BBC

Ukrajina i Rusija: Očajničko čekanje po ukrajinskim selima na vesti o nestalima

Olena Kuksa's husband was taken by Russian soldiers. "My soul aches," she said. "Not just for my husband, for everyone."

BBC
Muža Olene Kukse odveli su ruski vojnici. „Duša me boli”, kaže ona. „Ne samo za mog muža, za sve.”

Vira Krivošenko kleknula je na zemlju pored ulaznih vrata svoje kuće i spojila dlanove u molitvi: molim vas, ne vodite mi sina.

Bila je samo čista zla sreća da je Valerij stigao istovremeno kad i „zlodusi”, kako ih je ona zvala.

Obreo se u mestu Mahariv, isporučujući hranu i lekove njoj i njenim susedima – starijim ljudima koji nisu mogli ili nisu želeli da beže od Rusa.

Vira je digla pogled. ruski vojnici su bili nekoliko metara dalje, ispisujući sprejom simbol „V” na njenim kolima, da bi izbegli vatru vlastitih trupa kad ih odvezu.

Jedan od njih, tek dečak, pomislila je Vira, godišta mog unuka, izvadio je toki-voki.

„Topolo, topolo, ovde demonski pas”, rekao je on.

„Naići će kola, ne pucajte.”

Vera se pridigla na noge uz pomoć štapa i ponovila molitvu naglas: „Molim vas, ne vodite mi sina.”

Zapravo, Valerij Kuksa joj je bio zet, ali ona ga je zvala sinom.

Rusi su joj vodili sina.

Mladić je napola digao pušku.

„Uđi nazad, baba”, rekao je.

„Samo će nam pomoći da izguramo kola iz dvorišta.”

Ali oni su ga ugurali na vozačevo sedište njenih kola i uperili pušku u njega, rekla je Vira.

Snagom volje pokušala je da natera Valerija da se okrene i pogleda je, ali on je gledao pravo pred sebe i odvezao se od kuće i iz njenog života.

Vira Kryvoshenko and her daughter Olena. Vira saw her son-in-law taken away by Russian soldiers.

BBC
Vira Krivošenko i njena ćerka Olena. Oleninog muža Valerija odveli su ruski vojnici

Zaustavite se u bilo kom selu u oblasti zapadno od Kijeva, gde je ruska vojska mesec dana terorisala civilno stanovništvo i čućete priču o nekome ko je nestao.

O bratu koji je otišao da odnese benzin prijatelju i nikad nije stigao.

O ocu koji je izašao iz kuće da nešto obavi i nije se vratio.

O sinu koji se odvezao dok su u njega bile uperene puške i nije se osvrnuo.

Pre invazije, Marija Sajenko sve vreme je viđala oca Mikolu, živeo je nekoliko kuća dalje u selu Hurivščina i dolazio skoro svaki dan da vidi njenu novu bebu.

A zatim je jednog dana u ranoj fazi ruske okupacije samo nestao.

„Otišao je od kuće i nije se vratio”, kaže Marija.

„I niko ga nigde nije video.”

Komšija je ispričao da misli da je Mikola otišao do susednog sela po nešto, ali nije bio siguran.

Njegova kuća bila je onakva kakvom bi je možda ostavio da je skoknuo do prodavnice.

Marija je podnela prijavu policiji preko automatskog servisa na internetu i spremila se da čeka.

Marija zna samo da je njen otac Mikola Medvid, pedesetšestogodišnji povremeni automehaničar, napustio kuću 18. ili 19. marta i da od tada nije svraćao da vidi njenu bebu.

„Bili smo do obližnjih sela i onih dalje”, kaže Marija.

„Nije bio u prijateljevoj kući, nije bio na kontrolnom punktu. Nije mrtav, nije živ. Kao da je u zemlju propao.”

Maria Sayenko in her garden in Hurivshchyna. "It's like he disappeared into thin air," she said.

BBC
Marija Sajenko u njenoj bašti u Hurivščini. „Kao da je u zemlju propao”, kaže ona

Nekoliko kilometara dalje autoputem, u selu Špitki, Julija Žilko sedela je u kolima na kolskom prilazu njene kuće i zurila u porodičnu fotografiju brata Jakova na telefonu.

Bili su bliski koliko samo brat i sestra mogu da budu, kaže ona, a razlika među njima bila je samo godinu dana i dve nedelje – imaju sada 36 i 37 godina, a i dalje žive sa roditeljima.

Jedanaestog marta, Jakovov prijatelj iz sela pozvao ga je da mu kaže da mu treba benzina.

„Moj brat je jako dobrodušan. Rekao je: ‘Odneću mu benzin i odmah se vraćam'”, kaže Julija.

U Julijinoj situaciji ne govore svi o najmilijema u sadašnjem vremenu, ali ona se ni u jednom trenutku nije pokolebala.

A opet, ukrajinski vojnici su pronašli Jakovov auto, pored autoputa, izrešetanog mecima.

U vreme kad je Julija prvi put uspela da stigne do kola pošto su se Rusi povukli, bila su skroz spaljena.

Ali nije bilo ni traga telu.

„Zvali smo svuda, podneli sve prijave”, kaže Julija.

„Zapisali su sve podatke – broj njegovih cipela, boju očiju, krvnu grupu, ožiljke, sve.”

Jakov nije bio tetoviran, čime se njihova majka ponosila, ali je stoga bio obeležen kao „bez prepoznatljivih znakova na koži”.

Julija je podnela prijavu policiji i pridružila se dugom spisku ljudi koji čekaju novosti.

Yulia Zhylko's brother disappeared. "We have called everywhere, filed every report," she said.

BBC
Brat Julije Žilko je nestao. „Zvali smo svuda, podneli sve prijave”, kaže ona.

U Maharivu, porodica Valerija Kukse nervozno je iščekivala vesti.

I dalje nije bilo struje u gradu, a Vira je sedela u mraku, pored vatre, sa ćerkom Olenom i unukom Danilom.

Podneli su prijavu za nestanak kod lokalne policije, ali Olena se brinula da nešto možda nisu zapisali pravilno, da nešto nisu uradili kako treba da pronađu njenog muža.

Želela je da stigne do grada Buče, središta regiona, kako bi se raspitala kod policije uživo, ali šoferšajbna njenog auta bila je izrešetana mecima.

Olena je nervozno tražila po kući noviju Valerijevu fotografiju.

Nije znala gde se nalaze fizički primerci.

Kuća je bila u mraku, u zidovima su bile rupe od metaka, a po podovima je bilo rasuto slomljeno staklo.

Minocbacačka granata propala je kroz krov, a dve druge detonirale su se u bašti, rasuvši šrapnele svuda po kući.

Olena je mogla da nađe samo slike za pasoš.

Stavila ih je u fasciklu zajedno sa Valerijevim pasošem i našla nekoga da je odveze do Buče.

U policijskoj stanici, prijave o nestanku i dalje su pristizale, najmanje desetak dnevno.

Rodbina nestalih mora da popuni standardni policijski formular za prijavu zločina.

Svake noći, policija prevozi te prijave u grad sat vremena kolima na jug, gde se obrađuju i ubacuju u bazu podataka.

Tamošnji tim takođe sakuplja fotografije umrlih iz lokalnih mrtvačnica i objavljuje ih na javnom kanalu aplikacije za razmenu poruka Telegram, sa kratkim opisom tela.

U Buči, policija je umirila Olenu da se prijava njihovih kolega iz Mahariva nalazi u opštem sistemu, i rekli su joj da Valerij nije na spisku identifikovanih mrtvih.

Ali ima još najmanje 200 neidentifikovanih tela u Buči, rekli su joj, i on bi mogao da je među njima.

Rekli su joj i da pregleda slike iz mrtvačnica na Telegram kanalu, ali to je nije pripremilo za ono što je videla kad je to učinila.

Olena Kuksa holds passport photographs of her missing husband at the police station.

BBC
Olena Kuksa drži slike za pasoš njenog nestalog muža u policijskoj stanici

Dok su se njena kola vraćala u Mahariv, Olena je sedela mirno prelistavajući jezive slike.

Potom je počela da plače.

„Duša me boli, ne samo zbog mog muža, zbog svih ovih ljudi”, rekla je.

Posle nekog vremena, trudila se da više ne gleda fotografije i samo je čitala tekst tražeći bilo šta što bi se poklapalo sa opisom Valerija.

Na kraju je odustala.

„Ne mogu više da podnesem ovo za sada”, rekla je.

Gledala je kroz prozor dok su se kola približavala njenom domu.

Čitavim putem, rode su stajale u gnezdima na banderama – prema ukrajinskom narodnom verovanju, znak da u domovima ispod žive dobre porodice.

Ali kuće su bile istačkane rupama od metaka ili potpuno uništene u granatiranju, a porodice je zadesila strašna patnja i gubici.

Olena je slušala priče o ljudima odvedenim u Belorusiju, u Rusiju; o civilima koji su se vratili preko razmene zarobljenika na jugu Ukrajine.

Svako ko ima nekog nestalog čini se da je čuo takve priče.

Želela je da otputuje do Kijeva da priča sa potpredsednicom vlade Irinom Vereščuk, čiji kabinet se bavi razmenama, ali ju je policija u Buči savetovala da to ne čini.

Sve informacije o Valeriju su na pravom mestu, rekli su joj, sada samo treba da čeka.

Potom, tri dana kasnije, u četvrtak prošle nedelje, Olenin telefon je zazvonio, i neka žena joj je rekla da zove iz kabineta Irina Vereščuk.

Pitala je da li razgovara sa suprugom Valerija Kukse i Olena je osetila kako je srce prestalo da joj kuca u grudima.

„Jeste, ja sam”, rekla je Olena.

Žena joj je rekla da je Valerij identifikovan kao živ među civilnim taocima u Rusiji.

Gde je ili kada bi Olena mogla ponovo da ga vidi, žena nije umela da joj kaže.

Ali bio je živ.

„U redu je”, rekla je Olena posle tog poziva, kroz suze.

„Vratiće nam se. Mogu ja da čekam.”


Dodatno izveštavanje: Ana Pantjukova. Fotografije: Džoel Ganter


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Trenutno na radiju

Elvis Costello, the Imposters
Pre 9 minuta

Magnificent Hurt

Elvis Costello, the Imposters
Abba
Pre 6 minuta

Just a Notion

Abba
Red Hot Chili Peppers
Pre 2 minuta

Dark Necessities

Red Hot Chili Peppers
Killers, K.D. Lang
Pre 58 minuta

Lightning Fields (feat. K.D. Lang)

Killers, K.D. Lang
Wolf Alice
On Air!

Beautifully Unconventional

Wolf Alice

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend