BBC

Umetnost: Đorđe Andrejević Kun, akademik, revolucionar sa kičicom i tvorac grba Beograda

Đorđe Andrejević Kun u Jajcu 1943.

Privatna arhiva Mire Kun
Đorđe Andrejević Kun u Jajcu 1943.

Zidine bele tvrđave otvorene kapijom pod kojom teku dve reke, a po njima plovi rimska lađa trirema, čuveni je motiv zvaničnog grba Beograda, starog skoro jedan vek.

Na anonimnom konkursu, u jesen 1931, prvu nagradu među 56 radova odneo je Đorđe Andrejević Kun, mladi slikar iz Beograda, nacrtom „Crvena trojka“, nenadano obezbedivši sebi mesto na stranicama istorije Jugoslavije i njenog glavnog grada.

„Pored dugih ispitivanja koja sam vršio na samom terenu, kod Kalemegdana, ispitujući geografski položaj grada i čitave okoline, snabdeo sam se literaturom iz koje sam se upoznavao sa našim starim grbovima i grbovima gradova uopšte“, govorio je tvorac simbola prestonice Srbije tih dana za list Politika.

Bila je to jedna od prvih nagrada za Kuna koji će u narednim decenijama ostaviti večni pečat, prvenstveno u umetnosti, ali i domaćoj politici, društvu i obrazovanju.

Budućem akademiku i mladom komunisti, kičica i olovka kasnije će služiti kao ideološko sredstvo u političkoj borbi, kojima će tokom Drugog svetskog rata dodati i pištolj.

„Umeo je da sjedini i društveno-politički rad i likovnu umetnost, da je razvija, ali da ih ne nameće kao žrtvu porodici, nego da se sve odvija u određenim okvirima“, govori njegova ćerka Mira Kun za BBC na srpskom.

Andrejević Kun je autor i grba socijalističke Jugoslavije, nacrta za novčanice i ordenje, političkih plakata, pored oko 90 slika i 600 crteža i grafika.

Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, rektor i profesor Akademije umetnosti, nosilac više odlikovanja i poslanik u skupštini Narodne republike Srbije.

Preminuo je 17. januara 1964.

Autoportret koji je slikara spasio hapšenja tokom Drugog svetskog rata

Nemanja Mitrović
Autoportret, koji je slikara spasio hapšenja tokom Drugog svetskog rata, sada krasi zid dnevnog boravka u domu Mire Kun

Uspon mladog umetnika

Rođen je 31. marta 1904. kao četvrto od petoro dece u tadašnjem nemačkom gradu Breslau, a današnjem Vroclavu, u Poljskoj.

Njegov otac Veljko, rođeni Beograđanin, put Evrope je krenuo, kako kaže njegova unuka, „trbuhom za naukom“, zarad usavršavanja grafičkog zanata, a stvarao je i u drvorezu.

Porodica se potom preselila u Berlin, gde je Đorđe završio osnovnu školu.

„Tamo je na njega uticao učitelj koji je decu pozivao nedeljom poslepodne u njegov dom gde je njegova supruga pripremala poslastice, a onda ih je vodio u muzeje“, priča Mira Kun.

Neposredno pred početak Prvog svetskog rata 1914, Kunovi napuštaju Nemačku i dolaze u Beograd.

Mira kaže da je njen deda Veljko Andrejević Kun, srpski grafičar koji je takođe uticao na Đorđev rad, tokom rata crtao „antipruske karikature“, zbog čega je nekoliko godina bio u austrougarskom logoru.

U periodu od 1917. do 1921. Đorđe je, na zahtev oca, učio štamparski zanat u njegovoj grafičkoj radionici i, uporedo, privatno završavao gimnaziju.

Đorđe (drugi dečak zdesna) imao je dve sestre i dva brata

Privatna arhiva Mire Kun
Đorđe (drugi dečak zdesna) imao je dve sestre i dva brata

Školovanje nastavlja na Umetničkoj školi u Beogradu koju je pohađao do juna 1926, posle čega dobija privatnu stipendiju i odlazi na u Italiju i u Pariz.

„U Veneciji, Firenci, Milanu i Rimu, obilazio je dela renesansnih majstora i to će ostaviti traga na profilisanje njega kao umetnika tih 1920-ih, koje će obeležiti građanski modernizam kao izraz njegove umetnosti“, govori Mišela Blanuša, muzejska savetnica u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, za BBC na srpskom.

Studije nastavlja, kao većina ondašnjih domaćih umetnika, u prestonici Francuske, gde proučava savremene slikare poput Pola Sezana i Amadea Modiljanija.

„Tamo je prodao prve slike koje se danas čuvaju u privatnim kolekcijama u Francuskoj“, dodaje Blanuša.

Po povratku u Beograd 1929. godine, njegovo ime se prvi put pojavljuje na kolektivnoj izložbi u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, na Kalemegdanu, kada je „doživeo najveće uzbuđenje u životu“, kako je kasnije govorio.

Dve godine kasnije, na istom mestu je imao i prvu samostalnu izložbu na kojoj je prikazao više desetina slika.

Tada je pretežno obrađivao ljudski figuru – portret, ženski akt ili kompoziciju, a bilo je i mrtve prirode i pejzaža.

I upravo su ovi motivi obeležili prvu fazu njegovog stvaralaštva, sve do 1934, kada se okreće takozvanom „socijalističkom realizmu“.

Kun je isprva slikao motive karakteristične za građanski modernizam, da bi se potom okrenuo socijalističkom realizmu

Privatna arhiva Mire Kun
Kun je isprva slikao motive karakteristične za građanski modernizam, da bi se potom okrenuo socijalističkom realizmu

Umetnost kao ideološko sredstvo

Mira Kun pretpostavlja da se njen otac verovatno zainteresovao za levičarske ideje tokom boravka u Parizu, gde je od prijatelja dobijao knjige o Lenjinu i Rusiji.

Podseća, međutim, da je još 1923. godine, kao đak Umetničke škole, uradio prvomajski plakat koji su radnici zakačili na tramvaj koji je kružio beogradskim ulicama, sve dok ga nije skinula policija.

I njegova buduća supruga Nada, koju je upoznao tri godine kasnije, kretala po marksističkim kružocima, studirajući istoriju umetnosti, pa se „preko nje družio sa marksistima“, dodaje.

Ipak, ideje kojima je bio naklonjen isprva nisu uticale na njegov umetnički izraz, sve do zaokreta ka „socijalističkom realizmu“.

Presudni uticaj na ovaj umetnički stil sa agendom širenja ideja komunizma i socijalizma imala su dva događaja – Međunarodna konferencija revolucionarnih pisaca iz 1930. u Harkovu u Ukrajini, i Prvi kongres sovjetskih pisaca 1934. u Moskvi, gde su postavljene glavne smernice kulturne doktrine Komunističke partije.

„Svi oni koji su propagirali levičarske ideje, među njima i Kun, prihvatali su da je socrealizam jedini mogući likovno-umetnički izraz i da umetnost ne može biti odvojena od društva“, objašnjava Blanuša.

Tako je Đorđe sa istomišljenicima, poput slikara Mirka Kujačića i Prvoslava Pive Karamatijevića, 1934. osnovao umetničku grupu „Život“, koja je, za razliku od ideološki srodne zagrebačke grupe „Zemlja“, delovala u ilegali.

„Sopstveni umetnički rad smatrao je oružjem propagande, a grafiku kao najpogodniji likovni jezik za obraćanje masama“, pisala je Nada Andrejević Kun.

Blanuša kaže da su „socijalno angažovani umetnici“ tog perioda shvatili da je grafika „najadekvatnije sredstvo za propagiranje levičarskih ideja“ jer je „bila jeftin medij izražavanja i postojala je mogućnost štampanja velikog broja primeraka“.

„Kada se sagledava celokupan Kunov opus tokom 1930-ih, on je bio glavni predstavnik opozicione grupacije, delovao je protiv režima kritikujući ga, dok će posle Drugog svetskog rata biti uz vlast novoformirane Jugoslavije“, ukazuje istoričarka umetnosti.

Kunove slike u njegovom stanu na Studentskom trgu, gde sada živi ćerka Mira Kun

Nemanja Mitrović
Kunove slike u njegovom stanu na Studentskom trgu, gde sada živi ćerka Mira Kun

Krvavo zlato

Đorđe se sa suprugom leta 1934. zaputio u Bor, varoš na istoku Srbije, sa „ciljem da napravi zbirku mapa radnika u rudniku“.

„Verovatno je bio inspirisan rudarima, kao teškim zanimanjem, a znamo da se već od te 1934. orijentisao na socijalne teme“, govori Slađana Đurđekanović Mirić, istoričarka umetnosti u penziji iz Bora.

Rudnik je bio u vlasništvu strane kompanije Francuskog društva borskih rudnika – koncesija „Sveti Đorđe“.

U Bor je došao preko Zaječara, nenajavljen, noseći blokove i pribor za crtanje, kao i foto aparat.

Smestio se u kafani sa sobama za noćenje.

Rudnički kompleks „tada nije bio ograđen, pa je mogao nesmetano da obilazi rudarske pogone, površinski kop i topionicu, kao i druge radionice“, kaže Đurđekanović Mirić.

Razgovarao je sa radnicima i tako se sprijateljio sa Krstom Petrovićem, bravarom u pogonu drobilice, koji će mu pomagati tokom boravka u Boru.

„Nekako je uspeo da stekne poverenje radnika, pa je čak imao i ljude koji su ga obaveštavali kuda se kreću nadzornici drugačijeg pogleda na one koji su hteli da prikažu život rudara“, dodaje nekadašnja muzejska saradnica u Muzeju rudarstva i metalurgije u Boru.

Sakupljajući materijal za umetnički rad i obilazeći pogone, zapao je za oko jednom nadzorniku koji ga je prijavio policiji.

Na saslušanju mu je „skrenuta pažnja da bez dozvole obilazi rudnik“ i naloženo da napustio grad.

Na ove naredbe se prvi put oglušio, ali je posle drugog poziva ipak zatražio dozvolu rudarske uprave za obilazak, piše Đurđekanović Mirić u knjizi „Đorđe Andrejević Kun u Boru“.

Posle toga se nakratko sklonio u Zaječar, a potom ilegalno vratio u Bor.

„Uspeo je da uradi ono što je planirao i onda se vratio u Beograd sa fotografijama i crtežima“, navodi istoričarka umetnosti.

Đurđekanović Mirić kaže da postoje dva izdanja mape drvoreza iz Bora koju će Kun, simbolično, nasloviti „Krvavo zlato“.

Prvo je 1936. štampano u 10 primeraka u njegovom stanu, a drugo, većeg tiraža, u Bečeju januara 1937.

Mapu grafika na kojima Kun prikazuje tešku rudarsku svakodnevicu i mukotrpan rad, ali i raskalašni život profitera, Uprava grada Beograda je zabranila već u februaru.

Gotovo čitav tiraž je već bio razdeljen, pa je policija zaplenila tek deo.

„Mapa je dospela i u Bor, pominje se da je poslao 25 primeraka njegovom saradniku Krsti Petroviću i to je praktično bio prvi susret radnika sa nekim originalnim umetničkim delom“, tvrdi Đurđekanović Mirić.

Originalni primerak „Krvavog zlata“, dodaje, dospeo je u Bor otkupom krajem 1951, posredstvom samog Kuna.

Španija, Glavnjača i Bileća

Kun je prva boračka iskustva stekao u Španskom građanskom ratu, gde je stigao leta 1937, preko Pariza.

Tamo je boravio u ateljeu umetnika i komuniste Bore Baruha, u kome je slikala i Ljubica Cuca Sokić, buduća akademkinja.

„On je tu diskretno spavao, a jednog dana mi doneo paket rekavši: ‘Cuco, ti ćeš pre mene u Beograd, odnesi ovu kabanicu za Miru'“, prepričava 88-godišnja Đorđeva ćerka reči čuvene srpske slikarke.

Tako je, kaže, četvrt veka posle smrti oca, na televiziji saznala odakle joj omiljeni komad garderobe iz detinjstva.

U Beograd se Kun vratio maja 1938, da bi početkom naredne godine objavio mapu drvoreza „Za slobodu“, inspirisanu događajima iz Španije.

Manji deo je razdeljen, ostatak je policija zaplenila, mapa je zabranjena, a Kun uhapšen.

Nije priznao da je bio u Španiji, već da je inspiraciju pronašao u francuskoj štampi, pa su ga posle mesec dana pustili.

Đorđe Andrejević Kun i njegova ćerka Mira u ateljeu pre Drugog svetskog rata

Privatna arhiva Mire Kun
Đorđe Andrejević Kun i njegova ćerka Mira u ateljeu pre Drugog svetskog rata

Ta 1939. bila je „najlepša godina detinjstva“ Mire Kun.

Živeli su u ulici Vojvode Stepe na beogradskom Voždovcu, u dedinoj kući – majka je radila, otac slikao na verandi, a ona se igrala.

Predveče bi sa ocem odlazila do radnje prekoputa, po šunku, puter i hleb, a na leto je pravila gradove od peska i igrala klikere sa Milanom Blagojevićem, narodnim herojem Jugoslavije, koji je ilegalno stanovao u kućici u njihovom dvorištu.

„Tata je govorio da će kod nas boraviti jedan čika, ali niko ne sme da zna, ni moje drugarice, ni deda kad dolazi. Dete ćutalo, tako sam učena“, priseća se.

Zapamtila je i noć 1. januara 1940, kada je policija došla da uhapsi Đorđa.

„Dijagonalno od mene je sedeo agent kao iz filma, sa šeširom, u mantilu, bili su besprekorno elegantni, nisam se uplašila.

„Nisu našli ništa, jer je u duplom dnu stola skrivao radove, bio je vrlo vešt i lukav.“

Policajci su otišli u drugi deo kuće, a onda se Đorđe vratio, poljubio je i rekao: „Budi dobra, slušaj mamu“.

„Mirno, bez pozorišnih scena“, opisuje filološkinja u penziji.

Kun je prvo bio zatočen u ozloglašenom zatvoru Glavnjača, kao i mnogi komunisti poput Moša Pijade, Iva Lole Ribara i Ivana Milutinovića, a potom je premešten u politički logor u Bileći, u Bosni.

Upravo mu je Moša Pijade, slikar i revolucionar, bio prvi cimer.

U zatočeništvu je dosta crtao, a u večernjim satima igrao je sa njim šah sa figurama napravljenim od hleba.

„U jednom pismu iz Bileće piše: ‘Sećaš se sećaš se kad si me posetila u Glavnjači da si pričala da si dobila šah za Novu godinu? Čuvaj ga, kad se vratim, igraćemo svako veče'“, priča njegova ćerka.

Drugi svetski rat: Od Beograda do Drvara

Po povratku iz Bileće, aprila 1940, Đorđe dolazi u kuću tasta Mihajla Ratkovića, prvog posleratnog predsednika Skupštine grada Beograda, na Južnom bulevaru, gde će godinu dana živeti sa porodicom.

U goste su mu, u atelje u suterenu, dolazili stari drug Moše Pijade, ali i istaknuti komunista i pesnik Koča Popović, za koga Mira Kun kaže da je jedini plakao kada je došao da izjavi saučešće povodom smrti njenog oca.

Prilikom tih poseta ga je izuzetno zavolela i podarila mu nadimak koji bi ga uvek nasmejao.

„Koča sedne za pisaći sto, držeći me u krilu, i igra se mojim stvarima, ali učestvuje u razgovoru.

„I nema ga neko vreme, pa ja pitam: ‘Gde je onaj čika? Koji čika? Onaj što mi uvek slomi gumicu, čika štetočina!“, priseća se Mira Kun.

Prve godine Drugog svetskog rata, po nalogu Partije, Kun je proveo u ilegali, povremeno obilazeći porodicu.

Poveren mu je zadatak falsifikovanja dokumenata za komuniste, a neko vreme je živeo i u ilegalnoj štampariji na Banjičkom vencu, gde je projektovao skriveni ulaz iz ormana.

Kao ilegalac je promenio izgled, pustio brkove, skratio kosu i lažno se predstavljao.

Slikarski talenat ga je jednom usred rata spasio hapšenja.

Policija je blokirala njegov kraj gde je, kaže Mira Kun, živeo u stanu koji je iznajmljivala njihova rođaka.

Strahujući za vlastiti život, uzeo je štafelaj i nastavio da slika autoportret.

„Dođe policija, a gazdarica kaže da mladić čuva stan njenih stanara, njegovih rođaka koji su otputovali, kao i da je slikar.

„Rekli su samo: ‘Vidimo da je slikar’. To ga je izvuklo“, priča Mira Kun.

U junu 1943. iz Beograda, preko sremskog sela Mihaljevca, sa ženom i još 10 partizana odlazi u Jajce.

Tamo je radio propagandni materijal, skice za ordenje, ali i ukrasio unutrašnjost Doma u kojem će se održati Drugo zasedanje AVNOJ-a, čime su postavljeni temelji buduće socijalističke Jugoslavije, na kome će Đorđe učestvovati kao delegat.

Jajce

BBC
Sala u Jajcu očuvana je u autentičnom izgledu

U Jajcu je, prema ideji Moše Pijade i drugih partijskih funkcionera, napravio i nacrt za jugoslovenski grb sa pet buktinja.

„Može se reći da je snažno učestvovao u stvaranju izgradnje tog novog društva i države“, smatra Mišela Blanuša.

Kun je tokom desanta na Drvar, nemačke akcije iz maja i juna 1944, bio u pećini iznad ovog bosanskog gradića u kojem se skrivao Vrhovni štab Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i partizanskih odreda i njihov komandant Josip Broz Tito, priča njegova ćerka.

„U jednom trenutku, mama piše, Tito je uzeo revolver, napunio ga, i svi su to uradili.

„To je značilo da se neće predati, već da će izvršiti samoubistvo ako se nešto desi“, prepričava.

Život u miru i uloga oca

Po završetku Drugog svetskog rata, Kun je vodio „izuzetno radan i tipično građanski“ život – od jutarnje kafe, telefoniranja i razgovora sa novinarima, preko odlaska u atelje, do obroka i odmora u mimohodu.

Od 1945. do smrti, Kun je radio kao profesor na Akademiji likovnih umetnosti, a od 1959. do 1963. bio je i rektor Umetničke akademije, danas Univerziteta umetnosti.

Mira Kun kaže da je već sa 10 godina dobila prva zaduženja od oca.

„Miro, sad sam odlučio, ti ćeš biti moja sekretarica i telefonistkinja, kad me neko traži da zapišeš ko zove i kažeš da ću doći tada i tada“, prepričava ćerka.

Kada je svirala klavir u muzičkoj školi, rečeno joj je da se „ovaj instrument ne kupuje dok ne vide šta radi“, pa je vežbala kod strine pre časova.

„Završim drugu godinu sa peticama i tata mi kaže: ‘Sada kada si uznapredovala i tehniku prstiju savladala u muzici, ovde je deda Ratkovićeva mašina, bićeš moja daktilografkinja, ali pazi, radićeš samo kad sve obaveze završiš'“, priseća se Mira.

Otac ju je vodio i na izložbe, u atelje, na koncerte i pozorišne predstave.

„Bilo je disciplinovano i uz tatu sam mnogo naučila“, zaključuje Mira.

Kako ga se danas sećamo

Đorđe Andrejević Kun je za života postao majstor-slikar i dobio brojna priznanja, poput prve nagrade za grafiku u Jugoslaviji za mapu crteža „Partizani“ (1946) i prve nagrade za slikarstvo za delo „Svedoci užasa“.

Nosilac je Partizanske spomenice i još nekoliko ordena, a član Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije postao je juna 1959.

Bio je poslanik u Skupštini Narodne Republike Srbije od 1950. do 1953, redovni član SANU postao je januara 1958, a od 1957. do 1960. bio predsednik Saveza likovnih umetnika Jugoslavije.

„Ostavio je neizbrisiv trag i u društveno-političkom i umetničkom životu“, smatra Mira Kun.

Mišela Blanuša kaže da je „značaj i delovanje Đorđa Andrejevića Kuna nesporan“.

„Njegov umetnički rad može da se sagledava u izuzetnom kvalitetu, a sa druge strane jako je zanimljiv i značajan u smislu kontekstualizovanja određenih umetničkih pojava u tadašnjem društvu“, dodaje istoričarka umetnosti.

Ono što je „Kun ostavio iza sebe može da se čita na jedan novi način i da ponovo bude aktuelno“.

„Ja volim da upotrebim tu reč – reaktualizovano“, kaže Blanuša.


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Trenutno na radiju

Kate the Cat
Za 2 minuta

I Was Made For Lovin You

Kate the Cat
Frazey Ford
Za 6 minuta

September Fields

Frazey Ford
Al Green
Za 10 minuta

The Letter

Al Green
Colbie Caillat
Za 12 minuta

Bubbly

Colbie Caillat
David Mcwilliams
Za 15 minuta

Days of Pearly Spencer

David Mcwilliams

Amber Alert

City Smart Club

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend