas je udario tako snažan vetar da nas je, iako smo se svi držali zajedno, bacao i po 20 do 50 metara niz padinu, kao orahove ljuske.“

A onda je pala noć.

U listu Borba od 3. decembra navodi se da su „bespomoćni planinari odlučili da tu, u maloj zavetrini, naprave logor i prenoće“.

O tome piše i Matić, navodeći da su napravili improvizovano sklonište – bivak – i „celu noć proveli zajedno, na 150 metara od opservatorije“.

„Samo tako smo mogli da opstanemo, da ostanemo zajedno, da pomažemo jedni drugima i ponovo pokušamo da se probijemo“, naveo je.

Pokrili su se šatorskim krilom kako bi se zaklonili od oluje. Pokušavali su da budu fizički aktivni kako bi održali kakvu-takvu toplotu tela i da ne bi zaspali, što bi bilo kobno.

„I tako je to bilo celu noć“, piše Matić.

„Bio sam na ivici da poludim od hladnoće, samo sam čekao da svane, da izletim iz bivaka i da idem… Bilo kuda, na bilo koju stranu.“

Bjelašnica

BBC
Radmilo Marić

Spas

Do jutra, nekoliko njih je promrzlo i bili su nesposobni da nastave put, piše Borba.

„Odlučeno je da sa njima ostane jedan od zdravih planinara, a da ostali pokušaju da se dokopaju opservatorije, što je ujedno bio početak kraja“, navode.

I Matić piše da je do jutra „Vujinac bio slab“, a da su „Anđelku noge promrlze“, ali da „niko nije bio ostavljen na nemilost stihiji“.

Kako navodi, njih su podigli i svi su zajedno „krenuli niz vetar“, u nameri da se spuste sa planine.

„Ja sam sa Rifetom izbio ispred, probio se kroz smet i pošao nizbrdo.

„Okretao sam se i video nekolicinu iz grupe, a Rifetu, koji je bio iza mene, dovikivao da pravi prtinu, trag, da bi i ostali mogli da nas prate. Nažalost, oni nas nisu pratili.

„Ili su ostali u tom smetu ili su se rasuli po padini i tu se dogodila tragedija koja je odnela moje najbolje drugove.“

O tome piše i Borba.

„Snažan vetar razbio je grupu koja je nastavila put, tako da su planinari izgubili jedan drugog“, navode.

A u jednom trenutku, 16-godišnji Matić ugledao je brvnaru.

„Spustio sam se kroz otvor na snegu i udario nogom vrata“, piše.

„Ona su se otvorila, ugledao sam zaprepašćene ljude i shvatio da je to konačno spas – uneli su me, ubrzo je stigao i Rifet, a ubrzo posle toga stigao je i moj brat Vojislav.“

Mediji su posle nesreće pisali da su preživeli tek satima kasnije, kada su došli svesti, uspeli da meštanima sela Milišići kažu šta se dogodilo i da ima još zavejanih ljudi.

Matić tvrdi drugačije.

„Odmah smo kazali domaćinima ko smo, odakle idemo, da smo deo grupe od 11 planinara i da su ostali pošli za nama, a da se nalaze negde na padini“, naveo je.

Meštani su se, kako kaže, „za tili čas okupili“ i odmah se uputili putem kojim su oni došli.

„Brzo su doveli Prvanovića, skoro zatrpanog snegom.

„Žene su vriskale i nisu dozvolile da unose mrtvog čoveka u kuću, ali su muškarci bili uporni, pružili mu prvu pomoć i došao je svesti.

„Posle sat ili dva najstariji od meštana, verovatno starešina sela, saopštio nam je sa suzama u očima da su se njihovi mladići vratili, da nisu uspeli da se probiju prema vrhu i da nikoga nisu pronašli.“

Meštani sela su alarmirali nadležne i opsežna potraga je krenula.

Spasavanje iz smetova

Arhiva Borbe
Meštani sela Milišići u potrazi za nestalim planinarima

Potraga

Četiri tela brzo su pronađena.

Peto posle četiri dana potrage i to u smetu dubokom šest metara.

„Bela smrt na Bjelašnici – vetar nas je zavio i u belo i u crno“, pisale su Večernje novosti od 4. decembra 1962.

„Spasioci su se razdelili i dugo gazili po dubokom snegu, pretražujući po smetovima… Tek oko podne jedan od njih je ugledao deo pantalona koji je virio iz snega“, piše Borba.

Reč je o 16-godišnjem Zoranu Tvoriću, učeniku sarajevske gimnazije.

„Petorice više nema, četvorica su u nesvesti u spasilačkim kućicama sela Milišići, a za dvojicom se još traga – sa velikom zebnjom u srcu“, navode Novosti.

Bjelašnica

BBC

Kakva je situacija na planini bila, pokazuje i tekst u Borbi, u kom se navodi da su se zvaničnici jedva probili na planinu da identifikuju tela.

Spasiocima su u potrazi pomagali brojni meštani.

„Lutaju bespućima divlje planine da bi pronašli još dvojicu planinara“, piše Borba.

A potraga za preostalom dvojicom dugo je trajala.

„Negde u beloj pustinji često surove planine su Zoran Ivanišin, student tehnologije iz Beograda i Aleksandar Krnješevac, učenik iz Zemuna“, pišu Novosti.

„Izgledi da su njih dvojica živi su minimalni, ali nije propala svaka nada“, dodaju.

TEkst

Arhiva Borba
Preživeli Vojislav Matić i Rifat Hasečić u bolnici u Sarajevu
Bjelašnica

Arhiva Borbe
Preživeli

Nekoliko dana kasnije ishod potrage svima je bio jasan.

„Sedam žrtava Bjelašnice“, glasio je veliki naslov u Novostima, iako tela Ivanišanina i Krnješevca još nisu bila pronađena.

Smatra se da su mrtvi, pisalo je u novinama.

Međutim, kada bi spasioci za taj dan prekinuli pretragu, jedan čovek nije želeo da odustane.

„Potpukovnik Mirko Ivanišin, čiji sin Zoran nije pronađen, ostao je na planini“, pisale su Novosti.

Telo njegovog sina, kao i Aleksandra Krnješevca pronađeno je posle devet dana, a njihove posmrtne ostatke iz Sarajeva je ispratilo oko 3.000 građana.

Tela preostalih planinara preneta su u Zemun, gde su i sahranjeni.

Tragedija je izazvala veliku žalost i u Sarajevu, gde je 7. decembra više hiljada učenika i građana prisustvovalo sahrani braće Tvorić.

„Kada je sahrana završena, jedna devojka je prišla grobu braće i dugom kosom ga je prekrila“, piše izveštač Novosti.

„To je bila Sinišina devojka, koju su njene drugarice jedva odvojile od humke.“

Bjelašnica

Arhiva Borbe
Sahrana planinara u Zemunu

„Rekli smo im da ne idu“

Novinari su odmah otišli i u Zemun, gde su u Domu omladine naišli na Eduarda Becića, jednog od članova dečje sekcije Dunav Kino-foto kluba Zemun.

„Sedam mojih drugova je pošlo iz Zemuna, priključila su im se i dva Beograđanina, a posle i još dva naša stara člana, braća Zoran i Siniša Tvorić, koji sada žive u Sarajevu“, naveo je Becić, dodajući odmah da im ovo nije prvi put da idu na takav izlet.

„Raspitali smo se telefonom o vremenu, izveštaji su govorili da je na Bjelašnici sve u redu, a oni su bili raspoloženi i srećni što će na pogodnom vremenu da snime film o lepoj i privlačnoj planini koju naši članovi rado posećuju godinama.“

Bio je, kaže, uoči puta sa njima i „nestrpljivo su očekivali čas polaska“.

„Ovih prazničnih dana očekivali smo da ih vidimo preplanule, da čujemo kakvu zgodu sa planinarenja, a sada… Koliko je to strašno.“

Omer Užičanin, dežurni u planinarskom domu na Bjelašnici, iz kog su poginuli planinari krenuli na uspon, takođe je izjavio da je vreme bilo dobro, ali da je bilo „prilično neizvesno da li će tako i ostati“.

„Zato sam im rekao da ne idu dalje, ali nisam ih mogao zadržati.

„Bili su veoma raspoloženi i rekli su mi da su već prošli Triglav i Prokletije, pa će moći i Bjelašnicu“, naveo je.

Ivica Bijelić, student iz Sarajeva, koji je tih dana bio u planinarskom domu na Bjelašnici, izjavio je za Borbu da su im on i ostali govorili da ne idu.

„Nisu nas poslušali“, rekao je kratko.

Borba piše da je deo stradalih planinara početkom 1956. godine – iako ne navode ko tačno – preživeo sličnu nepogodu, kada su jedva uspeli da se spasu.

„Nepromišljen poduhvat mladih planinara svakako će biti dobra pouka onima koji su se sa mnogo odvažnosti uputili prema vrhu Bjelašnice“, pišu.

Odmah su se u tom listu oglasili i iz Planinarskog saveza Jugoslavije, ističući da „svi iskusniji planinari dobro poznaju zlu narav ovog planinskog masiva“, piše Borba.

„Tragedija na Bjelašnici ozbiljna opomena planinarima“, glasio je naslov teksta objavljenog 6. decembra.

Bjelašnica

BBC

Marić kao pogrešnu odluku vidi to što su odlučili da prenoće na planini.

„Morali su da se vrate, da krenu nizbrdo i uđu u kakvu-takvu toplu zonu, koja nije bila na pet kilometara, već na dva ili tri, a i nizbrdo lako ideš.

„Iste noći bih se okrenuo i vratio, ušao u šumu, ne bio na vetrometini.“

Međutim, bio je, kako kaže, dosta puta u takvim okolnostima i kaže da čovek tada ne može da razmišlja, već je „kao da mu je neko popio mozak“.

„Neko će reći što se preživeli nisu vratili po ostale, ali to je nagon za održanjem, zakon prirode – da su se vratili, svima bi sledila smrt, a ne bi spasli ostale.

„Mogu samo da razumem da neko u tom trenutku misli na svoje dete i da u nekome postoji nagon da će pre on ostati da se smrzne, nego da napusti dete.

„Ali to je to, ni za koga više.“

Bjelašnica

BBC
Jedan od najvećih spomenika na Zemunskom groblju posvećen je planinarima sa Bjelašnice
Bjelašnica

BBC

Šta je važno znati pred planinarenje?

Dimitrije Ostojić, spasilac Gorske službe spasavanja Srbije, govoreći o slučaju Bjelašnica, kaže da najveće probleme planinarima uvek prave vremenski uslovi koji utiču na vidljivost.

U slučaju jake magle, na primer, bez razmišljanja treba odustati od uspona, naročito ako se radi o komplikovanom terenu, ističe.

„Sva vaša iskustva u poznavanju topologije terena, čak i da ste iskusni planinar koji poznaje reon, odjedanput postaju manje korisna, jer ne vidite tačke koje poznajete“, kaže Ostojić.

„U tim okolnostima vrlo lako se desi dezorjentacija, pa i iskusni ljudi stradaju“, dodaje.

Zbog toga su, ističe, posebno opasne planinarske akcije u proleće i jesen, kada na planinama postoji velika šansa za naglom promenom vremena.

To dovodi do treće opasnosti – neadekvatne odeće, koja lako može da dovede do promrzlina.

„Jesenji usponi, kada je reč o garderobi i ostalim stvarima, moraju se tretirati gotovo kao zimski uslovi“, ističe Ostojić.

Na internetu je pre nekoliko godina bio poznat i slučaj iz Crne Gore, kada je jedan od turista na crnogorski krš došao u – farmerkama i košulji.

Ostojić kaže da sličnih problema zbog velikog broja turista tokom leta imaju i njihove kolege iz Hrvatske, posebno na planinama blizu mora.

„To je stravičan broj intervencija zbog penjanja ljudi u japankama i papučama.“

Na šta još treba obratiti pažnju?

„Najveći razlog nesreća su greške planinara, što se uglavnom svodi na lošu procenu i pripremu pred planinarsku turu – gde idu, kakav je teren i šta im je sve potrebno, uz pogrešnu procenu sopstvenih psihofizičkih sposobnosti, tj. odabira rute koja je prenaporna ili tehnički prezahtevna za njih.

„Nije vam potrebna ista oprema i iskustvo za uspon na neki prokletijski vrh i na Rtanj ili Avalu.“

On tu ipak navodi da je planina „svakako opasna sredina, pa čak iako sve odradimo kako treba, može doći do nezgode“.

Ono što je izuzetno poželjeno, dodaje, jeste da svaki planinar sa sobom ima mobilni telefon sa napunjenom baterijom i dodatnim eksternim punjačem.

„Samo im je to veza sa spoljnim svetom, nama ili bilo kojim vidom pomoći“, kaže.

„Čak i ako nema signala velika je šansa da ćete uz malo hodanja doći do tačke odakle može da se pošalje poruka, neka informacija ili šta god.“

Ostojić tu navodi još jedno, kako kaže, „zlatno planinarsko pravilo“ – planinari nikada ne idu sami na turu, već uvek sa nekim.

„I uvek treba obavestiti nekoga da ste krenuli na rutu – na tu i tu planinu, taj i taj vrh, barem da se ostavi poruka u planinarskom domu ili kaže domaru doma.

„U slučaju da se ljudi ne vrate, da neko može da alarmira nadležne službe, čak i ako niko nije javio da se nešto loše desilo.“

Važno je znati gde se ide, čak i ako se o svemu brine vodič.

„Jer šta ako se njemu nešto desi? Ako planinari slepo prate vodiča. onda bukvalno samo znaju da su na nekoj planini i ništa više od toga, a ako imaju barem elementarno poznavanje odakle su krenuli i gde idu, postoji i šansa da se izbave iz te situacije.“

Bjelašnica

BBC

Ko je kriv?

Nadležni su sve preživele dugo ispitivali, navodi Matić.

Prvanoviću je kao najstarijem u grupi i vođi puta, suđeno pred sudom u Sarajevu, gde je pravosnažno oslobođen, dodaje.

„Jedna seljanka iz sela Milišići, u čijoj kući smo našli spas, se tokom suđenja, obratila sudiji i rekla ‘pa zar ćete sada ovoj deci da sudite zato što su ostala živa'“, piše Matić.

Marić iz planinarskog društva Željezničar, koji je imao uvid u izjave svedoka i sudska dokumenta, kaže da su svi rekli isto – da je to bila mećava iz koje nema spasa.

„Jednostavno je to nešto što je van ljudskih mogućnosti i nema tu vođenja“, kaže Marić.

„Kao kada bi neka bujica sve nas svalila u neku reku, a ja ti kažem ‘ti si vođa’, pa neko kaže ‘on nas u toj bujici nije vodio’.

„Gde da nas vodi, kako? Šta da kaže, plivajte levom ili desnom stranom obale? U stvari se i ti i svi ostali sve vreme davite.“

Tako je bilo i na Bjelašnici, dodaje, zbog čega i on veruje da niko nije krv za nesreću.

„Može da bude svako od njih pojedinačno kriv što je nespreman krenuo, ali ni to ponekad nema vajde, jer priroda nema milosti ako te uzme pod svoje.“

Matić u pismu navodi i da je istražni sudija 1963. otišao na Bjelašnicu da vidi mesto tragedije, gde je i njega zateklo strašno nevreme – čak i tokom leta.

„Urbana je legenda da su pobegli glavom bez obzira, sa sve vodičima i da su tada shvatili sve“, kaže Marić.

U Sarajevu danas dobro pamte tragediju sa Bjelašnice, a pre mesec dana na planini je obnovljen i spomenik sa imenima stradalih.

„Ploče su bile od bronze, a ona je skupa, pa je to neko poskidao, ali stavili su sada nove“, kaže za BBC 80-godišnji Petar Hilšičin iz Gorske službe spašavanja Sarajevo.

„Pazi se to, neće se zaboraviti… Planinari se sećaju tragedije i dobrih ljudi“, dodaje.

Selver Ajruhali je upravo jedan od onih koji rade na tome da se nesreća ne zaboravi.

Godinama je postojao memorijalni uspon na Bjelašnicu, što je prekinuto ratom na području bivše Jugoslavije, ali su Ajrulahi i Marić tu tradiciju obnovili.

Na Bjelašnicu se tako danas ide svake najbliže subote 1. ili 2. decembru.

„Ove godine je bilo 25 ljudi, ali je prošle bilo oko 80″, kaže 58-godišnji Ajrulahi.

I on upozorava sve ljude koji idu na planinu, a posebno na Bjelašnicu.

„To je planina na kojoj u jednom danu možete doživeti četiri godišnja doba“, kaže kratko.

„Jedan naš kolega je pre tri godine poginuo na toj istoj planini… Bio je vrlo mlad i jak planinski vodič“, kaže sa vidljivom promenom u glasu.

Bjelašnica

Selver Ajrulahi
Memorijalni uspon na Bjelašnicu
Bjelašnica

Selver Ajrulahi
Bjelašnica

Selver Ajrulahi

O planinama

Tokom godina Marić je obišao čitav svet.

Ande, kaže, od Meksika do Patagonije u Argentini, šest puta je vodio ekspedicije na Mon Blan, najviši vrh Evrope, a bio je i na Himalajima.

Nešto ga je, kaže, uvek vuklo prema planinama, što verovatno vuče i ostale planinare.

„Ta borba sa samim sobom, problemom u kom se nađete, a onda i priroda i svi vidici.

„Mi smo to naučili još kao deca u prirodi – nismo igrali klikere, nego išli da vidimo šta ima iza ovog brda, pa onog tamo, pa onog tamo“, navodi.

Međutim, nove avanture ne planira.

„Imam 67 godina, ovo što sam išao sada na Bjelašnicu mi je dosta“, kaže kratko.

Danas se bavi školovanjem vodiča pri Planinarskom savezu Srbije i obučavanjem ljudi za ekstremne situacije kojih je, kako kaže, takom karijere imao bezbroj.

„Šest puta sam izbegao smrt u deliću sekunde, ali sam i tri života spasao“, navodi veselo.

„Negde gore na Himalajima, mrak, vejavica i ne znam gde su šatori, a na granici sam svih snaga, smrznut… Levi korak može da bude i put ka šatoru i put u smrt, ali isto tako i desni.

„I ti moraš da zakoračiš, ne možeš da čekaš, a nemaš parametre nikakve da odlučiš levo ili desno… I mene je pogledao bog, izabrao sam desno i naleteo na šator.“

Drugi put je, kaže, na jednoj planini „bauljao kao kuče“ na četiri noge od umora, gde bi ga smrt našla za 20 minuta, ali je u poslednjem trenutku ugledao šator.

„Da sam trepnuo, bio bih gotov“, ističe kratko.

Poenta svega, objašnjava, za sve je bio on kriv, što je sebi dozvolio da se nađe u takvim situacijama – da uđe u mrak i tako nepogodne vremenske uslove.

„Nijedan od tih šest slučajeva nije bio izazvan tuđom greškom ili prirodom, samo mojom i tako je kod većine ljudi i zato godišnje strada dvoje ili troje planinara“.

Jer, kako kaže, prirodu uvek treba poštovati.

„Nemojte koristiti taj izraz ‘osvojio sam’ neku planinu ili vrh – možeš da osvojiš ženu, dečka, Janka, Marka, Svetsko prvenstvo, ali prirodu ne možeš.

„Ti se samo popneš negde kad te ona pusti… Kao na Bjelašnici.“

O tome u pismu piše i Branko Matić.

„Ni mi nismo išli tamo da izginemo, želeli smo da se živi vratimo, da pričamo o divnim i opasnim događajima, uživamo u našoj mladosti i da iskustvo prenosimo dalje.

„Ali zahvatila nas je olujna neman, koja nas je drobila i crpila iz nas poslednje atome snage, bacala po okrutnoj planini ne bi li nas razbila i smoždila.

„Na kraju je to uspela, izabravši sedmoricu od nas jedanaestorice… I žaliću za izgubljenim drugovima dok sam živ.“


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Trenutno na radiju

Weeknd
Za 2 minuta

Is There Someone Else

Weeknd
Portugal. the Man
Za 5 minuta

What, Me Worry

Portugal. the Man
Doves
Za 8 minuta

Prisoners

Doves
Maitre Gims
Za 13 minuta

Est-Ce Que Tu M'aimes

Maitre Gims
Maxi Priest
Za 17 minuta

Close to You

Maxi Priest

City Smart Apartmani

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend