BBC

Tri decenije nezavisnosti Hrvatske: „Nemačka se nadala da će zaustaviti rat”

Rat u Hrvatskoj

Gilles BASSIGNAC
Rat u Hrvatskoj

„Današnji dan – 15. januar 1992. – biće zlatnim slovima uklesan u čitavoj 14 vekova dugoj istoriji hrvatskog naroda… Stvorili smo međunarodno priznatu Hrvatsku.”

Ove reči prvog predsednika nove države, Franje Tuđmana, u televizijskom obraćanju čule su pre tri decenije u verovatno svim domovima u Hrvatskoj.

Hrvatska je proglasila nezavisnost od Savezne Federativne Republike Jugoslavije još u junu 1991, kada su se raspali i snovi o održivosti zajedničke države.

Ipak, tek pola godine kasnije, priznalo ju je 12 članica Evropske zajednice, današnje Evropske unije.

Na ulicama Zagreba priznanje nezavisnosti slavilo se i pevalo se tokom celog dana, prenosila je Hrvatska radiotelevizija (HRT).

Tuđman je uveče izašao i među narod, grlio decu i rekao: „Održali smo se u prošlosti, pobedili u sadašnjosti, naša je budućnost”, prenela je Slobodna Dalmacija.

„Bila je jedna euforija među ljudima”, seća se ovog dana Stjepan Mesić, prvi premijer Hrvatske, za BBC.

„Kada se država osamostaljuje, svi očekuju da će bolje živeti”.

Jedna zemlja, tvrdi Mesić, odigrala je ključnu ulogu u ovom priznanju.

„Nemačka je do tada bila politički patuljak, a posle priznanja Hrvatske postala je politički i evropski faktor”, kaže Mesić.

„Uvek je pre toga, u političkim odlukama, pogotovo u spoljnoj politici, slušala Francusku i Englesku, a onda se sve promenilo”.

Nemačka diplomatija prepoznala je da je „glavni problem, u sukobima oko nasilnog raspada Jugoslavije, bio nastojanje Srbije da se proširi i spremnost njenog rukovodstva da upotrebi nadmoćnu vojnu silu”, objašnjava za BBC Hans Maul, profesor Nemačkog instituta za spoljne poslove,

„Politikom priznanja, Nemačka se nadala da će zaustaviti rat u Hrvatskoj”, kaže Maul.

„Bili su zabrinuti i zbog povratka nasilnog nacionalizma u Evropu, ali i zbog uticaja ratova na brojno jugoslovensko stanovništvo u Nemačkoj i mogućeg ogromnog priliva izbeglica”.

Tadašnji ministar spoljnih poslova Nemačke Hans Ditrih Genšer „bio je ključna osoba za priznavanje nezavisnosti”, kaže za BBC Mate Granić, Mesićev nekadašnji partijski kolega i tadašnji potpredesednik Vlade Hrvatske.

„Genšer je na čuvenoj sednici Evropske zajednice u Luksemburgu u noć, 16. na 17. decembar 1991. najpre privoleo Francusku za prizna Hrvatsku, a onda i Veliku Britaniju”.

„Celu noć je bio u akciji (da ih ubedi), to je bio ključni događaj”.

Iako je Hrvatska slavila u jednom danu, postupak dobijanja priznanja trajao je gotovo čitavu godinu.

Na spisku događaja koji su prethodili bio je – tajni put Stjepana Mesića u Nemačku, put na Island i dogovor oko prve neutralne zemlje koja će priznati Hrvatsku, ali i krvavi raspad SFR Jugoslavije i slike stradanja u Vukovaru i Dubrovniku.

Tri decenije od kada je postala međunarodno priznata zemlja, za Tamaru Bačić iz Zagreba, nastavnicu u srednjoj školi, Hrvatska se dosta promenila.

„Ne može ipak da se poredi period rata i vremena kada nas niko nije priznavao u Evropi i situacija sada kada smo deo te Evropske unije”, dodaje ona.

Tajni put za Bon i nemački ministar

Stjepan Mesić je dalje bio predsednik Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) kada je u jesen 1991. godine otišao u Bon na tajni sastanak sa tadašnjim prvim čovekom nemačke diplomatije Hansom Ditrihom Genšerom.

Predsedništvo SFRJ bilo je kolektivno telo koga su sačinjavali predstavnici jugoslovenskih republika i pokrajina, a predsednik i potpredsednici su se rotirali na čelu organa koji je upravljao Jugoslavijom posle smrti Josipa Broza Tita.

Povod sastanka je bio, tvrdi Mesić – lobiranje nezavisnosti Hrvatske.

Organizaciji sastanka kumovao je, seća se nekadašnji prvi čovek Predsedništva SFRJ, slovenački biznismen Božo Dimnik, kasnije počasni hrvatski konzul.

Hrvata i Slovenca je u tom trenutku spojio Beograd.

Mesić je kao predsednik Predsedništva Jugoslavije živeo u Beogradu, a Dimnik je rođeni Beograđanin.

„Božo mi je rekao da on komunicira sa Genšerom”, kaže Mesić.

Slovenački biznismen ga je, dodaje, tada „obavestio da Nemačka nema nameru priznati Hrvatsku i Sloveniju, jer se bori za opstanak Jugoslavije”.

„Ja sam mu rekao: ‘Posle svih informacija koje imam, Jugoslavija je neodrživa, da li mi možeš napraviti sastanak sa Genšerom?”, kaže Mesić.

„Tako sam sa Božom otišao u Bon inkognito, u Zagrebu i Beogradu to niko nije znao”.

Mesić nikada neće zaboraviti rečenicu koju je tada rekao ministru spoljnih poslova Nemačke.

„Rekao sam: ‘Rat u Sloveniji će biti kratak, rat u Hrvatskoj će biti krvav, biće brutalan u Bosni i Hercegovini i na kraju će se Srbija kupati u krvi'”, kaže prvi premijer Hrvatske.

„Genšer me je malo gledao, a kako ja ne znam nemački, pitao je mog prevodioca da li je to stvarno moje mišljenje”.

Razgovor je zatim, dodaje, trajao četiri sata.

Island – ‘Tražite ko je bio neutralan’

Kada se Mesić dogovorio sa Genšerom da će Hravtska postati nezavisna, usledile su, kaže, tehnički detalji.

„Na kraju me je pitao: ‘Ko će vas priznati?”, kaže Mesić.

Mesić je, dodaje, krenuo da nabraja „vi, Mađarska, Vatikan”.

„Genšer mi je odgovorio: ‘Ne, ne, nemojte prvo tražiti priznanje od onih koji su za vreme Drugog svetskog rata bili na drugoj strani, tražite ko je bio neutralan”, tvrdi Mesić.

Tako je nemački diplomata predložio da to bude Island.

„Ja sam se vratio u Zagreb, Tuđmanu sam rekao da sam bio sa Genšerom i plan za Island”, dodaje.

„Onda je naš ministar otišao na Island i to je počelo”.

Tako je Island zvanično priznao Hrvatsku 19. decembra 1991. godine.

Nemački ministar Genšer (levo) i Stjepan Mesić (desno)

ullstein bild Dtl.
Nemački ministar Hans Ditrih Genšer (levo) i Stjepan Mesić (skroz desno)

Odnos sa Genšerom početkom devedesetih bio je „izrazito prijateljski”, seća se Mate Granić, tadašnji potpredsednik Vlade Hrvatske za BBC.

„U jednoj pivnici u Zagrebu, pet godina nakon međunarodnog priznanja, ostao sam celo veče sa Genšerom”, kaže Granić.

Tada mu je, kaže, odao dve anegdote: da je kancelar Nemačke Helmut Kol sa njim zajedno snažno lobirao celu noć za nezavisnost Hrvatske kod zemalja Evropske zajednice u decembru 1991.

„Druga anegdota je bila da je Genšer lično nagovorio ministra spoljnih poslova Islanda Džona Boldvina Hanibalsona da oni budu prvi na listi za priznanje”, kaže Granić.

Drugačije objašnjenje za to kako je Genšer postao ključni faktor u priznanju Hrvatske daje Ivo Visković, nekadašnji ambasador Srbije u Nemačkoj i profesor Fakulteta političkih nauka.

„Imao sam priliku da razgovaram sa savetnikom Genšera”, kaže Visković.

„On mi je rekao da su, na jednoj od letnjih sednica Bundestaga (nemačkog parlamenta) 1991, Genšeru savetovali da ne prizna Hrvatsku i on se sa tim složio”, kaže Visković.

„Ali, tokom same sednice su neki od poslanika kritikovali ponašanje JNA (Jugoslovenske narodne armije) i Genšer je odlučio na licu mesta da promeni mišljenje”.

Tada je, tvrdi Visković, „odlučio da pokrene pitanje nezavisnosti Hrvatske”.

Šta se kuvalo pre priznanja

Priznanje se dogodilo u jednom danu, ali se kuvalo u „neverovatnom nizu brojnih događaja godinama unazad”, kaže Mate Granić.

„I ne samo na prostoru Jugoslavije, već i cele Evrope”, kaže Granić.

„Nakon pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza, bilo je jasno da se komunizam u bivšoj državi više ne može održati”.

Tako su u Hrvatskoj 1990. godine održani izbori na kojima je pobedila Hrvatska demokratska zajednica (HDZ).

I Mate Granić i Stjepan Mesić tada su bili članovi ove vladajuće stranke.

Mesić je napustio poziciju predsednika Hrvatske i u leto 1990. došao u Beograd da bude potpredsednik Predsedništva SFR Jugoslavije, a kasnije je postao predsednik.

„Kada sam pristao da idem u Beograd, rekao sam da hoću samo ako možemo da izborimo da sve republike proglase samostalnost i da potpišemo ugovor o konfederaciji na 3, 5, 8 godina, na koliko se dogovorimo”, kaže Mesić.

„Moja ideja je bila – puno toga nas je vezivalo, imali smo sličnu ekonomiju, svima je cilj bio ući u Evropu bez rata i razaranja”.

Da je u ideji o konfederaciji tada uspeo, Mesić kaže da bi to bio „njegov najveći politički uspeh u karijeri”.

Ipak, na proleće 1991. godine na području Like izbili su sukobi između lokalnih Srba i hrvatske policije, a Mesić kaže da je pokušao za sto da dovede Slobodana Miloševića i Franju Tuđmana.

„Ja sam stanovao u Beogradu, a svakog petka sam išao u Zagreb”, kaže Mesić.

„U jednoj od tih poseta sam rekao Tuđmanu da Milošević želi sesti sa njim da se dogovorimo da se vratimo u mirno stanje”.

Dejton, 1. novembar 1995.

JOE MARQUETTE/AFP via Getty Images
Franjo Tuđman (levo) i Slobodan Milošević (desno)

Tako je u martu 1991, dodaje Mesić, došlo i do čuvenog sastanka Miloševića i Tuđmana u Karađorđevu, ali Mesić nije bio na njemu.

Upravo dvojicu predsednika Mesić vidi kao glavne krivce za činjenicu da ideja o konfederaciji nije sprovedena „jer njima dvojici nije odgovarala”.

U Hrvatskoj je došlo do prvih većih oružanih okršaja na Plitvičkim jezerima na Uskrs te godine, a u maju je organizovan referendum o izdvajanju iz Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) na kojem je 93 odsto ljudi glasalo za nezavisnost.

U junu je Hrvatski sabor proglasio nezavisnost.

Zašto je Nemačka promenila mišljenje

U leto 1991. godine „malo je država podržavalo Hrvatsku kao nezavisnu zemlju”, kaže Mate Granić.

„Vatikan nas je podržao, austrijski ministar spoljnih poslova, engleska političarka Margaret Tačer, ali ona nije bila na vlasti”, kaže on.

Evropska zajednica je u julu donela Brijunsku deklaraciju, kojom se odluka o nezavisnosti Hrvatske odlaže na tri meseca.

„Tražili su da dogovorom nađemo rešenje”, objašnjava Granić.

„Zagreb se obavezao da će sačekati sa nezavisnošću, a Beograd da neće obavljati vojne operacije u Hrvatskoj”.

Ipak, usledila je pobuna Jugoslovenske narodne armije (JNA) pod vođstvom Srbije u Hrvatskoj, a zatim i napadi JNA u avgustu na Vukovar i opsada Dubrovnika u oktobru 1991.

U Vukovaru je stradalo najmanje 2.000 ljudi, a u opsadi Dubrovnika, koja je trajala 240 dana, poginulo je 116 civila, kao i 350 vojnika.

„Pad Vukovara i svi zločini koji su se dogodili nakon toga, kao i bombardovanje Dubrovnika, uticali su na javno mnjenje u svetu, a najviše u Nemačkoj”, kaže Granić.

„Da nije bilo tog nasilja – ko zna šta bi bilo. Svedok je bio ceo svet.”

Napad na Dubrovnik

PETER NORTHALL
Napad na Dubrovnik

Nemački kancelar Helmut Kol je već u septembru promenio mišljenje i podržavao nezavisnu Hrvatsku, kaže Granić, a nakon pokušaja atentata na predsednika Hrvatske Franjo Tuđmana u oktobru, priključili su se i suparnici – socijaldemokrate u Nemačkoj.

„Išao sam u novembru 1991. na razgovor u Hamburg, kada sam dobio podršku i od socijaldemokrata”, kaže Granić.

„Tako smo iza sebe imali celokupnu nemačku političku scenu”.

Za Nemačku je ovo bio bitan i istorijski trenutak, zbog čega je, kaže Granić, „bila ključna zemlja u procesu međunarodnog priznanja Evropske zajednice”.

„Nakon pada Berlinskog zida, Nemačka je bila ujedinjena”, kaže Granić.

„Ona više nije bila samo ekonomska sila, već je želela biti i politička i u tom trenutku je vodila vrlo aktivno spoljnu politiku”.


Zašto je pao Berlinski zid:

Berlinski zid: Šta je dovelo do pada
The British Broadcasting Corporation

Nemačka je odlučila da 15. januara naredne godine da zvanično prizna Hrvatsku sa ostalim članicama Evropske zajednice.

„Prepoznali su važnost izbegavanja jednostranih akcija i stoga se snažno zalagali za zajedničku evropsku poziciju”, kaže Hans Maul, profesor Nemačkog instituta za spoljne poslove i autor knjige Nemačka u jugoslovenskoj krizi.

„Nemačka je tada, ipak, preskočila svoje evropske partnere zbog priznanja Hrvatske”.

Važan faktor koji je uticao na ovu odluku je da je u Nemačkoj je, dodaje Maul, „živela velika jugoslovenska zajednica, koja je bila podeljena nasiljem”.

„Postojala je i zabrinutost zbog prelivanja sukoba u Nemačku, kao i zbog izbeglica”, kaže profesor.

„Pre svega, vladala je zabrinutost zbog povratka rata u Evropu, blizu Nemačke u zemlji koju su mnogi Nemci posetili kao turisti i mislili da je dobro poznaju”.

Maul kaže da je Hans Fridrih Genšer bio „pokretačka snaga politike priznanja”, ali da je priznanje Hrvatske ipak doneto po nalogu kancelara Kola.

Nemački kancelar Helmut kol (levo) i ministar Has Ditrih Genšer (desno)

Bettmann
Nemački kancelar Helmut kol (levo) i ministar Has Ditrih Genšer (desno)

Božićno priznanje, a nemaština sa strane

Kada je 15. januara 1992. i zvanično priznata Hrvatska od Evropske zajednice, Tamara Bačić imala je 12 godina.

Sa porodicom je, kaže, ceo dan bila kod kuće jer su na ulicama bile velike gužve.

„Sećam se dobro tog obraćanja Tuđmana uveče i da smo svi imali neki osećaj sreće, ali samo jer smo se nadali da će se rat završiti”, kaže Tamara za BBC.

„Tata je rekao: ‘Barem nešto da se dogodi, u sred ovog užasa”.

Jer, rat je u tom trenutku i dalje buktao u Hrvatskoj, iako su se snage JNA postepeno povlačile.

„Ceo taj period pamtim kao neku veliku nemaštinu”, kaže ona.

„Nismo imali za more, za planinu, stalno se uveče gledao dnevnik i slušali smo gde je ko od naših pao i koliko je stradalih u Dubrovniku”.

Slavlje 15. januara kada je Evropska zajednica priznala Hrvatsku

Chip HIRES
Slavlje 15. januara kada je Evropska zajednica priznala Hrvatsku

Deo Tamarine šire porodice preselio se u Vojvodinu u Srbiji.

„Tetka moja se udala za Srbina pa su otišli iz Hrvatske”, kaže ona.

„Sećam se da nam je svima bilo čudno kada smo razgovarali, kao da više nismo živeli kao porodica jer su nas delile granice. To je bio grozan osećaj”.

U danu kada je Hrvatska dobila međunarodno priznanje, Stjepan Mesić je bio sretan, ali kaže da su „ratne prilike bile takve da se život samo komplikovao”.

„Dugo nam je trebalo da dođemo u mirnije razdoblje”, kaže on.

Svega mesec dana kasnije, Hrvatsku je priznala i Rusija, a u maju 1992. postala je i članica Ujedinjenih nacija.

Javno mnjenje u Srbiji je bilo izrazito antinemački orijentisano, kaže Ivo Visković.

„Vladajuća strukture i mediji koji su je podržavali su pravili takav utisak da iza svega stoji Nemačka”, kaže on.

„Govorili su da je to nastavak nemačke mržnje prema Srbima, osveta za izgubljeni Prvi i Drugi svetski rat”.

Srbija je, dodaje profesor, u tom trenutku „bila plodno tlo za govor mržnje”.

„Dugo je postojalo uverenje da je jedino Nemačka presudila sudbini bivše Jugoslavije, što ja mislim da nije tačno”.

Danke Dojčland

Hvala Nemačkoj, moja duša gori od sreće,

Hvala Nemačkoj, za predivan poklon”.

Ovo su reči pesme Danke Deutschland (Hvala Nemačkoj), koja se pojavila nakon priznavanja nezavisnosti Hrvatske.

Tamara se seća da je pesmu kao dete slušala na televiziji u tom periodu, ali kaže da je se „kao starija sramila” jer je zvučalo „kao da se ulizujemo nepotrebno nekome”.

„Hrvatska je bila zahvalna Nemačkoj”, kaže Mate Granić.

„Nemačka je na vreme donela neke odluke za kojima je Evropska zajednica kasnila.

„Da su i ostali prepoznali to, bilo bi manje stradanja”.

Profesor Hans Maul nije ranije čuo pesmu i kaže da je „upravo saznao za nju sa Vikipedije”.

„Jedan od problematičnih aspekata nemačke politike u ratovima u Jugoslaviji bila je njena popustljivost prema hrvatskom nacionalizmu i hrvatskom rukovodstvu”, kaže Maul.

„Ono je bilo okorelo u etnonacionalizam gotovo jednako kao i srpsko”.

Kao što su hrvatski mediji potrčali da objave pesmu kao izraz nacionalne pobede, srpski tabloidi su je dočekali na nož, kaže diplomata Ivo Visković.

„U medijima u Srbiji je pesma prikazivana kao neka vrsta poniznosti, zahvalnosti koja ide ispod svakog nivoa”, kaže on.

„Činjenica jeste da je u Hrvatskoj bila neka vrsta euforije, a da je Genšer je dobio spomenike i odlikovan je”.

Ipak, Visković dodaje da „iz kontakta sa ljudima iz Hrvatske ipak misli da to nije bilo tako”.

„Rugali su se ljudima koji su preterivali jer svako preterivanje u iskazivanju podaništva nikome ne prija, normalan čovek ne može da se ponizno zahvaljuje”, dodaje on.

Na stotine hiljada ljudi moralo je da se iseli iz domova tokom rata u Hrvatskoj

Patrick Robert – Corbis
Na stotine hiljada ljudi moralo je da se iseli iz domova tokom rata u Hrvatskoj

Šta je presudilo nezavinosti

Stjepan Mesić napustio je HDZ 1994, a Granić 2000, iako će se 20 godina kasnije ponovo vratiti u partiju.

Vojna odbrana države je za Mate Granića bio presudan faktor zašto je Hrvatska dobila nezavisnost.

„Da se Hrvatska nije vojno odbranila od srpskih paravojnih snaga JNA, nikada ne bi bila priznata”, misli Granić.

„To je bio najvažniji uslov”.

Mesić, koji je stranku napustio zbog kako kaže „činjenice da je Tuđman hteo da podeli Bosnu sa Miloševićem”, kaže da je nezavisnost „došla ipak uz pomoć međunarodne zajednice”.

„Ratne prilike su bile presudne”, kaže Mesić.

Kada je reč o međunarodnoj zajednici, dve su glavne zamerke profesora Hansa Maula na odluke nemačke Vlade pre tri decenije.

„Nadali su se da će sprečiti srpski ekspanziju, ali nisu bili voljni da nastave sa implikacijama ove politike i da pomažu nezavisnim zemljama da se brane”, kaže Maul.

Tako je Nemačka u ratu u Jugoslaviji odbila da prodaje oružje i pomogne Hrvatskoj.

„Druga slabost je bila to što se politika priznanja nije proširila na Bosnu, koja je u svakom smislu bila etnički mikrokosmos Jugoslavije”, dodaje profesor Nemačkog instituta za spoljne poslove.

Hrvatska danas: Od nepriznate države u Evropi do članice EU

Hrvatska

Getty Images

Nakon tog 15. januara od pre 30 godina, Tamara se nikada nije setila ovog datuma.

„Dan nezavisnosti kod nas se slavi 25. juna, tako da se više vezujemo za taj dan jer su tada govori političara”, kaže Tamara.

Život danas u Zagrebu i pre priznavanja za nju ne može da se poredi.

„Ljudi sada nemerljivo bolje žive”, misli Tamara.

„Ali mislim da to ima više veze sa prestankom rata i stradanja i oporavkom ekonomije, ne samo sa osamostaljenjem države”.

Ipak, period kada nije mogla nigde da putuje ne bi volela da se ikada ponovi.

„Najviše sam se radovala kada smo poslali deo te Evropske unije, tako da verovatno nisam ni svesna koliko je to priznanje njenih članica bilo bitno”, dodaje ona.

Proces napretka Hrvatske počeo je za Stjepana Mesića kada je zemlja dobila nezavisnost. Ali, nekadašnji predsednik, premijer i predsednik Skuštine Hrvatske kaže da je bilo dosta problema na putu.

„Ono što je najviše uništilo ekonomiju nije bio samo rat, već prebacivanje društvenog u privatno vlasništvo”, opisuje Mesić proces privatizacije u Hrvatskoj, koji je započet u drugoj polovini devedesetih.

„Resursi su rasprodati, a radnici su ostali na ulicama”.

Ipak, Mesić misli da je „Hravtska došla u jedno mirnije razdoblje” u kojem se ekonomski zemlja razvija na novoj tehnologiji.

„Taj proces je počeo, ali on će još dugo trajati”, dodaje Mesić.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Trenutno na radiju

Elvis Costello, the Imposters
Pre 32 minuta

Magnificent Hurt

Elvis Costello, the Imposters
Abba
Pre 29 minuta

Just a Notion

Abba
Red Hot Chili Peppers
Pre 25 minuta

Dark Necessities

Red Hot Chili Peppers
Killers, K.D. Lang
Pre 21 minut

Lightning Fields (feat. K.D. Lang)

Killers, K.D. Lang
Wolf Alice
On Air!

Beautifully Unconventional

Wolf Alice

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend