Roman „Unutrašnje more“, ističe autorka, predstavlja svojevsrnu odu pričama koje niko ne čuje. Osluškujući pažljivo priče ljudi koje na svom putu sreće, autorka gradi književni svet koji se sastoji iz brojnih fragmenata koji se mogu posmatrati kao delo za sebe, ali isto tako i kao neraskidiva celina jer se čitalac u njima može pronaći.
„Želela sam da odam počast samom životu i tuđim pričama, pričama koje niko ne čuje, jer nema pisanja bez priče. Ja volim da slušam ljude jer je se i sama književnost sastoji od priča“, kazala je Vukićević na književnom razgovoru u okviru Kolonije organizovanom u Narodnoj biblioteci „Stevan Sremac“.
I upravo je to ono što sama autorka od svojih čitala zahteva da se potrude i zarone u to svoje unutrašnje more. „Ako se čovek udubi, a ja to tražim od čitalaca, oni će dobiti poklon jer kada uđu u to onda se otvara neki svet koji ja pravim na svoj način“, navodi sagovornica.
Kada je reč o nagradi ona joj je otvorila neka nova vrata, a pre svega omogučila da putuje, upozna druge gradove i ljude i tako pronađe nove priče koje čekaju da tek budu ispričane. „Putujem, upoznala sam Srbiju kakvu nisam poznavala. Videla sam gradove u kojima ne bih bila, upoznala sam okolinu, ljude i to mi je najdragocenije od svega. To je skroz promenilo moju percepciju“, kaže autorka.
Na svom književnom proputovanju upoznala je i Niš, ali i Sićevo, gde trenutno boravi u okviru Književne kolonije. „Niš sam videla sad prvi put i ostavio je lep utisak. Ja imam to kao s ljudima kada osetim vibraciju da li mi se sviđa ili ne, a tako je bilo ovog puta“, priča književnica i dodaje da je na poseban način doživela Sićevo.
„Sićevo ima divnu prirodu. Veoma je ekspresivno to što sam doživela u Sićevu pre svega prirodu, a potom i njihov govor. Naupečatljiviji mi je sićevački dijalekt. To je neverovatna količina zanimljivih reči“, priča Danica i zagonetno dodaje da će se možda u nekom narednom delu, poeziji ili prozi, naći upravo priče sa juga Srbije.
Dodaj komentar