Kolumna

Martovski dnevnik

Prošao je mart. I kao uvek, odahnula sam kad su se pretprošle noći kazaljke u ponoć sklopile. Jer, mnogo je martovskih dana onih posebnih, kada se prisećamo nekih, uglavnom nemilih, događaja. Nesvesno strepim uvek da će im se pridodati još koji i nekako se uvek tako i dogodi. Svaki me naredni mart razboli i svaki taj poseban datum u meni izazove lavinu sećanja. Tako i ove nevesele, druge u nizu koronarne godine.

Osmog marta sam odlutala u neka dva osma marta iz prošlosti. Prvi, kada je u vazduhu umesto mirisa cveća zloslutno mirisao suzavac, koji će se dan kasnije proliti beogradskim ulicama i biti nam još dugi niz godina u nozdrvama. Drugi, kada sam u pozajmljenoj haljini, sa štiklicama, gacala po neverovatnom kosovskom osmomartovskom snegu negde na pola puta do Kosovog polja, koji će mene lično na dugi niz godina bespovratno promeniti.

Devetog marta, evo me šetam između spomenika Knezu Mihajlu i Terazijske česme. Mlada sam, besna, iz mene vapi život, zaključan u stostruke kaveze izolacije, bede i razaranja. Verujem u Srbiju dostojnu moje i svih naših mladosti, u kojoj nema redova ispred stranih ambasada.

Jedanaestog marta sam se vratila u onaj jedanaesti mart, pre 13 godina, kada je u haškom tribunalu od infarkta umro Slobodan Milošević. Taj dan će me ubediti da taj kradljivac naših mladosti i života, nije uspeo da ukrade ništa iz moje čovečnosti i duše. Iako sam, kao verovatno većina nas iz te izgubljene generacije, koja je ratovala iako zvanično nismo bili u ratu, gladovala iako su nas sa ružičastih ekrana uveravali da živimo dobro kao nikada pre, sve vreme njegove surove vladavine često u afektu poželela da ga fizički nema, tog dana nisam osetila da mi je srce zaigralo. Nisam osetila ništa osim ispraznog osećaja beznađa, koji me je obuzeo dok su ga ukopavali u dvorištu kuće u Požarevcu, jer mi je najednom bilo jasno da u zemlju odlazi tek jedan čovek a da ćemo posledice njegovog preko decenije dugog režima, osećati još dugo, dugo. Dok dišemo.

Sličan će mi se osećaj fizičke mučnine i beznađa vratiti i poslednjih nekoliko dana jer se silim da gledam “Porodicu”, seriju koja je povampirila mnoge zatrpane strahove i crnila. Kako je lepo neko na Tviteru napisao: “Šta, jesam li gledala? Baćo moj, ja sam to živela!”. I ne, nije mi čak ni sa umetničke strane, lepo što  su ponovo u mom stanu, svakodnevnom razgovoru te groteskne aveti devedesetih.

12.marta iznova koračam od sale Internews-a na Sunčanom bregu do zgrade UNMIK-a, nekadašnjeg Generalštaba Vojske Jugoslavije, u centru Prištine. Nisam svesna tih koraka. Slušam preko telefona priljubljenog uz ušnu školjku uznemiren glas mog kolege sa City radija, koji mi govori, da je pucano na premijera Srbije, da još nije zvanično objavljeno ali da imamo nezvaničnu informaciju da je Zoran Đinđić podlegao ranama. Divan je dan, sunčan i prohladan. Čeka nas noć nakon koje ništa više neće biti isto.

17.marta šetam zgarištima srednjevekovnih manastira. Plačem zbog Ljeviške i ne shvatam kako postoje ljudi koje ne dotiče ta lepotica u plamenu. Plačem i zbog džamija u plamenu u Beogradu i Nišu. Ne razumem osvetu, nisam negovana kao štene mržnje.

24.mart me zatiče na prljavom peronu glavne niške autobuske stanice. Želim da kupim kartu do Prištine. Šalterska radnica me posmatra bledo, kao da sam putnik kroz vreme, koji ne shvata da toga dana polazaka ka Kosovu nema i da saobraćaju samo oni u suprotnom smeru za putnike bez povratne karte. Uveče slušam preko pucketave telefonske žice uživo zaglušujući zvuk prvog projektila koji pada na fabriku plastike. Prebacuju me hodnici sećanja u Brisel, u glavni štab NATO pakta. Lord Robertson od Port Elene govori o “vazdušnoj kampanji” kojom je Alijansa, dve godine ranije, na morbidan način proslavila pola veka svog postojanja. Svadljiva sam, a u isto vreme sićušna i bespomoćna. I krajnje nevažna u tom pozorištu velikih svetskih sila, baš kao i kolege albanski novinari sa kojima sam u poseti Briselu. Srbija je bivša vest. Kosovo je bivša vest. Makedonija tog trenutka gori.

Mnogo je još martovskih dana koji u meni izazivaju flashback, koji me survaju u prošlost, u dane kada sam duboko verovala da dok ima nade ima i mogućnosti da se stvari menjaju nabolje. Da se i mi sami menjamo nabolje. Verujem li u to još uvek ili se podsmevam samoj sebi zbog naivnosti one nekadašnje mene, kao da zbijam prvoaprilsku šalu?

Već dugo se ne smejem. Ali se ipak radujem što je mart iza nas i što smo zakoračili u mesec jorgovana, koji me opet nosi u neku drugu prošlu priču u kojoj sam trajno zaglavljena.

Ivana Petrović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Trenutno na radiju

Taj Mahal
Za 0 minuta

Don't Call Us

Taj Mahal
Crusaders
Za 4 minuta

Street Life

Crusaders
Neville Brothers
Za 8 minuta

Ain't No Sunshine

Neville Brothers
Elle King
Za 11 minut

Under Influence

Elle King
Cannons
Za 15 minuta

Footsteps in the Dark

Cannons

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend