Kolumna Medijsko sklonište

Uniženi i Povređeni

U poslednje vreme, često mi ponestane reči. Godine sumanutog preživljavanja uzimaju svoj danak. Gutam te retke retoričke bisere svaki put kada bi, neka bivša Ja zarežala, zalajala. Brojni su razlozi tome, ali se svi svode na strahovit osećaj usamljenosti i poniženja, jer slutim da se, sada već decenijama unazad, zapravo obraćamo zidovima. Taj osećaj me ne napušta ni na tren, a to je, kada se neko bavi poslom kakav je moj - prilično deprimirajuće. Stalno se preispituješ je li to lajavo Ja bilo bolje od ovog samoizolovanog ćutljivog Ja. Naizgled su samo ista u ogledalu, oba i dalje imaju pravu kičmu, tu spora nema, ali ovo drugo umesto smirenja otvara još jedno novo pitanje - Zašto sam, dođavola, uopšte prestala da režim kad sve u meni i dalje urliče?

Iskreno, do takvog neprirodnog stanja i izmenjene svesti dovelo me je poprilično i  stalno poštovanje određenih pravila našeg zanata. Jer, „Mi nismo Oni“. Pridržavamo se kao pijani plota svega onoga što u  Kodeksu novinara piše. Pravila druge strane, obaveznog naglašavanja da ćemo snimljeno upotrebiti u tekstu ili snimku, obuzdavanja da, čak i kada delimo određenu ideološku vrednost na nekom javnom skupu pa bismo da zviznemo u pištaljku, sve to ostavimo po strani dok ne skinemo Press legitimaciju sa vrata. Novinar mora da bude neutralan u odnosu na događaj o kome izveštava i u odnosu na lice o kome izveštava. Novinar mora da proveri i ono što očima vidi. Novinar mora da u svakom trenutku zna šta Kodeks novinara Srbije kaže i da se toga pridržava. Novinar mora da…

To je u realnom životu i radu veoma teško sprovesti – da, izgovaram to mirne duše, jer zaista jeste tako. Prepoznaće koleginice i kolege brojne situacije, kada smo sigurni da je neko o kome izveštavamo lažljivi skot, a ne nazovemo to pravim imenom, nego ga obavezno upakujemo u eufemizam.  Jer, novinar može da bude aktivista u slobodno vreme ali to, dok je na radnom zadatku – ne sme da bude. Prepoznaće i onaj očaj kada znaju da se nešto dogodilo i važno je da javnost bude brzo obaveštena, ali, ipak, čekaju odgovor Mike, Pere i Laze, jer pravilo više izvora obavezuje na to. U velikom broju slučajeva, ispoštovaćemo to, ali ćemo nekada, istini za volju, prekršiti to pravilo, uz ogradu da „do trenutka objavljivanja teksta nismo dobili odgovore na postavljena pitanja, ali ćemo ih naknadno objaviti“. Novinar kada je napadnut, ne uzvraća istom merom nego se uzda u zaštitu organa bezbednosti, strukovnih udruženja, ma koga. Za to vreme, Oni nas preziru, ukalupljuju, omalovažavaju, razvodnjavaju. I to traje decenijama.

Zašto sve ovo pišem upravo sada? Zato što je prethodnih nedelju dana u Nišu obeležio bizarni događaj, koji je ubrzo postao viralan zahvaljujući društvenim mrežama a i te kako se tiče medija i novinara. Naime, Srđana Nonića, urednika portala Niška inicijativa i prepoznatljivog građanskog aktivistu, usred bela dana, vijao je po niškim ulicama Nikola Panić, urednik portala Bum018, upošljenik Gradske uprave i prepoznatljivi član SNS-a. Lov na Nonića, krenuo je od jednog niškog kazina u koji je on ušao kako bi snimio Panića koji se tu zatekao u radno vreme, nakon pres konferencije u Gradskoj kući (kojoj je, takođe, u radno vreme prethodno prisustvovao). Kako se na snimku može videti, Panić je uz pretnje da će mu slomiti ruke, noge i telefon nasrtao na Nonića, zahtevajući da obriše snimak, jurnjava se odvijala u centralnim niškim ulicama i završila se u zgradi niške Policije, gde je Panić konačno sustigao Nonića i prema njegovim rečima i tu nasrnuo na njega, tako da su ih policajci fizički razdvojili.

Srđan Nonić je poznat u Nišu po aktivističkim performansima, Foto: Srđan Nonić FB

U ponedeljak su obojica saslušani u tužilaštvu i donet je zaključak da je u konkretnom slučaju, Nonić oštećena strana, a da je Panić osumnjičen da je izvršio krivično delo Prinuda u pokušaju po članu 135 u vezi stava 2, sa članom 35 Krivičnog zakonika.  Iako je Srđan Nonić, član NUNS-a, iako je čitav incident dobio veliku pažnju građana na društvenim mrežama, izostala je uobičajena reakcija novinarskih udruženja. Ni demagoško, deklarativno saopštenjce u stilu: „Osuđujemo svako nasilje pri rešavanju problema među medijskim radnicima“ nije objavljeno, premda je sam Nonić obavestio o tome šta se dogodilo sve kojih se setio u tom trenutku. Razlog tom neprirodnom ćutanju jeste činjenica da se Nonić, nekadašnji odbornik grupe građana Niška inicijativa, aktivista koji godinama performansima ukazuje na anomalije u gradu, a sadašnji urednik portala Niška inicijativa, upravo zbog Kodeksa novinara, te avangardnog stila koji neguje, nošen željom da izvesti bez mnogo marenja za poštovanje formalnih odrednica, među mnogim kolegama  ne smatra novinarom u pravom smislu te reči.

Njegova aktivistička priroda sprečava ga da bude sputan poput svih nas tim odrednicama. Kad nanjuši neku temu, prepozna anomaliju u radu gradskih struktura, uoči problem građana, on deluje eksplozivno, trči, snima, prati i objavljuje bez pardona sve, uz obaveznu ličnu sarkastičnu poruku:“Hvala vam što postojite!“ I to se, građanima, sviđalo se to nekom ili ne – dopada. Reaguju u komentarima iz kojih se uredno vidi da Srđana Nonića doživljavaju kao nekog Robina Huda koji zlim niškim šerifima zasluženo remeti mir. Priznajem, i sama sam bila sklona da stavljam znak pitanja preko odrednice novinar uz Nonićevo ime i bez imalo lične sujete trudila sam se da mu u iskrenom razgovoru ukažem na ono što smatram problematičnim, jer Kodeks kaže to i to. Ali se, i znam da rizikujem da neke meni drage kolege kad pročitaju ovo pomisle da sam zastranila, ovih dana iskreno preispitujem i muči me pitanje: Odakle bilo kome od nas pravo da sudimo ko je od nas više novinar a ko manje? Koji kriterijum to tačno determiniše? Odakle nam petlja da na osnovu toga procenjujemo da li ili ne treba da javno osudimo incident koji se usred bela dana odvijao u samom centru Niša, a u koji su upletena bar dva medijska radnika. Jedan, koji iz dobrih pobuda, volonterski, bez primanja, otkriva nepočinstva gradskih vlasti i drugi koji je na konto partijske knjižice uhlebljen u Gradskoj upravi, dakle parama građana mu se isplaćuje plata, a urednik je medija koji se debelo koristi iznova parama građana iz budžeta kroz konkurse ali i direktne ugovore sa javnim preduzećima. Na snimku se jasno čuje: „Obriši snimak! Polomiću ti ruke i noge!“ Je li to pretnja? Jeste. Tačka.

Nije Srđan Nonić s uma sišavši  privatni progonitelj Panića kako bi to on da prikaže. Tačno je da ga je slikao i snimao često na pres konferencijama, koje se u njegovo zvanično radno vreme organizuju u Gradskoj kući i na svim ostalim mestima na koje prva štikla Niša kroči, da bi smatrala o nečemu. Tačno je i da je, sa jedne takve konferencije, za njim krenuo i ušao u kazino u koji se uputio umesto u kancelariju – da bi ga snimio. Tačno je i da su u roku od mesec dana na adresu Niške inicijative stigla dva rešenja o Panićevom radnom vremenu. Prvo, u formi odgovora na pitanja po Zahtevu za dostupnost informacijama od javnog značaja, 26.12., pre incidenta, u kome piše da radi od 7 i 30 do 15 i 30, i drugo, u formi Rešenja o preraspodeli posla, nakon incidenta, datiranog na datum pre nego što je prvobitni zahtev i poslat, u kome se govori o nekakvom fleksibilnom radnom vremenu od 7 i 30 do 9?!!! i od 14 do 19 i 30 kao i subotom od 7 i 30 do 15 sati. Ono je dostavljeno 13.januara i zbog njega je podneta Krivična prijava pod sumnjom da je falsifikovano. Tačno je i da je, u međuvremenu, Panić tužio Nonića za „uvredu“ zato što je pristao da za list Danas prokomentariše nekakvu nagradu, nekakvog, bar meni  malo poznatog udruženja srpsko –  češkog prijateljstva, za  objektivno novinarstvo koja je dodeljena Paniću. Tačno je i da bi verovatno veliki broj koleginica i kolega potpisao tu Nonićevu  izjavu, da su smatrali značajnim da uopšte komentarišu taj događaj. Nisam ga komentarisala ni ja sama, smatrajući besmislenim i nevažnim sve, osim imena te nagrade. Smatram to i sada.

U Noniću se vazda prepliću aktivista i novinar, Foto: S.Nonić, FB

I šta ćemo sad? Da budemo i dalje novinarski puritanci, koji ne bi da se glasnu, jer Srđan Nonić nije lako ukalupljiv u neki opšte prihvaćeni model kako novinar treba da deluje i kojim metodama da se služi, bez obzira što se bavi zaista posvećeno, na njemu svojstven način, demontiranjem nakaznog aparata u kome Panić nije usamljeni junoša, već takvih, nalik njemu, ima u bukvalno svakom sektoru koji je kao pijavica prikačen na veliki novčanik građana, zvan javni budžet? Koji sede po kafićima, ližu kašičice iz espresa u radno vreme i botuju u korist stranke, odani do besvesti ali i svesti da im je to jedina čarobna kvalifikacija koja im je omogućila da žive na račun svih nas, a da za to vreme strpljivo čekamo da nam iza tamnih zavesa nepotizma, kronizma i korupcije, kad zagusti, dostavljaju po Zahtevu o dostupnosti informacijama od javnog značaja, obavezno onaj 15. poslednji dan, nekakve pokrivalice, kad je informacija već ubajatila i nema više fokusa javnosti na njoj? Da je  nas, salonskih, vazda ispravnih, malo više nalik Noniću, možda bi se konačno i uplašili od suda građana, možda bi se i začela nekakva klica pobune protiv ove nenormalnosti koju preživljavamo. Panić je kao pojedinac za mene lično nevažan,  odlučila sam još davno da ga ne primećujem, značajan je kao pojava, jer predstavlja paradigmu ovog sistema, u kome se sve može i sme, ako si zakićen članskom kartom.

E, zato sam progutala reči, i u poslednje vreme  sve manje prepoznajem sebe samu. I sve manje razumem šta nam zapravo valja činiti da se stvari izmene i da prestanemo da se osećamo uniženo i povređeno i da želimo da od onoga što jesmo, pobegnemo ko zna gde. Jer, su zidovi kojima se obraćamo, sve poštujući pravilo Mi nismo Oni, kao i lepa ali, nažalost, samo u demokratskim društvima primenjiva univerzalna pravila novinarstva, sve deblji i neprobojniji. Sličnu sam teskobu imala oko srca onomad kada su Milanu Jovanoviću, novinaru Žig info portala iz Grocke, upalili kuću, pucali na njega, a svi mi, umesto da smo povukli crvenu liniju i zaurlali odmah iz mozga: „Dosta, bre! Dalje ne može!“, par dana preispitivali da li je ili nije u formalnom smislu novinar pre nego što smo zaista jedinstveno reagovali.

Za mene, uniženu i povređenu nema spora da je, u ovom trenutku i u ova vremena, Nonić mnogo adekvatniji novinar od mene same ponižene i uvređene, sputane decenijama vere da Kodeks novinara mora da se poštuje po svaku cenu, zato što takav nesputan može da mnogo efikasnije obavlja našu prevashodnu ulogu, a to je kontrola vlasti. Izmešani su u njemu aktivista koji se obuče u popa pa drži opelo pravosuđu u Nišu i neko ko iskreno želi da javnost sazna šta se radi u njegovo ime i za njegov račun. Sklon je preterivanju i prozivanju kolega iz nekih lokalnih medija kao razmaženo dete. Kada mu se kaže da nešto ne uradi tako i tako, budite sigurni da će uraditi. Takva mu je priroda. On takav, nesavršen iz ugla pisanih i nepisanih postulata novinarstva kao takvog, mnogo je adekvatniji odgovor na ovo besomučno maltretiranje kome smo kolektivno izloženi i koje podnosimo lažno uljuljkani u to da činimo pravu stvar jer zaboga „Mi nismo Oni.“ Ima i imaće moju podršku sve dok ne bude shvatio da je aktivista u njemu nepopravljiv i ne vrati se potpuno i kompletno u to jato, gde prema mom mišljenju, malom i nevažnom,  zaista potpuno i pripada.

Stavovi i mišljenja izneti u tekstu su lični stavovi autora i ne znači nužno da su i stavovi portala www.citysmart.media.

Ivana Petrović

3 Komentara

Kliknite ovde da biste komentarisali

Trenutno na radiju

Justin Timberlake
On Air!

Rock Your Body

Justin Timberlake
En Vogue
Za 3 minuta

Don't Let Go (Love)

En Vogue
Kane Brown
Za 7 minuta

What Ifs

Kane Brown
Suede
Za 10 minuta

So Young

Suede
Zombies
Za 14 minuta

Time of the Season

Zombies

City Smart Apartmani

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend