koronarNI

Kad se prepustiš osećaju srca

U jeku pandemije Aleksandra Strahinić nalazila se u Kelnu. Njen život vezan je za tri države, Srbiju, Grčku i Nemačku. Informacije dolaze sa svih strana a njena potreba da pomogne u domenu u kom je jaka, a to je polje psihoterapije, ostvaruje se u jednom, za mnoge teškom momentu. Koliko je to bilo značajno ljudima, koliko njoj samoj otkriva nam u Koronarnom programu City radija.

U kriznim situacijama psihološka podrška veoma je značajna. Pomaže i leči lepa reč, sugestija, savet, a i sama činjenica da neko želi da te sasluša. Ko su bili ljudi kojima je značila Aleksandrina podrška kroz razgovor?  

“Nema tu profila, to su prosto ljudi različitih opredeljenja. U nekom smislu jeste bilo najviše medicinskih radnika zato što su se oni susretaili sa jednom potpuno novom situacijom, posebno oni koji su bili na najtežiim mestim, gde su i respiratori, da im kroz ruke prolaze ljudi, da su oni maksimalno izoloženi, da se trudi više nego ikada, možda, a da su rezultati tako minimalni da se osećaju kao da prosto ne znaju zašto to rade. Ne u materijalnom smislu, već u suštinskom. Vi izlažete svoj život imate negativnu mogućnost da zarazite i porodicu i prijatelje. Ili ne izazite danima odatle, stalno ste upućeni jedni na druge, to je jedna takođe vrsta stresa. Kada nematee prostor za nikakvu intimu, nemate nikakvu mogućnost za relaksaciju, kada nemate nikog svog, a kamoli stručnog da nekako to olakšate, a pritom ljudi vam samo dolaze i odlaze, a pritom te brojke se samo gomilaju, niko odatle ne izlazi, skoro niko ne izlazi zdrav, a vi ste uložili svo svoje srce, pamet i sve svoje resurse da pomognete, a i dalje skoro ništa. Onda je taj momenat bio možda najteži za podršku i dizanje jer vi morate da date ljudima jednu novu perspektivu, da pokušate da ih nekako isnažite, da prođu kroz to, a da to i na njih ne ostavi neke trajne promene, da im pomognete da sagledaju stvari sa neke druge strane koja je pozitivnija. Pritom, nemamo mi prava da ljudima dajemo lažni optimizam, a i reč pozitivan je postala antrendi ovih dana. Tu mora da postoji jedna ozbiljna doza realnosti, ali i jedno okretanje jednoj perspektivi koja je ne samo u brojkama, nego da se ti osećaji transformišu u nešto pozitivno. Meni je tu bilo zanimljivo što sam ja pratila i te svetske medije i onda toliko pozitivnih primera smo videli kako se ljudi tranformišu, kako se privatni biznisi okreću jednom stvaranju, jednom donatorskom odnosu, jendom vraćanju zajednici. Sve ono što mi smatramo na neki način da je normalno sada je bilo podstaknuto. Pratila sam, i u Nišu se jako puno toga dešavalo. Najlepši primerci ljudskosti jedan na jedan, kad eto pomognete nekome zato što je to normalno bez potrbe da vam neko kaže hvala. Onda sam ljude puno upućivala na takve stvari, da se kroz mala zadovoljstva sete šta je važno, šta ih ispunjava, gde mogu da se malo napune pozitivnom energijom i nečim lepim zbog čega će moći sutra ponovo a uđu u taj grozni skafander i da izdrže svoju smesnu, bez perspektive da se vrate svojoj porodici ili nekom drugom.”

Ko se i odakle javljao i kome je značio razgovor, podela emocija. Da li su to bili, pre svega ljudi iz Niša, Srbije?

“Nije bilo samo iz Srbije, ali jeste u najvećem delu bilo iz Srbije. Zanimljivo da sam pričala sa jednom doktorkom iz Italije, slučajno, sa jednom ne slučajno, koja je bila prijateljica iz davnina pa sam eto htela da je pronađem da budem sigurna da li je živa da li je dobro. Čak i kroz to se napravila nekanova mreža ljudi, nekako smo se ponovo pronašli. Eto to je zaista bilo blagodatno u svkom smislu, ali potrebe nisu bile samo kod medicinskih radnika. Jer kada vi sve što imate je tsaj televizor, mislim da je najveća potreba razumeti kako se čovek oseća, zašto se tako oseća, zašto se ovo dešava. Nekako se uhvatiti za nešto čvrsto što može da vam pomogne da pregurate tu situaciju. Čak u nekom trenutku mi se činilo da je bilo previše te pozitive, učite, radite kod kuće. Jednostavno različitim ljudima je bilo potrebno nešto različito, kao i uvek u životu. Nekom je prijao mir, nekome je trebalo napolje. Nekome je prijalo da se druži sa porodicom, nekome je trebalo da se osami u svoje misli, da nešto napiše, neki su spremali ispite, različitih primera je bilo. Mislim da je najbolja poruka za sve ovo jeda koja se i čula: Uđite u sebe, dajmo posle toliko vremena i godina i tog jurenja u životima, dajte sebi priliku da nekako utihnete sami u sebe, da osetite šta je to što vam nedostaje, šta je to što želite, koji bi sledeći korak posle svega ovog napravili i naravno, kako kaže vladika Grigorije: Nije svako zlo za zlo. U svim ovim situacijama pojavilo se toliko dobrih stvari, toliko dobrih ljudi, toliko svetlih primera i na kraju krajeva i ova priroda koja je odmorila od ljudskog roda koji je konstantno zagašuje, i to je nešto. Ne želim da budem ničim izazvani optimista, ali mislim da očima kojima gledamo, mnogo znači kako se osećamo. Ako tražimo i u ovakvim vremenima nešto dobro u svemu ili neki primer ili makar idemo ka tome da mi nešto učinimo, mislim da to jako leči kada smo okruženi ovakvim ne samo situacijama, nego jednim opštim zlom, ja bih rekla”.

A koje su to poruke koje je Aleksandra slala svojim sagovornicima, koja je to poruka koju šalje i kroz Koronarni program City radija?

“Ja bih poručila ono što uvek poručujem. Jedno je moj omiljeni citat iz filma „Gospodar Prstenova“, koji kaže da smo mi rođeni u vreme u koje smo rođeni i da smo tu gde jesmo. Sad malo parafraziram, ali da je nama dato da biramo šta ćemo da radimo sa vremenom koje nam je dato na ovoj zemlji. I tu se opet vraćamo na sebe. Ne možemo da znamo da li će cela ova situacija iznedriti neki novi globalni pokret, neki novi sistemski odnos prema ljudima ili ne. Ima naznaka za razne stvari, ali ne bih mogla da dam sebi tu vrstu pijeteta da mogu na taj način da imam stav o tome. Ali ono što mogu da kažem je da uvek i u svakom trenutku možemo da krenemo od sebe, od tog ličnog primera. Svet se menja korak po korak, čovek po čovek. Pa hajde da krenemo od sebe. Ako mislimo da nas je ovo inspirisalo da budemo bolji ljudi, da pomažemo više nekom, da se bavimo više sobom na neki način, da radimo šta god nam se učinilo – to je taj prvi korak pa ćemo kao ono kad bacite oblutak u vodu pa krenu koncentrični krugovi, tako. Jedan čovek, jedna žena, jedno dete i čovek po čovek, osoba po osoba, polako će se praviti nove kohezivne ekipice, organizacije, neka društva mala. I naravno, povezivanje sa ljudima sličnim sebi, sa ljudima koji nekako gledaju kao u ljubavi – nije poenta da idemo potpuno isto, ali poenta je da gledamo u istom pravcu, onda možemo jedan drugom  da budemo podrška. To je nešto što je kreativno mentorstvo, koje opet pominjem, ali to je jedan važan deo mog života. Kažu razgovor po razgovor do boljeg društva. Ja sam shvatila i poslednjih godina sam se toliko u Nišu ponekad ukopala u posao, nekad su to papirologije, razne stvari – da se nisam dovoljno viđala sa ljudima. A iz svakog razgovora vi možete da izvučete nešto dobro, nešto novu i jednu vrstu inspiracije koja će vam dati odgovor na neko pitanje ili pokrenuti neka vrata koja ćete otvoriti. Tako da u tom smislu ako smemo da dajemo poruke jedni drugima u ovo vreme, poruka je: Pogledajte u sebe, vidite šta vama treba. Uradite nešto za sebe i onda vidite kako možete i za nekog pored sebe. Kako bi rekao Jerotić, nije poenta da dajemo jedni drugima nego ti daš meni, ja dam nekom sledećem i na kraju će se taj krug završiti ponovo na tebi.”

Aleksandrin suprug je Grk. U međuvremenu granica za one koji dolaze iz Srbije se zatvara. Koliko je to Aleksandri teško palo?

“Zatvaranje Grčke granice mi ni najmanje ne pada teško zato što smatram da je svaka zemlja obavezna da brine o ljudima koji žive unutar njenih granica. Nemamo pravo da, ako mi ne brinemo o sebi, da se ljutimo na nekog ko brine o svojim građanima. Mislim da je to, ako ništa drugo, onda u neduhu evropskih vrednosti za koje se mi barem deklarativno zalažemo. S druge strane, nisam zadovoljna raznim nivoima diskursa koje sam imala prilike da čujem tokom vanrednog stanja. Ta ljutnja prema dijaspori, koja je u jednom smislu krajnje neutemeljena, a onda otvaranje granica za sve i svakoga bez testova pa mislim – kako je to način da se voli svoja zemlja? Mislim da je jasan generalni stav. Što se tiče vremena koje provodim ovde, to je priča vezana za fantastični mejl iz imigracionog koji pominjem danima. Oni su meni dali opciju da ne idem za svoju zemlju, iako mi ističe pasoš, ukoliko se ne osećam bezbedno da putujem u vreme kovida. Oni su mi ponudili da mi o trošku sistema naprave sva nova dokumenta za nmarednih godinu dana i da mi ih pošalju na ličnu adresu, da ja mogu da sačekam bezbedno kada moji konzulati i ambasade se ponovo otvore i ja stignem na red da menjam svoj pasoš. Za mene, koja sam jako kivna na to, jer dve godine pokušavam da zatvorim firmu u Srbiji, to je zaista jedna nestvarna situacija.”

Uprkos strahovima, neizvesnosti, epidemiološkoj situaciji u Srbiji, Aleksadndra odlučuje da dođe u Niš.

“Ja sam se opredelila da dođem, pre svega želeći da podelim neki trenutak sa svojim ljudima ovde posle tog dugog vremena. Takođe, jako  dugo, odnosno mesec dana pred izbore sam promišljala o svom izboru i šta ću učiniti. Deo odluke je bio da dođem i da sebi omogućim, zbog pasoša gore ne bih mogla da glasam, čak i da sam rešila, da dam sebi prostora da do trenutka dok se to ne desi odlučim šta ja mislim o tome i kojim ću putem krenuti na temu svega toga. Za to su mi se valjda najviše i smejali ljudi. To je bio moj građanski stav i da bez obzira na konačni izbor, izlazak na izbore nije samo pravo, nego i dužnost. To je zaista bio jedan od razloga dolaska. To je trebalo da bude 7 dana, 10 dana, onda je postalo dve nedelje. Evo sad sam već negde na trećoj i po i za sada mi je namera da ostanem bar još dve. Kako kaže moj dragi, eto kako se zahuktavaju ovde situacije, on kaže: Eto, toliko dugo si patila što si bila gore dok je ovde bilo loše. Sad imaš priliku da podeliš sa tvojim ljuidima. Tako da, pazite šta želite, uvek vam se ostvari na kraju.”

Aeksandra Strahinić potrudila se da pruži podršku drugima u ovim kriznim momentima, time je, kaže, pomagala i sebi. A šta je to još što za sebe čini i radi?

“Prva stvar koju radim za sebe, to je da dajem sebi vremena, da na drugačiji način u odnosu na ranije, i dok sam živela, a posebno sad dok sam dolazila, provodim vreme sa ljudima. Da prestanemo da jurimo i da žurimo i da stalno imamo taj osećaj da ne dišemo zato što nešto mora, nego da nekako kada se susretnemo ili kada se dogovorimo da odvojimo vreme jedni za druge. To je moja lična odluka, da vreme na drugačiji način provodim sa ljudima, da to mora da budu jedni lagani razgovori, jedne prijatne situacije. Onda kroz to provlačimo naravno hedonizam u svakom smislu, jer hedonizam rađa optimizam i to ne treba zaboraviti. Uživam u dobroj hrani. Pošto sam nažalost još uvek pušač, nezamenljiv je osećaj kada možete da sednete negde ovde i da uživate u dobroj hrani, piću i cigareti dok tamo moramo da izlazimo napolje. Dakle, nije svuda van Srbije raj, ima uvek dve strane medalje. Svoj grad vidim sada na neke drugačije načine, imala sam od strane roditelja turu po Nišu kada sam došla da vidim šta se sve tu promenilo, šta se sve izgradilo, šta je sve tu novo lepo. To mi je bilo jako zanimljivo onako kako su oni doživeli tu svoju želju da mi pokažu tehnološki park koji je pored naše zgrade i takve stvari. Ali u ovo vreme, i susreti sa ljudima, razgovori sa ljudima su najveća inspiracija. Za te ljude, za sve vas i sve nas i ovaj grad i dalje vredi se jako puno boriti. I posebno, opet kažem za one koji nisu uvek istaknuti do kraja i kako treba. A ima ih toliko mnogo i odavde je uvek bilo dobrih i divnih ljudi. To je nekako sad moja hrana. Pokušaj da neke još tu pronađemo, za one koje znamo da se nešto što može podrži i da napravimo nekakve prve korake ka tim nekim novim vezama gore i dole. U kom pravcu će to ići, ja zaista ne bih da dajem obećanja zato što sam zadnjih godina postala apsolutno čovek inspiracije.”

Bila i ostala čovek nadahnuća tamo gde oseti da sad to treba da se radi, ona će to sada i uraditi.

“Nevezano da li je to u trendu, može, ne može, prosto sam se prepustila tom osećaju ispravnosti srca. Kad mi tako krene inspiracija ja se onda tu zadržim i tu  uvek bude nešto zanimljivo i nešto vredno. Nema obećanja, ali dostupnost je maksimalna i koristite sve ljude koji žele i dalje ovde ili negde da budu deo svoje zemlje i svoje priče mislim da te ono kao taačkice hleba kada se polako pomrve svuda, onda jedna velika geštalt slika je mnogo lepa. I svuda nas ima i čim krenete sa nekim da pričate, vi tačno vidite taj kalibar lljudi koji bi nešto da vrate, nešto da daju, nešto da podele i tu je onda jedno dobro seme za nešto novo.”

KoronarNI program City radija realizuje se uz podršku Fondacije Ana i Vlade Divac, Balkanskog fonda za demokratiju i Ambasade Kraljevine Norveške.

  

CitySmart

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali