BBC

Ukrajina i Rusija: Šifra paljanicja – šta se dešava sa ruskim jezikom u Ukrajini

Paljanicja

Getty Images
Umesto da obezbede prava onima koji govore ruski jezik, rat Rusije protiv Ukrajine proizveo je potpuno suprotan rezultat: narod se udružio u odbranu ukrajinskog jezika

Na šanku restorana domaće kuhinje u ukrajinskom gradu Lavovu stoji tabla sa natpisom „Dragi ukrajinski narode! Mi živimo na ukrajinskoj zemlji, jedemo ukrajinski hleb, pa hajde onda da pričamo na ukrajinskom jeziku, a ne na jeziku okupatora! Neka je slava Ukrajini i OSU!”

Za stolom odmah pored pulta sedi društvo, nekoliko odraslih i devojčica od oko deset godina.

U jednom trenutku traže račun i jedan od muškaraca za stolom zahvaljuje se konobarici na ruskom.

U razgovor se umeša devojčica: „Čika Kolja, ovde piše da treba da pričamo samo na ukrajinskom.”

Za stolom je zavladala neprijatna tišina.

Situaciju je opustio komšija čika Kolje „prestupnika”.

„On je samo naš zarobljenik, a mi hranimo svoje zarobljenike!”, saopštava on glasno i na ukrajinskom.

Svi se smeju: i čika Kolja „zarobljenik”, i devojčica, i gosti za susednim stolovima, i kelnerica.

Zaštita stanovnika Ukrajine koji govore ruski jezik postao je jedan od razloga invazije ruskih trupa na ovu zemlju.

Zapravo, upravo ovaj razlog najčešće navode ispitanici ankete koju „Levada centar” (u Rusiji je prepoznat kao „strani agent”) sprovodi od marta meseca ove godine.

Međutim rezultat toga je bio samo novi talas diskusije o ulozi ruskog jezika u Ukrajini, sada i u danima koji slede nakon rata.

Ove rasprave ne nose ništa dobro za Ruse. Pokazuju sociološka istraživanja u Ukrajini.

Suštinu savremene diskusije, na čistom ruskom jeziku, nedavno je formulisao predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski:

„Sama Rusija čini sve da obezbedi da se derusifikacija dogodi na teritoriji naše države… U jednoj generaciji i to zauvek. Ovo je još jedna manifestacija vaše samoubilačke politike.”

Ukrajina je na dobitku

Podaci sociološkog istraživanja sprovedenog sredinom marta pokazali su da nikada do sada ukrajinsko društvo nije bilo tako jedinstveno oko zaštite ukrajinskog jezika.

Ukrajinski jezik svojim maternjim naziva 76 odsto Ukrajinaca (pre deset godina ova brojka je iznosila 57 odsto).

A 83 odsto ispitanika smatra da ukrajinski treba da bude jedini državni jezik u njihovoj zemlji.

Okretanje Ukrajnaca prema ukrajinskom jeziku nije fenomen od pre mesec dana, kaže za BBC Aleksej Antipovič, direktor sociološke službe „Rejting”.

2005. godine, posle pobede „prvog Majdana” i stupanja Viktora Juščenka na mesto predsednika, njegovi protivnici unutar i van Ukrajine počeli su da govore o „prisilnoj ukrajinizaciji” zemlje.

Neki koraci za podršku ukrajinskom jeziku i kulturi tada su zaista preduzeti, ali su u sociološkom smislu pre doveli do pokretanja pristalica za proširenje sfera u kojima bi se koristio ruski jezik.

„Pobeda Janukoviča na izborima 2010. godine značila je zatezanje šrafova za sve što je ukrajinsko. A klatno se zaljuljalo u drugu stranu. U 2012. godini, godinu dana pre „drugog Majdana”, zabeležili smo porast broja ljudi koji ukrajinski zovu maternjim jezikom za pet procentnih poena”, kaže sociolog Antipovič.

Mova ce zbroя

BBC
“Яzыk – эto oružie”. Lюbыe popыtki ograničitь sferu upotrebleniя ukrainskogo яzыka v poslednie godы stalkivalisь s massovыmi protestami v centre Kieva

Posle bekstva Janukoviča 2014. godine, aneksije Krima i početka sukoba u Donbasu, nastavlja on, ovaj broj je porastao za još deset procenata.

Kao prvo, objašnjava Antipovič, struktura stanovništva Ukrajine se promenila.

„Čisto aritmetički: minus dva miliona birača koji su živeli na Krimu, minus tri miliona u okupiranom delu Donbasa, a to su uglavnom bili ljudi koji govore ruski i koji su podržavali ruski jezik.

Kao drugo, ukrajinska vlast, uključujući i odgovor na zahtev javnosti, usvojila je niz zakona za podršku ukrajinskom jeziku.

Ukrajinski je postao jezik obrazovanja, oglašavanja, štampanih medija i uslužnog sektora, barem formalno. Određene su jezičke kvote za televiziju i radio.

Suprotno očekivanjima skeptika, Vladimir Zelenski nije pokušao da promeni zakonodavstvo koje se odnosilo na jezik nakon što je došao na mesto predsednika, a meka ukrajinizacija se nastavila.

Zelenski

Getty Images
Tokom svoje pobedničke predsedničke kampanje, Vladimir Zelenski je obećao da će nakon pobede detaljnije pogledati zakone o jeziku koji su usvojeni za vreme predsednikovanja Petra Porošenka. U stvari, politika meke ukrajinizacije u Ukrajini nastavljena je i nakon promene vlasti

„Istovremeno, broj ljudi koji stalno koriste isključivo ukrajinski jezik u svakodnevnom životu ostaje približno na istom nivou poslednjih godina. Trenutno je to oko 48 odsto. Ogromne promene beležimo u još jednom segmentu: u proteklih deset godina [udeo] građana Ukrajine koji govore isključivo na ruskom jeziku opao je sa 40 posto na 26, a na kraju prošle godine čak na 18 odsto, i to na početku rata. S druge strane, dosta je porastao broj ljudi koji istovremeno koriste i ukrajinski i ruski u svakodnevnom životu, sa 15 na 32 odsto”, kaže Antipovič.

Glavni rezultat događaja od poslednjih mesec i po dana je neviđena konsolidacija Ukrajinaca oko mišljenja da samo ukrajinski treba da bude državni jezik u njihovoj zemlji: ovo mišljenje dominira čak i u istočnim regionima Ukrajine.

„Oko trećine Ukrajinaca koji govore ruski i oko dve trećine dvojezičnih građana zemlje izjavljuju da imaju nameru da u bliskoj budućnosti pređu isključivo na ukrajinski”, skreće pažnju Antipovič.

#яzabula

Već sada ovi trendovi mogu da se vide na društvenim mrežama.

Desetine, ako ne i stotine korisnika Tiktoka i Instagrama, koji su do tada objavljivali sadržaj na ruskom, prešli su na ukrajinski.

Na Tiktoku se čak pojavio i specijalni hešteg „яzabula” (zaboravila sam): pomoću njega korisnici društvenih mreža, koji su prešli na ukrajinski, odgovaraju na pitanja u komentarima, kako to tako, a celog života si pričala na ruskom.

Sa izbijanjem rata, Anastasija Aleksejenko, ukrajinski psiholog iz Odese, prebacila je svoje društvene mreže na ukrajinski.

„U stvari, mislim da imam dva maternja jezika, i ukrajinski i ruski. Ali važno mi je da osoba koja čita moje objave, pogotovo sada, odmah shvati ko sam i šta prenosim. Sada prenosim bezuslovnu podršku svojoj državi”, kaže ona.

Plaža u Odesi

Getty Images
Ruski rat u Ukrajini imao je štetne posledice po ruski jezik, uključujući i južne, primorske regione Ukrajine koji tradicionalno govore ruski

Nakon što je ovo uradila, oko hiljadu ljudi od šest hiljada njenih pratilaca odjavilo se sa jednog od Telegram kanala koji Anastasija vodi.

Za Anastasiju nema govora o potpunom prelasku na ukrajinski: ona će nastaviti da komunicira na ruskom sa svojim roditeljima i sprema se da pruži psihološku pomoć izbeglicama iz istočnih ukrajinskih regiona, gde se ratna dejstva nastavljaju.

„U međuvremenu sam izbrisala rusku tastaturu sa laptopa. Imam Mekbuk, i na njemu su one zastavice za prikazivanje jezika. Shvatila sam da me taj „akvafreš” motiv baš nervira. Ostali su samo engleski i ukrajinski. Sada, da bih kucala ruska slova, moram da pritisnem dodatne tastere, što je nezgodno. Ali neka, tako je bolje”, osmehuje se ona.


Alena Žuk, 33 godine, ilustrator, tatu majstor, Kijev, sada – prisilna emigracija u Nemačku

Od rođenja govorim ruski.

Moja majka je iz Rusije, moj otac je iz Ukrajine, ali iz porodice koja govori ruski.

Kada sam krenula u prvi razred, ukrajinski uopšte nisam znala.

Za mene je to bio apsolutno strani jezik, nisam razumela šta mi učiteljica govori.

Ali nekako sam se vrlo brzo prilagodila i onda sam sve vreme bila odličan đak. Zatim sam upisala visoku školu, gde su se koristili ukrajinski i engleski, ali sam u svakodnevnom životu i dalje koristila ruski.

Moj bivši muž, koji je takođe ruskojezični, i ja smo pokušali da pređemo na ukrajinski, samo da bismo se identifikovali sa svojom zemljom.

Ali to nam nije išlo, jer smo godinama oboje govorili ruski, a kada smo počeli da komuniciramo jedni s drugima na ukrajinskom, delovalo je veoma veštački.

Nisu to te reči, nije to ta emocija, činilo se nekako strano i mi smo “potisnuli” ovu priču.

Samo smo u inostranstvu malo prešli na ukrajinski, da ne bi bilo da smo iz Rusije, nego konkretno iz Ukrajine.

Nerviralo me je što je Ukrajina poznata samo po Černobilju i Ševčenku, činjenici da je fudbaler, želeo da na sopstvenom primeru pokaže da smo kul kulturna evropska zemlja.

Nakon rođenja naše ćerke, nastavili smo da pričamo na ruskom, ali smo mnogo čitali na ukrajinskom i gledali crtane filmove na ukrajinskom.

A onda je Alisa imala četiri godine, jednog jutra smo se spremali za vrtić, i izgovorila je neku reč, sad se ne sećam koju, koja je bila nešto između ukrajinskog i ruskog, potpuno pogrešna.

Ispravila sam je i rekla: na ruskom se kaže ovako, a na ukrajinskom ovako.

Počela je da me pita za nove i nove reči, a u nekom trenutku mi je rekla: „Što ne pričaš sa mnom kao u vrtiću, na ukrajinskom? Bilo bi kul”.

Rekla sam: OK, izazov je prihvaćen.

Odnosno, nije tu bilo nekakve ideološke pozadine ili nekog stava: samo je ta odluka sazrela u meni, jako mi se dopalo kako zvučim na ukrajinskom, a onda je i dete tražilo.

Tada sam shvatila da bi bilo sjajno da u potpunosti pređem na ukrajinski, da bih pričala ukrajinski sa detetom i da ne bih zamuckivala.

I tako sam, od dana kada sam ovo rekla Alisi, bukvalno nekoliko puta prelazila na ruski i to sa onim ljudima koji ukrajinski uopšte ne znaju.

U početku mi je bilo neprijatno, jer sam dosta grešila.

Nisam mogla da nađem reči, nisam mogla brzo i prikladno da se našalim, a za mene je ovo veoma važno.

To me je jako deprimiralo, prvih nekoliko nedelja su mi bile veoma teške i naporne, stvarno me je zabolela glava.

A onda je to nekako postepeno prošlo, i otprilike nakon tri meseca sanjala sam san na ukrajinskom, i probudila sam se sa mišlju: o, primili su me, sada zvanično govorim ukrajinski.

Nisam osećala da gubim deo sebe prelaskom na ukrajinski jezik.

Ruski jezik za mene nije bio ni vrednost ni element samoidentifikacije.

Ali da, moja majka je Ruskinja, ali samo po pasošu, po mestu rođenja.

Kod kuće nismo nosili kokošnike, nismo kuvali šči, nismo negovali rusku kulturu.

Bio je to samo pristupačan način komunikacije.


Meni na Dan pobede

„Naš domaći zadatak je bio da pripremimo jelovnik za svečanu trpezu povodom dana pobede u ratu protiv Rusije”, kaže visoki bradonja svojim učenicima, koje čine dvadesetak ljudi, od školaraca do penzionera, koji sede ispred njega na stoličicama.

Sve se događa u biblioteci u centru Kolomije, gradu od 60.000 stanovnika u Ivano-Frankovskoj oblasti, u kojoj se skoro sto posto govori ukrajinski.

O učitelju, Arturu Projdakovu, ukrajinskom učitelju, mnogo se pisalo prošle godine nakon što je osvojio ukrajinsku verziju „Global teacher prize“, ovde se ona zove „Nobelova nagrada” za nastavnike.

Nakon izbijanja rata, napustio je Kijev u bezbednu Kolomiju i otkrio da su hiljade stanovnika Harkova, Černigova, Donbasa sledile njegov primer.

„Na lokalnim Fejsbuk grupama u Kolomiji video sam da mnogi lokalni stanovnici obraćaju pažnju na činjenicu da mnogi doseljenici na ulicama grada razgovaraju na ruskom”, kaže on.

„I pomislio sam: možda mogu da im pomognem da savladaju jezik pa da bi mogli da komuniciraju na njemu bar u prodavnicama i drugim javnim mestima. Uostalom, razumem da ljudi razumeju ukrajinski, samo im je teško da govore.”

Projdakov zna o čemu govori.

Rođen i odrastao u Stahanovu, gradu koji kontroliše samoproglašena Luganska Narodna Republika.

Njegov prvi jezik je ruski, a na ukrajinski je prešao tek nakon što je odatle otišao u jesen 2014. godine.

Artur se obratio Gradskom veću Kolomije, gde su mu pomogli oko reklama i prostorija i sada vodi već treći čas za svoje učenike.

Projdakov

BBC
Ljudi koji su došli u Kolomiju iz cele Ukrajine dolaze na časove kod Artura Projdakova (krajnje desno)

„Koja je motivacija ljudi koji dolaze na moje kurseve i žele da pređu na ukrajinski? Najbolja motivacija je da sagledaju političku situaciju oko sebe. Da niko ne dođe da nas zaštiti od nečeg mitskog, i da ne izmišlja apsurdne razloge za napad na našu teritoriju”, kaže on.

„Živeo sam u Luganskoj oblasti, u Sumskoj oblasti, u Kijevu i sada ovde. Očigledno je da za mene tamo gde dominira ukrajinski jezik, dominira drugačija ideologija i ujedinjena vera u budućnost tvoje države… Sada, mnogi ljudi koji govore ruski menjaju svoje principe i stereotipe. Ne žele da govore ruski, jer ih to izjednačava sa onim Rusima koji bombarduju naše mirne gradove i sela”, smeška se Artur.

Jedna od Projdakovljevih učenica je 49-godišnja Svetlana.

Pre rata je živela u harkovskoj oblasti, njen grad je bio bombardovan u prvim danima invazije.

„Nikada nisam boravila u zapadnoj Ukrajini: moj suprug i ja smo našli smeštaj u Kolomiji na internetu baš u toku bekstva iz rodnog mesta.”

Tabla

BBC
„Kako bismo otkrili sabotere, govorimo isključivo na ukrajinskom”, table sa sličnim natpisima u poslednje vreme sve češće počinju da se pojavljuju na ulicama ukrajinskih gradova. Zaposleni u takvim institucijama najčešće kažu da je to šala.

„Da slavimo Dan pobede kod kuće, marinirali bismo meso i otišli u prirodu”, kaže ona na ukrajinskom polako birajući reči.

„A ovde bi kuvali lokalna jela: banoš (kukuruzna kaša sa pavlakom), poljadvicu (dimljeni svinjski file), sarmice – one se ovde spremaju od kiselog kupusa, a ne od sirovog kupusa, kao kod nas”, Svetlana završava svoj „domaći zadatak” vidno rasterećena.

Kod kuće, Svetlana je radila kao računovođa u poljoprivrednom preduzeću i, zapravo, nije koristila ukrajinski.

Čak je znala engleski bolje od ukrajinskog.

Svetlana

BBC
Da Svetlana voli ukrajinski jezik od detinjstva, shvatila je tek kada je stigla u Kolomiju na ukrajinsko govorno područjue.

Došla je u Kolomiju i shvatila da ju je pomalo sramota, i da joj je neprijatno da na ukrajinskom govornom području čuje ruski na ulicama.

Sa mužem sam se upisala na kurseve Projdakova, pokušavaju da pričaju ukrajinski kod kuće.

Sada je moj muž našao posao i ne ide na nastavu, prati „na daljinu”, smeje se, ali radi domaći i šalje ga nastavniku preko Telegrama.

„Tek ovde sam shvatila da volim ukrajinski jezik od detinjstva. Šteta što ga ranije nisam znala. Mislim da ćemo u porodici nastaviti da pričamo na ukrajinskom i posle rata. Verovatno bismo i samo došli do toga ali je rat nekako sve ubrzao”, kaže Svetlana.

A u međuvremenu, ona vredno ponavlja ukrajinske reči za Arturom Projdakovim.

Jedan od glavnih zadataka koje on postavlja svojim učenicima je prilagođavanje ukrajinskom izgovoru.

Projdakov

BBC
Artur Projdakov namerno bira određene fraze za prevod na ukrajinski za svoje lekcije

„Glas ‘Č’ na ukrajinskom jeziku se izgovara tvrdo. Ponavljajte za mnom: nіč, pіč”, razred ponavlja u glas.

„Č” je kod skoro svih učenika mekan, rusko „č”.

„Ali je već mnogo bolje”, uzdiše Artur.

Pitaju ga, šta on misli, koliko bi vremena trebalo da se nauči kako se pravilno izgovara reč „paljanicja”, na primer, Olga Skabejeva.

„Da, mislim, uz odgovarajuću želju, đak može da se ispravi za par časova. Ali nije problem u izgovoru, već u psihologiji i razumevanju geopolitičke situacije u svetu. Nije u pitanju paljanicja”, odgovara Projdakov.

Šta je to paljanicja?

Paljanicja je spljošten okrugli hleb napravljen od pšeničnog brašna, ali ova reč nije zbog toga stekla opštu slavu.

Paljanicja je šibolet.

A šibolet je i biblijski i lingvistički termin, koji označava karakterističnu jezičku specifičnost po kojoj možete da identifikujete osobu koji po tome, koji joj je maternji jezik, jedan ili drugi.

Prema sižeu iz Knjige o sudijama iz Starog zaveta, Galadati su se, pobedivši svoje susede, Jefremce, uplašili da će se predstavnici izgubljenog plemena Izrailja pomešati sa lokalnim stanovništvom i da će moći da izbegnu, prema mišljenju Galada, pravednu kaznu.

Stoga su pobednici zauzeli prelaz preko Jordana i naterali sve koji su želeli da pređu na drugu stranu da izgovore frazu sa rečju „šibolet” (tok). U dijalektu jevrejskog jezika koji su koristili Jefremci nije bilo glasa „š”, pa su oni putnici koji su frazu izgovorili na jefremovski način, „sibolet” odmah pobijeni.

„I u to vreme pade četrdeset i dve hiljade Jefremaca”, navodi se u Bibliji.

Kaži paljanicja

BBC
Crtež kako vojnik Oružanih snaga Ukrajine proverava sumnjivog čoveka na kontrolnom punktu, sedmogodišnji Kiril, koji je sa roditeljima pobegao od strahota rata iz okoline Kijeva, nacrtao je u jednom od hotela u Varšavi

Tokom Drugog svetskog rata, a to je zabeležena činjenica, sovjetski vojnici su primoravali sumnjive građane da jasno izgovaraju reč „doroga” (put).

Nemci navodno nisu mogli da se nose sa takvim šiboletom: rekli bi „toroka”, što je odavalo njihovo poreklo.

Danas, urbana legenda rasprostranjena u Ukrajini kaže da su mnogi ruski diverzanti razotkriveni na kontrolnim punktovima Oružanih snaga upravo zato što nisu uspeli da pravilno izgovore reč „paljanicja”.


Pogledajte video: Srušena statua prijateljstva Rusije i Ukrajine u Kijevu

Srušena statue prijateljstva Rusije i Ukrajine u Kijevu
The British Broadcasting Corporation

Kao, čak i Ukrajinci koji govore ruski, ako se koncentrišu, mogu to da je izgovore.

Rusi ne mogu nikako.

„Tajna u reči „paljanicja” krije se u tome što je ukrajinski glas „Ы” potpuno drugačiji od ruskog. Formira se u sasvim drugom delu govornog aparata, pa čak se i u transkripciji označava se drugim znakom. A meki glas „C” je drevna razlika između ukrajinskog i svih drugih slovenskih jezika. Kada se ova dva faktora preklope, onda za ljude kojima ukrajinski nije maternji jezik počinju veliki problemi”, rekao je za BBC Oleksandr Skopnenko, lingvista i zamenik direktora Instituta za lingvistiku Akademije nauka Ukrajine.

Ukrajinski ruski

Zapravo, problemi sa izgovorom često mogu da pokažu da ukrajinski nije maternji za govornika.

Odnos prema takvim ljudima u ukrajinskom društvu je dvosmislen.

Neko odaje priznanje naporima govornika i pomaže mu da se nosi sa neposlušnim jezikom.

Za neke je ovo predmet šale i podsmeha.

Kaži paljanicja

BBC
Pre rata, reč „paljanicja” se u Ukrajini često koristila u šaljivom kontekstu, a sada su šale sa njom postale žešće

Glavni „hit” među ovakvim „šalama” je poređenje govornika sa bivšim premijerom Ukrajine Nikolajem Azarovom.

Pošto je rodom iz Kaluge, a veći deo života živeo je u potpuno ruskom govornom području Moskve, Tule i Donjecka, ukrajinski jezik mu je išao izuzetno teško.

Neke reči i fraze koje je izgovorio bivši premijer, kao na primer one „krvopijce” kako je on svojevremeno nazvao „krvopije” Ukrajinci se i danas sećaju sa smehom.

Međutim, u Kijevu je bilo dovoljno političara koji su i bez Azarova imali problema sa ukrajinskim.


Pogledajte video: Sve više Ukrajinaca tetovira patriotske motive

Rat ispod kože: Sve više Ukrajinaca tetovira patriotske motive
The British Broadcasting Corporation

Jedan od njihovih najpoznatijih predstavnika je bivši ministar unutrašnjih poslova zemlje, koji dugo važi za jednog od najmoćnijih ljudi Ukrajine, Arsen Avakov.

Mnogi komentatori su mu zamerili što ne želi da govori ukrajinski.

Avakov je prošle godine odgovorio svojim zlonamernicima kolumnom u kojoj je naveo da Rusija nema monopol nad ruskim jezikom, te da se na teritoriji Ukrajine formirala posebna verzija ruskog, „na kojoj ćemo čitati naše klasike, pisati naše knjige i pevajte naše pesme”.

Može li da se govori o posebnoj verziji ruskog, poput američkog engleskog, odgovara lingvista Aleksandar Skopnenko.

„Razlike između ruskog jezika koji se govori u Ukrajini i onog koji se koristi u Belorusiji ili Rusiji su nesporne. Na primer, u Ukrajini se, umesto ruskog (eksplozivnog) G, svuda koristi faringalno G. Umesto ruskog „šta”, koristi se „šo”. Postoje specifične lekseme: na primer, većina Ukrajinaca koji govore ruski koristi reč „burяk”, a samo nekolicina ovo povrće naziva „svekla”, kaže Skopnenko.

„Ali to nije dovoljno da bi se potvrdilo postojanje posebne verzije jezika. Da bi se to uradilo, on mora da bude sistematizovan. Moraju da se pojave rečnici. Mora da postoji literatura na ovom jeziku. Govorimo o kolosalnim dugoročnim naporima naučnika, pisaca i novinara. I što je najvažnije, nosioci ovog jezika treba da shvate svoju odvojenost od lingvističke metropole, da razviju sopstvenu verziju jezika i da se ne rukovode pravilima koja uspostavljaju lingvističke institucije Ruske akademije nauka”, nastavlja on.

Neće uspeti ni veštačko stvaranje i sistematizacija „ukrajinskog ruskog” ili njegovo pretvaranje u književni jezik, uveren je Skopnenko.

Kao prvo, kaže on, svaki književni jezik mora imati svoj centar. A ruski u Harkovu se jasno razlikuje od ruskog u Odesi ili Kijevu.

I koju varijantu od tih onda sistematizovati?

Kao drugo, nastavlja on, u književnom jeziku ne može biti na desetine varijanti jedne norme.

Odnosno, da bi se govorilo o postojanju posebne varijante jezika, svi nosioci ukrajinskog ruskog, od običnog radnika do pisca, moraju da se odreknu upotrebe „šta” u korist „šo” i ruskog eksploziva „g„ u korist ukrajinskog.

A šta onda sa onima koji ne žele da „šokiraju”, pita se lingvista.

Stoga, zaključuje on, nema govora o bilo kakvom posebnom ukrajinskom ruskom sa naučne tačke gledišta, a većina stanovnika Ukrajine koji govore ruski koristi „razgovorni ruski sa određenim karakterističnim elementima koji su se u njemu pojavili kao rezultat uticaja ukrajinskog jezik na njega”.

Voleti Ukrajinu na ruski način

Međutim, među Ukrajincima uvek je bilo dosta onih koji smatraju da ni korišćenje ukrajinskog jezika u svakodnevnom životu, niti pravilan izgovor reči „paljanicja” nisu dovoljni pokazatelji patriotizma ili ljubavi prema Ukrajini.

Sve do poslednjih dana, jedan od najuzbudljivijih zapleta ukrajinskog sportskog života (pošto su za vreme vanrednog stanja bila zamrznuta sva sportska takmičenja u zemlji) bila je rasprava o političkom stavu dugogodišnjeg kapitena ukrajinske fudbalske reprezentacije, legenda kluba „Šahtjor” iz Donjecka (i „Zenita” iz Sankt Peterburga) AnatolijaTimoščuka.

Timoščuk

Getty Images
Pre rata, Anatolij Timoščuk (u sredini) smatran je standardom patriotizma u sportu. Danas su ga ćutanje o agresiji i rad u peterburškom „Zenitu” pretvorili u glavnog antiheroja ukrajinskog fudbala

Pre početka rata, on, koji je rodom iz zapadnoukrajinskog Lucka, je bio standard za patriotizam.

Upravo je on izlazio na utakmice Svetskog prvenstva 2010. godine sa plavo-žutim povezom u kosi, nosio je ukrajinsku zastavu na teren posle pobede „Zenita” na utakmici Superkupa UEFA, posetio ukrajinske vojnike ranjene u Donbasu.

Od trenutka invazije Rusije na Ukrajinu, Timoščuk, sada član stručnog štaba „Zenita”, nije davao nikakve javne izjave.

I ova tišina se veoma glasno čula u Ukrajini: lokalni fudbalski savez oduzeo mu je trenersku licencu i isključio ga iz zvaničnog registra reprezentativaca zbog narušavanja imidža ukrajinskog fudbala.

A možda i glavni oponent Timoščuka u javnom prostoru postao je još jedan bivši fudbaler ukrajinske reprezentacije, bivši vezni igrač „Dinama” iz Kijeva i moskovske „Lokomotive”, rodom iz Habarovska, Alelksandar Alijev.

Baš je on ne tako davno nazivao ruski i ukrajinski narod bratskim, a sada se prijavio u teritorijalnu odbranu i redovno se pojavljuje u direktnim uključenjima ukrajinskih TV kanala sa automatskom puškom Kalašnjikov na leđima.

Slučaj Alijeva nije jedinstven.

Mnogi posmatrači tvrde da je udeo Ukrajinaca koji govore ruski jezik u Oružanim snagama Ukrajine veoma visok, i to je možda najbolji odgovor na jedan od navedenih ciljeva „specijalne operacije” koju je pokrenuo Vladimir Putin: želju da se zaštite prava stanovništva koje govori ruski.

Rezultati društvenog istraživanja grupe „Rejting” u martu ove godine pokazali su da samo 2 odsto Ukrajinaca veruje da je svrha ruske invazije bila zaštita građana Ukrajine koji govore ruski.


Ivan Sijak, 41 godina, bivši kopirajter, sada je borac Teritorijalne odbrane Kijeva:

Imam porodicu koja govori potpuno ruski.

Svi rođaci koje poznajem, i sa majčine i sa očeve strani, govore ruski.

U mojoj porodici je bilo rodbine koja je govorila ukrajinski, ali ja ih nisam poznavao.

Od četvrte do dvanaest godina, živeo sam sa roditeljima u Amurskoj oblasti, oni su gradili Bajkalsko-amursku magistralu.

Naravno, oko nas je bio ruski jezik, vratio sam se u Kijev pravo u sedmi razred, u školu na ukrajinskom jeziku i naučio sam ukrajinski.

Mislim da nikada nisam imao devojku koja govori ukrajinski.

Moja supruga, sa kojom sam živeo 15 godina, govori ruski.

Moj sin Nestor, ima sedam godina, govori ruski.

Skoro svi moji prijatelji govore ruski.

U Kijevu, u ustanovama, govorim ruski, čak i kada mi se konobari ili prodavci obraćaju na ukrajinskom, jer znam da me razumeju.

Istovremeno, imam više od dvadeset godina radnog iskustva kao novinar, urednik, kopirajter i sve što je u vezi sa tekstovima.

A sve ovo vreme sam pisao i na ruskom i na ukrajinskom.

U poslednje vreme sve češće na ukrajinskom, a to nikada nije bio problem.

Često ne mogu ni da se setim na kom jeziku sam radio ovaj ili onaj projekat.

Moji jezici su apsolutno zamenljivi, iako je moj ruski, naravno, bolji zbog činjenice da ga stalno koristim.

Za rat sam se prijavio kao dobrovoljac.

Formalno sam vojnik bataljona teritorijalne odbrane, a u stvari sam trener za evakuaciju ranjenika u centru, gde obučavaju vojnike i policajce veštinama taktičke medicine.

Slučajno sam dospeo u medicinsku jedinicu, otišao sam u centar za regrutaciju vojnika sa poznatim hirurgom.

Njega su razgrabili a ja sam išao „u kompletu”.

Naučio me je svemu što ja sada ovde radim, baš ovde na licu mesta.

Sada vodim nastavu u centru za obuku na ukrajinskom, iako većina vojnika koje obučavam međusobno komunicira na ruskom.

Ali osećam se kao predstavnik Oružanih snaga Ukrajine i zato govorim jezikom ove države.

Ako mi vojnici postavljaju pitanje na ruskom, odgovaram na ruskom, naravno.

Ruski jezik je za mene samo sistem za prijem i prenošenje informacija glasovnim putem.

Ne gradim svoj identitet na ruskom, sa političke tačke gledišta ja sam Ukrajinac, koji u privatnom životu ima pravo da koristi sistem prenosa informacija koji mu odgovara.

Slažem se da ukrajinski treba da bude jedini državni jezik.

Ali u isto vreme, smatram da su mnoge odredbe jezičkog zakonodavstva nepravedne prema jezičkim manjinama, u koje spadam i ja.

Mislim, na primer, da je nemogućnost otvaranja privatne škole ili vrtića gde će se nastava odvijati na ruskom jeziku pogrešna i da zadire u prava onih koji govore ruski.

Još od 2014. godine stalno sam se svađao sa ljudima koji smatraju da su oni koji govore na ruskom krivi što je Putin napao Ukrajinu, jer mu je navodno bio potreban povod, da nas zaštiti od maltretiranja.

Umoran sam od toga i nadam se da će ova tema biti zatvorena, jer su za rat 2022. godine korišćeni drugačiji, ali opet isti besmisleni razlozi, potreba da se denacifikujemo ili demilitarizujemo.

A uništavanje glavnih regiona Ukrajine u kojoj se govori ruski od strane ruske vojske pokazuje da nema govora ni o kakvoj stvarnoj zaštiti ruskog govornog stanovništva i trebalo bi manje da obraćamo pažnju na to što ****** ( laže) Vladimir Putin.

Neću ubuduće svom sinu nametati nikakve odluke o jeziku.

Njegov ukrajinski će verovatno biti bolji od mog: proveo je tri godine u vrtiću u kome se govori ukrajinski, sada je završio dva razreda u školi na ukrajinskom jeziku.

Sada je u Francuskoj. Ako stvari ne budu dobro, možda će mu francuski postati prvi jezik.

Ako pobedimo, ja ću biti živ, a oni će moći da se vrate, onda je vrlo moguće da će zbog porasta patriotskih osećanja u Ukrajini, vremenom, poželeti da pređe na ukrajinski jezik.

Razumem da će se položaj ruskog jezika u Ukrajini pogoršati posle ovog rata.

Da pričate na njemu u nekim situacijama postaće neprijatno, nepristojno, ružno.

Neprijateljstvo prema onima koji govore ruski će porasti za sto procenata.

Ja lično u svakodnevnom životu ne planiram da pređem na ukrajinski.

Mislim da je to moja lična stvar, želim da radim kako mi odgovara i ne mislim da me upotreba ruskog jezika čini lošijim građaninom Ukrajine.


Ukrajinska zastava

Getty Images
Napad Rusije na Ukrajinu bio je odlučujući faktor u njenoj brzoj ukrajinizaciji, kažu sociolozi

Kakva budućnost očekuje ruski jezik u Ukrajini?

Sociolog Aleksej Antipovič samouvereno govori o „izuzetno brzoj, zapanjujućoj ukrajinizaciji Ukrajine”.

„Jezičko pitanje u Ukrajini, uglavnom je rešeno bekstvom Janukoviča i Putinovom agresijom 2014. godine”, kaže on, misleći da su upravo tada uhvatile zalet nepovratne tendencije povećanja popularnosti ukrajinskog jezika i sve većeg broja pristalice njenog statusa kao jedine države.

„Rat je samo ubrzao ovaj proces ukrajinizacije. Ne znam koliko je godina, u sociološkom smislu, ugurano u tih mesec i po dana”, kaže Antipovič.

A najbolji odgovor na jezičko pitanje u savremenoj Ukrajini mogu da daju drugi brojevi iz studije njegove grupe.

Samo 12 odsto Ukrajinaca smatra da je pitanje jezika ozbiljan problem koji ugrožava unutrašnju bezbednost i mir u Ukrajini. 67% – (većina u svim starosnim, geografskim i jezičkim grupama ispitanika) je uvereno da nema problema između građana koji govore ukrajinski i ruski jezik a žive u Ukrajini.

Uz učešće Olega Karpjaka


Pogledajte video: Šta je krenula naopako sa napadom Rusije na Ukrajinu

Šta je krenula naopako sa napadom Rusije na Ukrajinu
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Trenutno na radiju

Elvis Costello, the Imposters
Pre 13 minuta

Magnificent Hurt

Elvis Costello, the Imposters
Abba
Pre 10 minuta

Just a Notion

Abba
Red Hot Chili Peppers
Pre 6 minuta

Dark Necessities

Red Hot Chili Peppers
Killers, K.D. Lang
Pre 2 minuta

Lightning Fields (feat. K.D. Lang)

Killers, K.D. Lang
Wolf Alice
On Air!

Beautifully Unconventional

Wolf Alice

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend