BBC

Ukrajina i Rusija: Zastrašujuće putovanje Ukrajinca do ruskog zatvora i nazad – vratio se bez nožnih prstiju

Nikita Horban sits in a medical facility in Zaporizhzhya. "It still hurts," he said. "The wounds are still fresh."

BBC
Nikita Horban sedi u bolnici u Zaporožju. „Još me boli”, kaže on. „Rane su još sveže.”

Nikita Horban sedi prekrštenih nogu na starom metalnom bolničkom krevetu, prelazeći prstima preko pljosnatog dela zavoja gde su mu nekada bili nožni prsti.

Još na sebi nosi odeću u kojoj su ga Rusi poslali kući – maslinastozelenu vojničku majicu i donji deo trenerke.

Deluje bledo i ispijeno, starije od 31 godine koliko ima.

„Mnogo sam smršao”, kaže on, gledajući samog sebe.

„Ne izgledam dobro.”

On se neprestano meškolji na krevetu.

Prošle su dve nedelje otkako je poslednji put mogao da stoji i stalno je morao da mrda nogama da bi prestale da ga bole.

Vedar je prolećni dan u Zaporožju, na jugu Ukrajine, ali Rusi nastavljaju bombardovanje u regionu i prozori bolnice su zatamnjeni.

Vazduh na odeljenju je topao i ustajao.

Nikita je vraćen u Ukrajinu samo tri dana ranije, u sklopu razmene zarobljenika, i doveden u ovu bolnicu sa još jednim čovekom.

Oni su proveli tri sumorne nedelje u zatvoru u Rusiji.

Drugi čovek, Sergej Vasilja (28) vraćen je sa obe noge amputirane.

„On nije imao sreće kao ja”, kaže Nikita.

Oko razmene zarobljenika pregovara ukrajinska potpredsednica vlade Irina Vereščuk koja je potvrdila da je Nikita vraćen iz Rusije.

„U ovoj razmeni bili su teško povređeni ljudi – amputiranih udova, sa sepsom, drugim ozbiljnim povredama”, priča mi Vereščuk.

„Bilo je očiglednih znakova mučenja”, kaže ona.

„Priče koje su nam ispričali su stravične.”

For five days after he was returned, Nikita had to wear the clothes he was sent back in, with Russian markings.

BBC
Pet dana posle povratka, Nikita je morao da nosi odeću u kojoj je vraćen, sa ruskim oznakama

Nikitina patnja započela je početkom marta kad je ruska vojska ušla u Andrivku, seoce zapadno od Kijeva.

Nikita, laboratorijski tehničar u jednoj kijevskoj bolnici, krio se u hladnom, vlažnom podrumu ispod bašte sa ocem Sašom, njihovim suprugama, i Nikitinim petogodišnjim sinom.

Saša je Nikitin očuh, ali ta razlika je odavno nestala.

Oni sebe zovu ocem i sinom.

Rusi su išli od kuće do kuće, izvukli njih dvojicu iz podruma i pretukli ih, priča Nikita.

„Bilo je pucanja, ljudi u selu su ginuli, bilo je strašno”, kaže.

Stavili su im poveze preko očiju i pod pretnjom oružja odveli na nekakvo polje, gde su ih mučili.

Nikita ima svež ožiljak na zglavku, za koji kaže da je nastao kad su Rusi stegli francuski ključ oko njegovog zglavka i zatezali ga sve dok mu koža nije popucala.

Mogao je da čuje i druge oko sebe, ali nije znao koliko njih i ko su bili.

„Sećam se da sam samo razmišljao o tome gde mi je otac? Šta ako više nije sa mnom?”.

Rusi su im skinuli čizme, napunili ih vodom i obuli ih nazad.

Potom su zatvorenici bili prisiljeni da leže licem prema zemlji na polju na ledenim temperaturama.

„Ležali smo tako tri ili četiri noći, na kiši, i bilo nam je sve hladnije i hladnije”, kaže Nikita.

Sašina i Nikitina kuća u Andrivki. Ruski vojnici su ih izvukli iz podruma

BBC
Sašina i Nikitina kuća u Andrivki. Ruski vojnici su ih izvukli iz podruma

Kad više nije čuo Ruse u blizini, Nikita je tiho dozvao: „Tata, jesi li tu?”.

Saša mu je tiho odgovorio.

Bili su zajedno.

Od tog trenutka nadalje, nastavili bi da razgovaraju kad god bi procenili da je bezbedno, umirujući jedan drugog da su tu, blizu.

Dok su ležali na polju, velika hladnoća uvukla se u Nikitina stopala.

Uskoro ih više nije osećao.

Potom su granate počele da padaju oko njih, oglašavajući se eksplozijama od koje se tresla zemlja.

„Ležali smo dugo tako na zemlji, iznova se opraštajući od života”, kaže Nikita.

Na kraju su dignuti sa zemlje i utovareni u kamione.

Sa povezom preko očiju, Nikita je imao problema da proceni koliko je vremena prošlo.

U jednom trenutku, spojili su ih sa drugom grupom zarobljenika i ukrcali u helikoptere.

Obuzela ih je velika glad – otkako su zarobljeni, dobili su samo jednu činiju kaše, parče hleba i keks, priča Nikita.

Iz helikoptera su prebačeni u teretni avion.

Nikita je osećao turiranje motora, kako avion rula pistom i uzleće.

Procenio je da se tu nalazi sa još desetak zarobljenika.

„Jesi li dobro?”, rekao je glasno, da bi nadjačao buku motora.

„Jesam, dobro sam”, odgovorio je Saša.

Nadia Holumenkov holds pictures of her grandson Nikita and son Oleksandr

BBC
Nadja Holumenkov drži sliku unuka Nikite, levo, i sina Saše, desno, obe sa Nikitinim sinom Artemom

Nazad u selu, Nikitina i Sašina supruga, Nadja i Svetlana, i Nikitin sin Artem, prebacili su se iz svog podruma u veće sklonište pod komšijskom kućom.

Nisu imale pojma gde su im muževi.

Nekoliko kuća dalje, Sašini roditelji, Nadja i Vladimir, takođe su počeli da se brinu.

Saša je prestao da im se javlja na pozive, ali bilo je nemoguće izaći iz kuće i uveriti se lično da li je u redu.

Granate su padale svud oko sela, a tokom pauze u bombardovanju ruski vojnici bi dolazili i poharali kuće.

Više od mesec dana, tokom okupacije, nijedna od porodičnih grupa nije znala da li je ona druga živa.

U nekom trenutku, Nikita i Saša ušli su u ruski vazdušni prostor, a teretni avion je počeo da sleće.

Odvedeni su u pritvorski logor gde su im konačno skinuti povezi i mogli su da vide jedan drugog.

Zagrlili su se.

Rusi su upotrebili francuski ključ i na Sašinog zglavku, priča Nikita, ali on je gore prošao – jedan od njegovih prstiju visio je o tankoj traci tkiva i kože.

Odveden je u poljsku bolnicu na lečenje.

Sad kad su mu skinuli povez, Nikita je konačno mogao da vidi vlastita stopala.

Prsti su mu pocrneli.

Znao je da ima težak oblik promrzlina i tražio je medicinsku pomoć.

U bolnici su mu osušili i previli prste, ali to je bilo sve.

Vratili su mu čizme na noge i posle pet dana provedenih u logoru, zarobljenici su prebačeni kamionom u Pretpretresni pritvorski centar broj 1 – zatvor u ruskom gradu Kursku.

Volodymyr Holumenkov at Sasha and Nikita's home in the village. "Everyone here is going through their own grief," he said.

BBC
Vladimir Holumenkov u Sašinom i Nikitinom domu u selu. „Svi ovde prolaze kroz neku svoju muku”, kaže on.

Novopristigli zatvorenici obučeni su u uniforme i ošišani, i rečeno im je da će biti „vakcinisani”, što se ispostavilo kao eufemizam za premlaćivanje, kaže Nikita.

U vreme kad su on i Saša smešteni u ćeliju sa još deset zatvorenika, Nikita je bio sve sigurniji da bi mogao da izgubi obe noge.

„Prve noći sam shvatio da ne mogu da osetim ni da kontrolišem stopala”, priseća se on.

„I počela su jezivo da smrde.”

Ostali su se suočavali sa istom sumornom situacijom.

Neki će kasnije izgubiti čitave udove.

Nega u zatvoru bila je minimalna – injekcija antibiotika i previjanje jednom u tri dana.

Prema Nikitinim rečima, zatvorski lekar mu je rekao: „Ovde imamo dobre lekove i medicinsko negu, ali oni nisu za vas.”

Zatvorenici su zabavljali jedni druge u ćeliji razgovarajući o porodicama i pričajući viceve.

Bili su primoravani da uče ruske patriotske pesme napamet i pevaju ih čuvarima, kaže Nikita.

„Rusku himnu, kao i jednu drugu odvratnu pesmu koja veliča Putina. Dali bi nam ih ujutro i rekli nam da moramo ih naučimo do ručka”, kaže on.

Saslušavani su dva ili tri puta dnevno, kao i premlaćivani.

Posle toga su bili prisiljavani da potpisuju dokumente u kojima izjavljuju da su se prema njima ophodili dobro, da su hranjeni i da im niko nije naudio, što je bilo i kako su saznali gde su, jer su dokumenti imali pečat Pretpretpresnog pritvorskog centra broj jedan u Kursku.

Posle tri nedelje provedene u zatvoru, stanje Nikitinih stopala drastično se pogoršalo, i on je konačno prebačen u bolnicu sa još dvojicom zatvorenika.

Hirurg mu je rekao da će mu amputirati sve prste na nogama.

„U tom trenutku već su bili u toliko lošem stanju da je tokom pregleda jedan prst sam otpao”, kaže Nikita.

Proveo je nedelju dana u bolnici posle operacije, a onda mu je jedan zvaničnik rekao da će on i još nekoliko teško povređenih biti poslati kući „da se o vama staraju vaše porodice”.

Vereščuk, potpresednica vlade, rekla mi je da su Rusi pokušali da razmene civilne taoce za ruske vojne zatvorenike u Ukrajini – što je potez koji zabranjuje Ženevska konvencija.

„Zato su zarobljavali tolike taoce – civile, žene, zaposlene u lokalnoj upravi, da bi mogli da ih iskoriste”, kaže ona.

„Znamo da tamo ima više od hiljadu talaca – među kojima skoro 500 žena.

„Znamo da su u zatvorima i pretpretresnim pritvorskim centrima u Kursku, Brijansku, Riazanu i Rostovu.”

Nikita više nije vraćen u zatvor u Kursku, gde je poslednji put video Sašu.

Iz bolnice je ponovo ukrcan u teretni avion, ovaj put do Simferopolja na Krimu.

Ruske vlasti su rekle Vereščuk da nemaju slobodnih ambulantnih kola, tako da su teško povređene zatvorenike prosto utovarili u obične prazne kamione radi petosatne vožnje do mesta razmene.

Nikita will have to relearn to walk after his toes were removed in Russia.

BBC
Nikita će ponovo morati da nauči da hoda nakon što su mu odstranili nožne prste u Rusiji

Na mestu susreta, Rusi su ostavili ranjene da leže na autoputu na nosilima i otišli, a ukrajinski vojnici su došli i pokupili ih.

Nikita i dalje nije mogao da veruje da je u Ukrajini, kaže on, sve do trenutka kada ga je jedan od vojnika pogledao u oči i rekao na ukrajinskom: „Dobrodošao nazad, druže.”

„Raspao sam se”, kaže on.

„Tad sam znao da sam se vratio u domovinu.”

Ali nije znao da li mu je porodica živa.

Nije znao ništa o tome šta se dešavalo u Ukrajini u proteklih mesec dana.

Nikita je ukrajinskom zvaničniku dao telefonski broj supruge Nadje, i čekao, dok mu je srce tuklo u grudima kao ludo.

„Čekao sam samo da čujem da li zvoni, da znam da joj makar telefon radi”, kaže on.

„A on je počeo da zvoni i ona je odbila poziv, i ja sam znao da je živa.”

Iz drugog pokušaja, Nadja se javila.

Rekla mu je da je u Belgiji sa Artemom i da su na bezbednom.

„Pet minuta smo samo plakali u telefon”, kaže Nikita.

„Pokušali smo da razgovaramo, ali nismo mogli. Suze su mi tekle niz obraze.

„Čuo sam se kako se javlja na telefon i nisam mogao da udahnem vazduh.”

Nadja je pozvala Sašinog brata Vjačesleva i njegove roditelje Nadju i Vladimira, da im saopšti novosti.

Ali jedan krupan komad slagalice još je nedostajao.

„Mi sada znamo da je Saša bio živ kad je Nikita otišao, ali to je bilo pre dve nedelje”, kaže nam njegova majka Nadja.

„I zato još čekamo i nadamo se. I dalje nismo dobro.”

Sasha's brother Vyacheslav and his wife, at Sasha and Nikita's house in the village

BBC
Sašin brat Vjačeslav i njegova žena u Sašinoj i Nikitinoj kući u selu

Od njegovog povratka u Ukrajinu, Nikita je pokušavao da izdejstvuje da bude prebačen iz Zaporožja u bolnicu u Kijevu u kojoj radi.

Ali izgledalo je kao da je negde zapelo.

A onda, odjednom, u utorak ujutro, došla je medicinska sestra da mu kaže da ide kući.

Posle duge vožnje ambulantnim kolima na drugi kraj zemlje, Nikita je invalidskim kolicima uveden u bolnicu gde su ga kolege iz Kijevske bolnice broj pet dočekale kao heroja.

Odveden je u privatnu sobu sa velikim otvorenim prozorom koji gleda na borovu šumu.

Oko podneva u sredu, šef odeljenja i šef hirurgije došli su mu u posetu.

Nervozno su čekali na vesti o Nikiti i obojicu je rasplakao njegov povratak.

Dvoje njihovih drugih kolega, bračni par, nedavno su poginuli zajedno sa njihovom decom od ruske granate.

„Mnogo nam znači što se vratio”, kaže hirurg Jurij Šajlenko.

„Moraće ponovo da nauči da hoda, ali učinićemo sve za njega.”

Nikita je obuo par bolničkih papuča i pokazao koliko je napredovao ustavši i napravivši nekoliko koraka.

Lekari su mu objasnili njegov plan oporavka.

Ali on ih zapravo nije slušao.

„Samo mi je jedna stvar bila na pameti”, kaže on, nakon što su otišli.

„Idem da vidim ženu i sina.”

Nikita Horban sits on his hospital bed in Kyiv. He has begun to take a few steps.

BBC
Nikita Horban sedi na bolničkom krevetu u Kijevu. Počeo je da pravi prvi korake.

Dodatno izveštavanje: Ana Pantikova


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Trenutno na radiju

Elvis Costello, the Imposters
Za 47 minuta

Magnificent Hurt

Elvis Costello, the Imposters
Abba
Za 50 minuta

Just a Notion

Abba
Red Hot Chili Peppers
Za 53 minuta

Dark Necessities

Red Hot Chili Peppers
Killers, K.D. Lang
Za 58 minuta

Lightning Fields (feat. K.D. Lang)

Killers, K.D. Lang
Wolf Alice
Za 2 minuta

Beautifully Unconventional

Wolf Alice

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend