Iako je Jovanina poezija prisutna u raznim tematskim zbornicima i književnim časopisima, zbirka je svetlost dana ugledala tek nedavno. Razlog tome, objašnjava sagovornica, nije strah, nedostatak pesničke misli ili prilika, već želja da svoja pesnička razmišljanja podeli sa svetom onda kada mu je to najpotrebnije.
„Javila se prilika da se potreba da govorim uklopila u afirmaciju savremene poezije. Pesničkih glasova moje generacije nema mnogo. Rekla bih da uzrok tome nije nedostatak talenta ili misli, već činjenice da su moje generacije odrastale u ograničenjima i svojevrsnom međuprostoru. Tako i ja. Život u porodici u kojoj je epicentar radan, vredan čovek redovnog radnog vremena, naučnik, život u gradu koji nije epicentar kulturnih dešavanja, život u kome nije pohvalno živeti kako želiš, već kako treba, kako je poželjno i prihvatljivo. Tako sam uvek, kao i veći deo moje generacija ostala negde između. Žao mi je što nisam ranije rizikovala i usuđivala se da kršim pravila. To bi me mnogo brže dovelo sebi“, priča Jovana.
U tome joj je pomogao jedan pesnički susret i radionice kod Zvonka Karanovića, koji je prepoznao talenat mlade pesnikinje i podstakao je da glasno progovori.„Zvonko mi je dao ogromnu podršku. Prišao kao pesnik pesniku. I kao čitalac pesniku. Trenutak kada mi je rekao da bi on, kao pesnik čitao i voleo moje stihove i da se nismo upoznali, bio je, možda, preloman da mi se razbistri um. Da se okrenem pisanju kao zanatu, eksperimentu, igri, alatu i korektivnom mehanizmu stvarnosti. Verujem mu. Verujem kada kaže da pustimo da pesme govore umesto nas. I verujem da smatra da moje govore nešto dobro, jer je urednik ove debitantske zbirke pesama“, ističe sagovornica.
Otuda je i njena debitanska zbirka u izdanju Društva književnika i književnih prevodilaca Niša, neka vrsta igre, pesničkog alata koji ima za cilj da dopre do čitaoca, kako bi on sam došao sebi, onakako kako je to i sama Jovana učinila. Već od samog naslova, pa sve do poslednjeg stiha, čitalac se suočava sa nekom vrstom zagonetke.
„Baš zato što sam želela surovost i korice knjige, njen naslov, namerno su na granici banalnog i anatomski rasklopljenog, odurnog. Čitalac koji se već usudi da uzme tu zbirku u ruke, može da očekuje roj muva. Da sam sa sobom shvati šta muve za njega predstavljaju. Da li je on muva? Drago mi je što su onim koji su do sada čitali zbirku, ostajali blago zbunjeni, ali svako na tragu sebe. Jedan deo njih svestan da su stihovi produkt empirijskog mraka, a opet, zagledani u taj fiktivni, krivotvoreni deo stvarnosti vedre prirode, manje ih je zanimalo da li opisi i opservacije nužno pripadaju naratoru ili pesniku, manje ih je interesovala iskrenost, više istinitost“, priča Jovana.
Nišlije su sa Jovanim delom imale prilike da se upoznaju na Sajmu knjiga, a priliku za naredni susret imaće već na proleće kada je planirana i zvanična promocija.
Dodaj komentar