Sem užasa i tuge koji se jave kad čujemo da je na bilo koji način nestalo, umrlo ili nastradalo nečije detence neminovno se kao u začaranom odvratnom krugu, od slučaja do slučaja, ponavlja matrica jedne posebne vrste neljudskosti kod onih koji bi morali da sa dužnom pažnjom, poštujući dostojanstvo i bol porodice izveštavaju o takvim, za javnost uznemirujućim događajima.
Ponovo smo svedočili svoj bestijalnosti onih što drže diktafone i pišu tekstove a nisu novinari a koji rade u onome što se kupuje na trafikama a nisu novine, kao i onih koji vuku kamere a nisu reporteri i izveštavaju za nešto što se emituje a nisu televizije. Ne zanima me korektnost kada govorim o toj feli. Nisu mediji, nisu novinari. Ljudski su talog i tačka.
Kako drugačije nazvati spodobu sposobnu da u trenutku kada se nekolicini porodica život bukvalno raspada zaskače ljude polulude od bola i sekiracije ne bi li izvukla neku sočnu informaciju koja će doneti lajk i klik. Koja si bitanga i nečovek da iz studija instruiraš ono nešto sa mikrofonom na terenu, da udari ujaka deteta jer je dobro za rejting? Kolika ništarija od nula do beskonačno treba da budeš pa da insinuiraš da su članovi porodice umešani ovako i onako u nestanak rođenog deteta, kolika baraba moraš biti da u štampanom toalet papiru ali i na sajtu čije linkove deliš na sve strane napišeš da otac deteta ima problem sa narkoticima a da je majka žena lakog morala? Da je prodala rođeno dete? Koliko đubre i ništak si da objaviš da ima pet znakova koji dokazuju krivicu roditelja? Kolika nula da na naslovnice današnjih izdanja svog tog smeća staviš naslov: Danka je živa!!!
Koliki nečovek i monstrum, da sada kada je izvesno da dete nije živo, ponovo poturaš mikrofone i kamere i procenjuješ koliko su nesrećni jadni roditelji i rođaci devojčice, da li se onesvešćuju ili plaču kada im je saopštena vest koju nijedan roditelj na svetu ne bi trebalo da čuje, ne bi li na njenom malenom lešu dobio još koji lajk, još koji klik, podigao rejting đubreta koje uređuješ, za koje izveštavaš ili pišeš? Da li bolesni umovi u svom ovom užasu zadovoljno trljate ruke jer još nekoliko dana imate čime da hranite gladijatorsku arenu onih koji bi da čitaju detalj više o smrti dvogodišnjeg deteta pa da se onda okrenete traganju za novom tragedijom, novom nesrećom, novim roditeljskim suzama? Zar vam baš nikada ne zastane u grlu zalogaj koji na takav lešinarski, krvavi način zaradite?
U kakve smo se mi monstrume zapravo kao društvo pretvorili kada vam sve to dozvoljavamo već deceniju i po? Zašto dopuštamo da nas živi pesak tabloidne realnosti guta, da kreira javno mnjenje, bez skrupula, bez trunke morala, gazeći one koji ne mogu da se brane? Nemam na to pitanje pametan odgovor.
Jedino što mogu kao čovek, mali i nevažan, a koga trenutno ubija tuđi stid zbog onih koji su nam obesmislili ne samo profesiju već i živote, jeste da se izvinim tebi Danka, tebi pile malo čija je fotografija smela da se upotrebi samo u svrhu tvog traženja i pronalaženja a slike tvoje mame i tate nikada i nikako, naročito ne u sramotnim tekstovima iz dana u dan gde ih neko vređa i laže o njima, zbog zarade i para, zbog lajka i klika.
Oprosti maleno dete anđeoskog lika, oprosti što si sa svega dve godinice na najstrašniji način spoznala do koje granice smo se obezljudili. Oprosti mila, što su ti dva nečoveka oduzela šansu da odrasteš, što nisu bili dovoljno ljudi da te odvezu do bolnice makar i uzaludno, a ne do deponije, oprosti što su se drugi neljudi drznuli da mere koliko si bila voljena i što žele i sada da dodatno ušićare na suzama tvojih roditelja. Nadam se da će te pronaći, kako bi moglo da postoji mesto kakve takve utehe i smirenja onih koji su te voleli. Sve drugo je sada nevažno, mila. Važna si jedino ti, lepa i nedužna kao ova orhidejica koja je jutros stidljivo procvetala.
U gadnom i štrokavom svetu koji smo kreirali deca i cveće su nažalost jedino što se ne može opoganiti. Ma koliko se trudili.
Dodaj komentar