BBC

Ukrajina i Rusija: 80 dana rata koji su nekada živopisni Marijupolj sravnili sa zemljom

Posle skoro tri meseca nemilosrdnih napada, Marijupolj je potpuno pod kontrolom ruske vojske.

Ukrajinska vojska je saopštila da je njena borbena misija u okupiranoj luci okončana.

Više nego bilo koji drugi ukrajinski grad, Marijupolj je postao simbol brutalnosti ruskih napada i tvrdoglavosti ukrajinskog otpora.

Short presentational grey line

BBC

U sredu 23. februara, Ivan Stanislavski ostavio je torbu sa foto-aparatom u kancelariji.

Išao je u kuću kolege da pogleda prelom svoje nove knjige o sovjetskim muralima u Marijupolju i nije želeo da vuče tešku opremu sa sobom.

Uvek može da je pokupi neki drugi dan.

Ali, u četvrtak, dok je stajao na ulici ispred zaključane i napuštene kancelarije, mogao je da čuje grmljavinu kako se kotrlja sa istoka.

Na grad je otvarana artiljerijska vatra.

Kako se sukob pooštravao, a pucnjava je mogla da se čuje i sa zapada, Ivan je prebacio dušek u hodnik.

Nagomilao je veliku kolekciju knjiga o umetnosti, među kojima i Enciklopediju o ukrajinskoj rok muzici, uz prozore stana u naselju Primorski.

„Recimo da to nije bilo traćenje biblioteke”, kaže ovaj tridesetšestogodišnji fotograf, koji je i predstavnik za štampu ukrajinskog fudbalskog prvoligaša Marijupolj.

Ivan Stanislavski

Ivan Stanislavsky
Ivan Stanislavski je obožavao da fotografiše svoj grad Marijupolj

Na drugom kraju grada u naselju Kalmiuski, biznismen Jevhen takođe je preduzimao mere predostrožnosti.

Ovaj četrdesetsedmogodišnjak naložio je porodici da se spakuje kako bi mogli da pobegnu iz grada.

Ali kad se vratio sa posla, video je da ništa nije spakovano.

Njegova porodica je odbila da ide.

U stanu u istom stambenom bloku, metalurzi iz obližnje čeličane, Natalija (43) i Andrej (41), već su sekli dve poslednje vekne hleba koje su mogli da kupe, ostavljajući ih da se osuše kako bi u narednim nedeljama mogli da ih jedu krišku po krišku.

Vladimir, pedesetdvogodišnji bolničar u Kalmiuskom, takođe je bio u svojoj kuhinji, pokušavajući da svari vesti.

Kad su pristigli prvi izveštaji o Rusima koji su prošli kroz selo Čonar, na strateškom putu iz Krima na zapad, on se zagrcnuo.

Bio je to koordinisani napad, shvatio je.

Na vezi je bila dispečerka za ambulantna kola. Dala je instrukcije Vladimiru da ignoriše rutinske pozive.

„Pronađi ranjenike”, rečeno mu je.

Dvadesetdvogodišnja diplomka inženjerstva Marija pomislila je da je prva eksplozija koju je čula naprosto dolazak oluje. Onda je čula još jednu.

„Nismo znali šta da radimo”, kaže Marija, koja je, kao i Ivan, živela u naselju Primorski.

„Nisam imala vremena da razmišljam o budućnosti, planovima. Morala sam da mislim šta ću jesti i piti… I šta ću raditi sa mačkama.”

Najednom je shvatila zašto su, u poslednjih nekoliko dana, vojnici dolazili u farbaru u kojoj je radila i tražili da kupe plavu i žutu traku.

Morali su da obeleže uniforme.

Sunbathing with the steelworks in the background

Getty Images
The Mariupol seafront was a beloved destination

Četvrtog dana rata, kako su se borbe približavale, Ivan i njegova supruga sklonili su se u podrum ispod njegovog lokalnog supermarketa.

Nudio je dobro zaštitu, a Ivan je primetio da mu prigušeni zvuci umiruju sve veću nervozu.

Svakodnevni život bio je ogoljen na puke osnove.

„Živeli smo kao primitivni ljudi”, rekao je on za BBC iz Lavova, gde je sada uspeo da se skloni.

„Lomili smo drveće, ložili vatru, kuvali hranu na vatri. Čuo sam čak i da su ljudi jeli golubove.”

Gledao je kako se civilizacija postepeno rastače svuda oko njega.

Vodio je živopisni dnevnik, kasnije objavljen na internetu.

„Stiglo je Kameno doba”, napisao je u belešci od 6. marta.

Pisao je o tome da je gledao kako njegovi ukrajinski sugrađani haraju napuštene prodavnice, odnoseći sve, od kompjutera i zamrzivača do kupaćih kostima i donjeg veša.

Jedne večeri pijana žena je prekinula sesiju večernjeg tračarenja u podrumu.

„Počastite se malo”, rekla je, dok je svetlost baterijske lampe obasjala flašu kalifornijskog merloa, uzetog iz „Svetskih vina” u obližnjoj ulici Italijska.

Ali svestan da su uzimani čak i zalihe lekova i registar kase, Ivan kaže da je osetio gađenje.

„Sami sebi smo najveći neprijatelji”, napisao je.

Ali da li je ovo, zapitao se on, kako najsposobniji preživljavaju?

Posle nekog vremena, svaki dan je postajao „borbena misija”.

Za svega nekoliko nedelja, Marijupolj se raspao.

Ruska vojska je opkolila grad, napadajući njehove izvore električne energije i vode.

U ruskom vazdušnom napadu od 9. marta pogođeno je porodilište, a nedelju dana kasnije avion je bombardovao njegovo pozorište – jasno obeleženo kao civilno sklonište.

Ivan je bio šokiran koliko se brzo sve odigralo.

bombardovano pozorište

Reuters
Pozorište nakon bombardovanja

„Čitav grad, sva njegova infrastruktura, sistem snabdevanja, logistika, snabdevanje energijom, uništeni su za svega nekoliko dana”, rekao je on.

Sedeći pod zemljom noću, osetio je kako ljudi postaju pasivni.

„U skloništu možete samo da čekate”, napisao je on u svom dnevniku.

„Neki čekaju – proleće, neki – da svane, neki – kraj rata. A neko čeka da padne bomba i ubije sve.”

I sve to u trenutku kad je izgledalo da se Marijupolju smeši blistava budućnost.

Počela su da pristižu sredstva, dodajući sjaj gradu koji se u prethodnom periodu uglavnom vezivao za tešku industriju – i rat.

„Bio je to grad koji je počeo da teži nečemu”, objasnio je Ivan. Nije uvek bilo tako.

Dugo pre ovogodišnje invazije, Marijupolj je imao posmatrački položaj kraj tinjajućeg sukoba sa proruskim separatistima u Donjecku i Lugansku, dva regiona koja čine susednu oblast poznatu kao Donbas.

pro-ruski aktivisti 2014. godine

Getty Images
Aktivista čuva barikade ispred zgrade marijupoljske vlade koju su zauzeli proruski aktivisti 17. aprila 2014. godine

Kad su borbe prvi put tamo izbile 2014. godine, vlada je nakratko izgubila kontrolu nad Marijupoljem posle sukoba sa proruskim demonstrantima.

U januaru 2015. godine, u razornom raketnom napadu pobunjenika na istočnom obodu grada, stradalo je 30 civila.

Iako je rat postepeno jenjavao, zvuk artiljerije koja grmi u daljini postao je deo Marijupoljeve svakodnevnice.

Ali grad je to preboleo i pošao dalje.

Ukrajinska vlada ga je proglasila administrativnim sedištem Donjecke oblasti, zamenivši grad Donjeck koji se nalazio u rukama pobunjenika.

„Počeo je da dobija sve resurse i svu pažnju”, kaže Ivan.

obala u Marijupolju

Getty Images
Pogled na morsku obalu u Marijupolju

Renovirane su javne zgrade, otvoreni su kafići, građeni su parkovi.

U podkastu iz oktobra prošle godine, gradonačelnik Vadim Bojčenko pohvalio se najboljim opštinskim službama u zemlji, otvaranjem IT škole i promocijom savremene umetnosti i sportova.

Planovi su u toku, rekao je on, za izgradnju najvećeg akva-parka u Ukrajini i verziju Diznilenda „koja će se najverovatnije zvati Marilend”.

Štaviše, Marijupolj je proglašen ukrajinskom „velikom prestonicom kulture” 2021. godine.

Ali dok je Marijupolj cvetao, Donjeck pod kontrolom pobunjenika je propadao.

Kad su se pobunjenici vratili u Marijupolj, Vladimir, bolničar, veruje da su bili motivisani željom za osvetom, i da su sa tom namerom uništili grad.

„Ako mi živimo u govnima, i vi ćete živeti u govnima'”, kaže Vladimir da su mu rekli na kontrolnom punktu kad je konačno uspeo da pobegne iz grada.

„Gledali su nas i zavideli nam kako živimo.”

Vladimir

BBC
Vladimir misli da su Rusi bili motivisani željom za osvetom

Jevhen, biznismen, opisuje život u Marijupolju u poslednjih pet godina kao „bajku”.

„Grad se obnavljao”, kaže on, „svi putevi su bili renovirani, javni prevoz je unapređen.”

Njegova firma za renoviranje zgrada bila je zadužena, između ostalih projekata, za obnovu marijupoljskog prepoznatljivog vodenog tornja za 240. rođendan grada.

„Ovo je grad marljivih radnika… Bilo mi je teško da objasnim svojim radnicima da moraju da završe do šest posle podne – oni su želeli da rade duže.”

Vodotoranj u Marijupolju

Ivan Stanislavsky
Ivanova fotografija vodenog tornja, zaštitnog znaka Marijupolja

Kao i mnogi drugi, vikende je provodio sa porodicom u obnovljenim gradskim parkovima ili na obali.

„Za mene je ovo ključno pitanje – ako želite da zauzmete grad, zašto biste ga uništavali?

„Rusima nisu potrebni misleći ljudi, njima je potrebna teritorija”, kaže on.

I, dodaje on, sada je počeo da dobija pozive od Rusa da se vrati u Marijupolj i da pomogne u njegovoj ponovnoj izgradnji.

„Ali ako Marijupolj budu okupirali Rusi, tamo neće biti budućnosti…

„Neće biti za šta da se živi.

„Živeti na nepriznatoj teritoriji znači zakopati budućnost svoje dece.”

U gradu je ostalo oko 150.000 ljudi, od ukupnog broja stanovnika od skoro pola miliona.

Većina koja je ostala, kaže on, takođe pokušava da pobegne.

„Otišao sam iz Marijupolja, ali moja duša je ostala tamo”, govori on, sa suzama u očima.

Jevhen

BBC
Biznismen Jevhen već dobija pozive od Rusa da obnovi Marijupolj

Natalija i njen muž Andrej radili su u pogonu Iljič, jednoj od dve čeličane koje se ističu u gradskom krajoliku i izgledaju velelepno na fotografijama Ivana Stanislavskog.

Mnogo vremena su provodili na poslu i slobodno vreme im je bilo dragoceno.

„Gradske vlasti su postavile mermerne pločice, napravile su promenadu da može da se sedi na klupama direktno na moru”, kaže Andrej.

„Bio je to predivan, topao grad sa parkovima, koncertima, fontanama”, dodaje njegova supruga.

„Evropski grad.”

Par šeta psa na obali Azovog mora u marijupoljskoj luci, 23. februar 2022.

Getty Images
Industrijska zona Marijupolja predstavlja dramatičan prizor
Short presentational grey line

BBC

Ovo skorašnje cvetanje grada Ivan je uspeo da dočara na svojim fotografijama, ali kao fotograf koji je gajio strast prema istoriji grada, njegovo čedo bio je projekat dokumentovanja marijupoljske izuzetne zbirke sovjetskih murala, jedne od najvećih u Ukrajini.

Kulturološka važnost očuvanja tako izuzetnih radova deluje neporecivo, ali u Marijupolju se nostalgija za Sovjetskim Savezom sukobljavala sa ukrajinskim modernim, sve evropskijim identitetom, kaže Ivan.

„Politika je već sprečavala da se ovo kulturno nasleđe integriše u umetnički kontekst Ukrajine”, kaže on.

I tako, neizbežno, kad je stigao rat, došlo je do sukoba i oko kulture.

Dvadeset osmog aprila, gradske vlasti Marijupolja osudile su navodnu rusku krađu više od 2.000 eksponata iz gradskih muzeja, uključujući drevne ikone, rukom napisani svitak Tore i više od 200 medalja.

Direktorka marijupoljskog Muzeja lokalne istorije Natalija Kapustnikova kasnije je izjavila za ruski list Izvestija da je lično predala Rusima slike Ivana Ajvazovskog i Arkipa Kuindžija i tvrdila da su ukrajinski „nacionalisti” spalili 95 odsto eksponata iz muzeja.

Ona nije bila jedina zvaničnica koja je iskazala pro-ruske sentimente.

Devetog aprila, ukrajinski državni tužilac podigao je optužnicu protiv člana marijupoljske gradske vlade Konstantina Ivaščenka zbog izdaje, nakon što su ga proruski separatisti iz Donjecka proglasili gradonačelnikom.

Ivaščenkova pro-ruska partija dobila je veliku podršku na poslednjim lokalnim izborima, osvojivši drugo mesto, dok je partija predsednika Vladimira Zelenskog završila na dalekom petom.

U anketi koju je pred izbore sproveo kijevski Centar za socijalne indikatore, skoro polovina gradske populacije izjasnila se kao „Rusi”, mada se i 80 odsto njih isto tako izjasnilo i kao „Ukrajinci”.

Još indikativnije, možda, bilo je što se manje od 20 odsto njih izjasnilo kao „Evropljani”, dok se više od 50 odsto njih izjasnilo kao „Sovjeti”.

Mariia

BBC
Mariia says that after the invasion she began to hate all things Russian

Natalija, čiji je otac Rus, kaže da je od muža tražila oproštaj kad je počelo bombardovanje.

„Bilo me je sramota što sam Ruskinja”, kaže ona.

Marija, inženjerka, kaže da je pre rata njen maternji jezik bio ruski, ali kad je počelo bombardovanje, „počela sam da mrzim sve što je rusko – jezik, filmove, predmete.”

Složeni identitet Marijupolja nije jedinstven u današnjoj Ukrajini, zemlji koja je činila sastavni deo Sovjetskog Saveza sve do pada komunizma krajem osamdesetih.

A malo je verovatno da su oni koji su se izjašnjavali kao „Rusi” ili „Sovjeti” želeli da njihov grad bude uništen u nasilnom pokušaju njegovog vraćanja pod okrilje Moskve.

Da ironija bude veća, kad je došao trenutak da se brani grad od ruskog okupatora, jedan drugi deo sovjetskog nasleđa Marijupolja odigrao je gotovo ključnu ulogu.

Ovo nasleđe, zakopano duboko pod zemljom, lavirint je sastavljen od bunkera ispod druge čeličane u Marijupolju Azovstal, koji su iskopale sovjetske vlasti tokom Hladnog rata.

U trideset šest skloništa moglo je da se smesti 12.000 ljudi.

Posle nezavisnosti iz 1991. godine, niko nije mislio previše o njima.

Ali onda su izbile borbe 2014. godine.

„Počeli smo da razmišljamo o tome šta bismo uradili ako bi se borbe proširile dublje u grad”, kaže Enver Ckitišvili, generalni direktor Azovstala.

Obuka iz upotrebe bunkera i tunela koji ih povezuju trajala je svakog dana godinama.

Početkom februara, dok je strah od obnovljenog sukoba sve više rastao, te pripreme su se ubrzale.

Hrana i vode doneseni su nedelju dana pred rusku invaziju.

Zvaničnici pogona znali su da će skloništa uskoro biti napunjena ljudima, ali nisu imali predstavu da će Azovstal, okružen vodom sa tri strane, postati mesto poslednjeg uporišta Marijupolja.

Ranjeni ukrajinski vojnik u čeličani Azovstal

Getty Images
Ranjeni ukrajinski vojnik u čeličani Azovstal

Kako su dani prolazili, rat se sve više i više približavao stanu Ivana Stanislavskog.

Odlasci u potragu za hranom, čak i do obližnjeg supermarketa Džerkalnji, svega 400 metara dalje, bili su izuzetno opasni.

Ponekad bi ukrajinski tim sa minobacačem stigao kamionom, ispalio nekoliko granata i otišao pre neizbežnog ruskog odgovora.

Bilo je malo komunikacije između civila i vojnika.

Jednog dana je tenk iz bataljona Azov stigao blizu Čerkalnjija, nakon čega su se meštani dali u beg, plašeći se neizbežnih borbi.

Bataljon se 2014. istakao kao izuzetno efikasna dobrovoljačka paravojna formacija sa ultradesničarskim i, ponekad, neonacističkim sklonostima, pre nego što je postala sastavni deo ukrajinske Nacionalne garde.

Vladimir Putin je naširoko koristio kontroverzno poreklo Azova, u pokušaju da opravda argument da želi da „denacifikuje” Ukrajinu.

Ukrajinske vlasti tvrde da je „poreklo bataljona prošlost” i kažu da su „ultradesničarske stranke imale vrlo malo uspeha na izborima”.

U njegovom dnevniku, Ivan opisuje nekoliko pripadnika koje lično poznaje kao raznovrsnu skupinu rođenih stanovnika Marijupolja.

Tu su bajkeri, advokati, fudbalski huligani i jedan glumac amater – njih ne pokreće ideologija, već žestoka mržnja prema onima koji su pokušali da im unište živote.

„Zajedno su formirali ‘nacistički’ bataljon i zastrašivali čitavu rusku vojsku”, piše on.

Bili su zastrašujući i efikasni, ali, na kraju, ne dovoljno da zaustave rusku plimu.

Dok su branioci grada vodili gubitničku bitku, Ivan je počeo da čuje glasove u podrumu koji kunu predsednika Zelenskog zato što je prepustio Marijupolj samom sebi.

Predsednik Vladimir Zelenski (levo) i deca igraju se u fontani tokom prve zvanične posete Marijupolju 15. juna 2019. godine

Getty Images
Predsednik Vladimir Zelenski (levo) i deca igraju se u fontani tokom prve zvanične posete Marijupolju 15. juna 2019. godine

Uprkos svim pohvalama na račun branitelja grada, od početka je bilo jasno da Marijupolj nije glavni prioritet vlade.

Suočena sa ruskim pretnjama na velikom broju frontova, vlada predsednika Zelenskog odabrala je da odbrani glavni grad, sprečivši ono što se smatralo glavnim prioritetom predsednika Vladimira Putina.

Na kraju je to značilo dozvoliti ruskim snagama da ostvare još jedan od predratnih ciljeva: da uspostave kopneni koridor između Krima, koji je Moskva anektirala 2014. godine, i separatista u Donbasu.

Ali za one zatočene u gradu, koji su se borili ili samo pokušavali da prežive, bila je to gorka pilula.

„Neki kažu da je Marijupolj dobio status grada heroja”, napisao je Ivan u dnevniku 13. marta.

„Izgleda da će ta nagrada biti dodeljena posthumno.”

unutrašnjost vodotornja

Ivan Stanislavsky
Ivan je fotografisao svaki aspekt Marijupolja

U tom trenutku, Ivan više nije mogao da izdrži.

Ispred supermarketa Džerkalnji, video je leševe uredno poslagane ispod zida.

Ljudi koji su nekada stajali u redovima za hranu, sada su bili u „redu za mrtve”, čekajući da budu sahranjeni.

Tako je 15. marta Ivan strpao četvoročlanu porodicu i mačku u pukim čudom neoštećenu škodu fabiju i pridružio se konvoju na mučnom putovanju na severozapad do Zaporožja pod kontrolom ukrajinske vlade.

Na osmatračkom punktu u Markelovoj ulici koja gleda na luku i plažu, Ivan je dozvolio sebi kratak trenutak reminescencije.

„U glavi se opraštam od ovog mesta”, napisao je u dnevniku.

„Imam osećaj da se više nikad nećemo vratiti.”

Dan kasnije, Marija i pet članova rodbine takođe su otišli kolima, ponevši sa sobom samo preko potrebne lične stvari i porodičnog psa.

Dok su se probijali iz Marijupolja, njihov konvoj bio je napadnut i automobili su morali da ubrzaju da se bi se udaljili od opasnosti, uputivši se prvo u Zaporožje, a potom i u Dnjepar.

Narednog dana otišli su i Natalija i Andrej, nakon što im je komšija ponudio mesta u svojim kolima.

Njih dvoje su na kraju stigli do grada Kemelnjicki, gde su prodavali porodičnu numizmatičku kolekciju da bi preživeli.

U istom tom konvoju, putovao je i Jehven sa ženom i još dvoje rođaka.

On je sada u Dnjepru, gde pomaže drugim stanovnicima koji su pobegli iz Marijupolja i pokušava da stupi u vezi sa onima koji su ostali.

Stambeni blok u kom je živeo Ivan je uništen

MARIUPOLNOW
Stambeni blok u kom je živeo Ivan je uništen

Vladimir, bolničar, ostao je u Marijupolju koliko god je dugo mogao, starajući se o postarijoj majci.

Ali bez hrane i specijalnih lekova, ona je umrla.

Potom je napustio grad 21. aprila i sada volontira u bolnici u Dnjepru.

„Ima hiljade i hiljade porodica kao što je moja”, kaže on.

„Koliko ljudi je poginulo? Koliko porodica je izgubljeno?”.

Dva meseca posle bekstva, Ivan i dalje posmatra samrtni ropac Marijupolja sa relativne bezbednosti iz Lavova.

U potresnom epilogu njegovog dnevnika, on piše o flešbekovima, tekstualnim porukama o smrti i bekstvima u zadnji čas, telefonskim pozivima na koje se niko ne javlja.

„Pretplatnik je van dometa.”

Dodatno izveštavanje: Katarina Kinkukolva i Ilija Tolstov


Kako izgledaju porušeni ukrajinski gradovi
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Trenutno na radiju

Elvis Costello, the Imposters
Pre 33 minuta

Magnificent Hurt

Elvis Costello, the Imposters
Abba
Pre 29 minuta

Just a Notion

Abba
Red Hot Chili Peppers
Pre 26 minuta

Dark Necessities

Red Hot Chili Peppers
Killers, K.D. Lang
Pre 21 minut

Lightning Fields (feat. K.D. Lang)

Killers, K.D. Lang
Wolf Alice
On Air!

Beautifully Unconventional

Wolf Alice

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend