Kolumna

O Vidovdanu, pesnicima, božurima, vuku, dunjevači u nepristojno vreme

Večeras će se ispred gizdave Milutinove lepotice pričestiti ponovo pesnici. Ispuniće stihovi gračaničku junsku noć, pod sjajem vazda punog predvidovdanskog meseca. I biće svečano i lepo.

Pričešćivala sam se i sama u vreme kada sam još uvek, tu i tamo, pisala stihove. I poezijom i gustim gračaničkim vinom što ostavlja neponovljivu crnu štraftu na donjoj usni. Verovala da se zbog njih diše, i od njih živi. Kasnije, kada svesnim izborom budem zamenila poetsko pero onim sa sedam kora, novinarskim, i dalje ću se posvećeno pričešćivati na današnji dan i mislima ću uvek biti na toj bini u porti Gračanice, ma gde se fizički nalazila.

Ta blagorodna sećanja i dalje me hrane svakog 27.juna. Defiluju mnogi dragi i zanimljivi ljudi kroz moje sećanje. Predivna Darinka Jevrić, sa prelepom sedom dugom kosom izgovara “Prašćaj ljubavi!”, pesnik Zlatanović koji je uneo u moj svet “Abvesidorino koleno kao Balkansko poluostrvo, kao mesec iznad dvorišta umazan mlekom kao derište”, profesor Kostić “sam i pust kao kula Nemanjićka”.

Ja Vidovdan jednostavno volim. I neću ga se odreći nikada. I dalje nepojmljivo ljuta na sve, ali bukvalno sve političke njuške koje su ga zloupotrebljavale, izlizale, i na kraju ga ćušnule u ćošak najdublje kolektivne amnezije.  Zašto bismo ga se odricali? Zbog čega bismo ga zaboravljali?

Iskreno, ne razumem ni mnoge moje prijatelje, kojima je lako da, s pravom,  baš kao i ja puste suzu nad statuama koje demoliraju talibani, nad prelepom Ferhadijom stradalom u ognju bratske mržnje, nad crnim anđelima Notr Dam-a u plamenu a koje nimalo  ne dotiče  tu pred našim pragom oskrnavljena Ljeviška, srušeno Mušutište, koji se odriču Gazimestana i sve to pravdaju činjenicom da se na tom polju na vlast popeo naš prethodni diktator. Apsurdno, upravo takvim stavom potvrđujući bolesnu tezu da je sa njim i njegovom vladavinom sve počelo. A nije.

Koliko god da me je uvek ispunjavala jezom histerična kolektivna katarza sa sve onom  „sveta zemlja“ opštežitijskom floskulom, danas mi je nemerljivo jezivije. Svakako mnogo mučnije.

Vidovdan je postala jedna od onih reči koje se poput ružne psovke procedi kroz zube ili se još češće proguta i prećuti.

Prokleta politika uspela je ono što nikome nije pošlo za rukom. Uspela je da najpre ogadi i izliže bespotrebnom, besomučnom upotrebom i Kosovo i Metohiju i Gazimestan i sve. Uspela je da u, sa stanovišta večnosti, jezivo kratkom periodu od kojih dvadesetak godina, ubedi svakoga da se za „najskuplju srpsku reč“ mora bespogovorno staviti glava na panj a potom, da u još kraćem periodu, te iste najgrlatije dovede do stadijuma u kom je sve „puj pike ne važi“, i ono što je važilo za najskuplje u stvari je jedino  vredno kolektivnog zaborava.

Da apsurd bude veći, upravo oni koji su od 90’ih na ovamo najagresivnije huškali na totalni bojkot svih iole povoljnijih pregovora kojima su se mogle vaditi fleke i spasavati što se spasti da, danas su oni koji se zalažu za pregovore, mada nikako još da prelome preko usana a oko čega mi to navodno pregovaramo. I u čije ime?

Sve češće pomislim  da sam od zvanične srpske politike u poslednjih dvadesetak godina, prokletija bar za milimetar. Prokleta sam jer pamtim. I jer im svima na kup ne praštam što su najljubavniji, najromatičniji  i najtiši od svih datuma u godini zloupotrebili na način gadan i ružan, na način prezira vredan.

Nije Vidovdan, gospodo političari, vaš dan i ne dam da se pamti po vašim govorancijama, hapšenjima, ili pak po  prekinutim govorima i zvižducima.

Vidovdan je dan izginulih vitezova, Vidovdan je dan kada su srpske ali i osmanlijske žene bile osuđene na decenijsku samoću, Vidovdan je dan kada je Branković okrivljen za izdajstvo jer je preživeo onda kada drugi nisu.

Vidovdan je dan uoči koga je Strahinj Ban „poklonio“ ljubi,  valjda zadivljen  što je hrabro nasrnula na njega a ne na Vlah Aliju.

Vidovdan je dan nakon koga je Srbija, jedan jedini put u istoriji, imala nekoliko godina mudru vladarku (i to ne jednu nego dve) a ne vladara. A koliko su bile te dve žene (koje opet mučki  muški istoričari i pisci već vekovima pokušavaju da prikažu nejakim) zapravo mudre, govori i činjenica da su prepoznale da je pametnije da se priklone ratovanja vrednom, inovernom neprijatelju, nego hrišćanskoj evropskoj braći koji su Srbijicu, izginulu na braniku Evrope pred najezdom Osmanlija, svako malo pljačkali i harali sa severa.

Vidovdan je dan kada je odlučen život Olivere Lazarević kao buduće kadune. Istorija joj je priznala jednom jedinom rečenicom počast jer je, udavši se za oceubicu Bajazita, „otkupila“ 80 godina slobode za razorenu malu zemlju. Istoriografi, pa i kolektivno narodno sećanje, joj međutim nisu oprostili čudesnu ljubav koja se između nje i Munjevitog dogodila. O tome se ne priča. Tek tu i tamo, stidljivo se negde provuče da se Baja obesni i silni, videvši je poniženu od Tamerlana, ubio, udarajući glavom o rešetke kaveza u koji su ga nakon bitke kod Angore strpali.

U našem kolektivnom pamćenju ljubav nije na ceni. U mom sistemu vrednovanja – ljubav je najvrednija tekovina svakog svetskog užasa. Pa i vidovdanskog.

Mnogo sam puta pohodila Gazimestan. Uglavnom u sumrak i noću.

U predvečerje fatalno zlih vremena vodili su me tamo, na izgled surovi, a u duši nežni mladići da me valjda truju ljubavlju zbog koje valja i rat da se povede. Pričali mi baš o tom  Bajazitovom kavezu i razbijenoj glavi u ime ljubavi prema Oliveri, ljutili se na moje preduge noge i prekratke suknje na tom velikom groblju, negodovali zbog glasnog smeha koji para tišinu. Bivali ljubomorni na senke oklopljenih vitezova i tu ljubomoru gasili dunjevačom u nepristojno vreme.

A, evo, već decenijama nisu uspeli da me ubede da u tim noćnim hodočašćima jedino za šta bi trampili poput Lazara, carstvo zemaljsko za ono nebesko, nisu bile moje usne.

Na Gazimestanu sam mazila vuka, pravog i baš jedne noći uoči Vidovdana odlučila da ako ikada budem imala sina nazovem ga po toj krasnoj zverčici. A i po Brankoviću – da preživi ako se neko novo grdno sudilište umeša u njegov tada samo zamišljeni romantični život.

Danas moj Vuk ima 13 godina i  zna da je Kosovo nešto meni  važno i da nekako čudno ima veze sa neopisivom tugom koju osećam svakog juna.  I svakako zna da je Vuk po pravom vuku s Gazimestana.

U zla postkonfliktna  vremena vodila sam tamo strance iz različitih civilnih i vojnih misija i trovala ja njih – ljubavlju. Ubeđivala ih da su božuri koji samo tu cvetaju, sabraća njihovim makovima  koje nose na reverima negde početkom svakog novembra. Sećam se kako sam bukvalno prepala vriskom čitav kontigent britanskih vojnika kada sam o Vidovdanu 2002 konačno ugledala crveni cvet na ogromnom polju. Naime, tri godine nakon bombardovanja nije iz nekog razloga cvetao uopšte.

Pričala sam im o Lazaru i Muratu u pozadini priča o Oliveri i Bajazitu, božurima, Strahinj banu koji u moru junaka jedini “netko bješe“.  Zaklinjala im se, kao da sam svojim očima mogla to da vidim da je“ baš tu i tu, eto tu gde stojite došlo do odlučujućeg udara junaka na junaka“, da su se na tom i nikako na drugom mestu sukobili Bajazit i Lazar nesvesni u tom trenutku ravnopravne borbe da u stvari udara budući zet na nesuđenog tasta. Crtala im tankom rukom kroz vazduh položaje levog i desnog krila, Brankovića i Vlatka Vukovića, koji su, svaki sa svoje strane, potisnuli dvostruko snažniju osmanlijsku vojsku.

Rabila sam čitav arsenal najljubavnijih kosovskih a naročito metohijskih lokacija, čak i onih na kojima me nikada niko nije voleo, poput nadaleko poznatog Petog kilometra kraj Peći, da promenim u njihovim činovničkim ili vojničkim glavama uvreženo mišljenje da smo mi samo opasni jaki momci koji bi da zveckaju oružjem.  Pričala im o jorgovanima i gospodskim nožicama Jelene Anžujske koje koračaju kroz taj u stvari smišljeno zasađeni park kraj Ibra, koji je odsanjao Uroš, opet zbog silne ljubavne romantike.

Da bi čuli nastavak tih priča, bespogovorno su punili džipove pelenama za bebe u Orahovcu, igračkama za svaki praznik za dečicu u Gornjoj i Donjoj Brnjici, svraćali sa mnom kod zaboravljenih baka i deka sa kutijama šećera u kockama i kafom, posećivali izbegličke kampove poput onog u Bresju.

Za pohode Novom brdu ih pripremala uz naivni osmeh i tek uzgred opasku kako je„zamislite tamo živelo 25 000 ljudi u vreme kada ih je u Londonu bilo samo šest“. A, onda ih sluđene vodila da vide tamo ogromne od gladi oči dece koja ne znaju kakvog je ukusa čokolada, ni kruška, ne bi li ih naterala da ih ponovo obiđu i odnesu im nešto neophodno da prežive.

Strepela da mi ne zaskoči nekakav hrt Karaman za vrat, ako moj lični Strahinj Ban krene da me traži pod čadorima modernih Vlah Alija. I nadala se da neću baš biti oslepljena ili tako štogod iako cimnem sablju dimiskiju na pogrešnu stranu.

A,  poput Milice i Jefimije na konto tih herojskih, a zapravo ljubavnih priča, ostvarivala male diplomatske pobede za sunarodnike u  getu. Sasvim svesna da ću biti kao Jerina prokleta ili ako me sreća posluži, makar zaboravljena. Namerno ne pišem ni o čemu ružnom i tužnom. A bilo je toga mnogo više nego što papir podnosi ili što ja mogu da podnesem kad otpakujem kutije sećanja.

Zato ću i večeras u mom pitomom Nišu nazdraviti kosovskim junacima. Onima koje sam u noćnim pohodima Gazimestanu, bosonoga i u cvetnoj lepršavoj haljini posećivala, onima zbog kojih sam jedared sa te jedinice haljine izgubila dugmence u rosnoj travi pod kojom počivaju.

 I namerno romantizujem do patosa i ovaj današnji doživljaj Vidovdana.  Svesna valjda da ga jedino kroz tu ljubavnu prizmu mogu sačuvati neokaljanog za mog Vuka i neke njegove buduće Olivere. Spasiti od političkih spletki i podmetanja, daljih zloupotreba i krajnjeg zaborava.

Ivana Petrović

1 Komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Send this to a friend