Kolumna

Niške noći dugih noževa

Nikada mi neće biti jasno kakva magla zamuti um čoveku pa se lati noža, metka, čega god drugog bilo i oduzme život drugom ljudskom biću. Protekli vikend me je naveo da iznova razmišljam o tome. Još se u meni nije slegao šok zbog vesti o stravičnom masakru na Cetinju, dočekala me vest da se u našem gradu ponovo dogodilo ubistvo, u jednom od onih lokala gde se okuplja veliki broj uglavnom mladih ljudi.

Nije to ubistvo na mah, to je bezumlje. To je proizvod pritajene i progutane agresije koja čuči suzbijena u svakom od nas. Zato je toliko i uznemirujuće i strašno. Jedan mladi čovek od trideset i nešto ubo je nožem u srce drugog mladog čoveka od dvadeset i šest. Ubo je i drugog, sličnih godina, i teško ga povredio. I trećeg, koji se pukim slučajem tu zatekao, srećom lakše. Pružio je tabloidima željnim noževa i krvi, suza i patnje porodica, dovoljno “hrane” za narednih nekoliko dana.

Prošla sam pored tog kafea te noći. Videla policiju i veliki broj mladih ljudi u parku i ispred kafea. Zašto nisam zastala? Zašto nisam pitala šta se dogodilo? Zato što se pitomi deo mene pobunio, i jednostavno umorna od prethodnog dana nisam želela  sve do jutra da čujem da je u mom pitomom Nišu ponovo nečije dete zaklalo nečije dete.

Cela scena na koju sam naišla je bila prilično nestvarna, potpuna tišina netipična za avgustovsku nišku noć, mladi lepi ljudi koji bez ikakvog izraza na licu sa kog bi se mogla očitati preneraženost jer su prisustvovali vrhunskom činu nasilja, sede na klupama preko puta mesta zločina, mrak koji narušavaju samo bezglasne plave rotirajuće svetiljke na policijskim automobilima. Iz daljine nalik “levku” koji postavljaju vikendom na raskrsnicama u gradu.

Niš moje mladosti bio je ekstremno bezbedan grad i ne, to nije percepcija nekadašnje čupavice koja je u pola noći smela da se vrati kući iz bilo kog kraja grada, to je činjenica. Toliko je bio bezbedan grad da kada bi se dogodilo ubistvo, godinama se u neverici prepričavalo o tome. Onda su nastupila neka druga vremena, vremena ratova i nasilja i Niš je krenuo da se ubrzano menja. Pucnjave su postale realnost, nož sve češći izbor rekvizita pred izlazak u grad. Ratovi su prošli, trend nasilja se nastavio, na taj način da je postao sasvim normalan. “Masovna tuča u centru” – pa, šta stalno se događa. “Uboden nožem na keju” – dešava se u svakom gradu! Na svaku vest o nasilju reagujemo mlako i bespomoćno, uzgred se zahvalivši onom odozgo što nam je dete još uvek malo pa još ne zalazi po kafićima.

Ubistvo koje se pre nekoliko dana dogodilo ispred poznatog noćnog kluba u gradskom parku, međutim, ima za mene posebnu emotivnu težinu. Jer me je podsetilo na ubistvo 22-godišnjeg Vuka Stojiljkovića, studenta medicine, pre 8 godina. Izboden je na smrt ispred jednog kafića u Parku Svetog Save na Bulevaru. Ubio ga je gotovo vršnjak od 20 godina, sa četiri uboda nožem, u vrat, pluća, stomak. Ubistvu je prethodila čarka a nakon potpuno besmisleno prekraćene mladosti Vuka Stojiljkovića, Nišlije su podigle glas. Protestovali su danima zahtevajući pravdu za Vuka i povećanje bezbednosti u gradu. Nedavno je najavljeno i postavljanje spomenika nenasilju na inicijativu porodice nesrećnog mladića. A onda se dogodila ta subota, još jedna noć dugog noža, još jedna besmislena čarka koja je rezultirala tragedijom. I, nažalost, dogodio se muk zajednice. Jer, postalo je sve to toliko normalno.

Šta se to dogodilo sa nama samima? Zašto nas noževi koji sevaju po nekim niškim lokalima i na nekim niškim ulicama ne zabrinjavaju? Zašto smo sposobni da pored mesta zločina sledećeg jutra prođemo a da se ne stresemo? Zašto smo dozvolili da naša deca u sebi razviju agresiju koju je nemoguće obuzdati i koja se izražava u aktu totalnog nasilja nad drugim ljudskim bićem?

Razloga je sigurno mnogo.  Jedan od njih je što zaokupljeni sopstvenim problemima puštamo klince da se staraju sami o sebi, da umesto razgovora sa nama ili sa prijateljima, opšte u nasilnom digitalnom svetu, da se edukuju iz sadržaja koji su nasilni. Umesto da ih hranimo pravim vrednostima i kulturom dopuštamo da se bukvalno drogiraju nastavkom sociološkog eksperimenta pokrenutog 90-ih prošlog veka,  zvanog Pink subkultura, gde muzika nije plemenita i ne izaziva lepa osećanja već je mantrična i utupljuje čula.  Ti današnji klinci što jedni na druge potežu noževe bez razmišljanja emotivno su osakaćeni jer im se i udvaranje svodi na Viber i You Tube. Oni ne teže da budu individualci već su srećni kad su deo “brate” čopora, gde da bi se opstalo mora da se reži, pljuje i psuje jer je to u trendu. Škola je nemoćna da ih preoblikuje jer je nastavnicima oduzeta mogućnost pedagoškog kažnjavanja.  U takvom poretku stvari, klinac ili klinka koji nekažnjeno smeju da vređaju i ponižavaju druga u klupi ali i  nastavnika, da se vraćaju u tinejdž uzrastu u gluvo doba noći pod dejstvom alkohola kući, koju godinu kasnije nemaju problem da probleme rešavaju pesnicama, nožem, metkom.  Posmatramo ih nemo uz glupavo opravdanje da ne mogu mimo sveta, da moraju da očvrsnu ako hoće da prežive moderna vremena, da treba da se uklapaju a ne da štrče kao mali čudaci.

Ne progovara iz mene kritika, progovara iz mene tuga. Ogromnom psihološkom nasilju smo izloženi mnogo dugo svi. Nametnuto nam je kao poželjan model ponašanja. U redu je kada najviša instanca ove zemlje naziva ološem političke protivnike, u redu je kad se novinaru spali kuća, u redu je kad se zazida lokalna radio stanica, u redu je kad se umesto dijaloga koriste logoreični nizovi uvreda, u redu je kad kupljena diploma i lažirani doktorat imaju veću težinu od neprospavanih noći nad knjigom, u redu je kad u porodičnom terminu sa nacionalne frekvencije nam prikazuju osakaćene žrtve mafijaških ubistava a sa naslovnica tabloida polne organe estradnih zvezda, u redu je što smo pristali da budemo bespomoćni i da nemoćno sležemo ramenima jer – u redu je. A dovoljno je samo da ustanemo jednog jutra, probudimo se iz učmalosti i kažemo Dosta!

Da pokušamo da spasemo ono što se spasti da.  Da učimo tu dečurliju ljubavi i empatiji a ne da ih sokolimo da budu spremni na nasilje i da ga podnesu i da ga primene. Da im poklanjamo malo više nas od poklona kojima kupujemo karte za raj, užurbani i zabrinuti za budućnost. Ne uradimo li to, budućnost kao takva nema nikakvog smisla jer će se sve češće završavati nekim novim noćima dugih noževa u nekada pitomom gradu.

 

Ivana Petrović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Trenutno na radiju

Elvis Costello, the Imposters
Pre 10 minuta

Magnificent Hurt

Elvis Costello, the Imposters
Abba
Pre 7 minuta

Just a Notion

Abba
Red Hot Chili Peppers
Pre 3 minuta

Dark Necessities

Red Hot Chili Peppers
Killers, K.D. Lang
Pre 59 minuta

Lightning Fields (feat. K.D. Lang)

Killers, K.D. Lang
Wolf Alice
On Air!

Beautifully Unconventional

Wolf Alice

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend