koronarNI

Sačuvati zrnce razuma nakon godina, koje su pojeli skakavci

Foto: Pixabay
To je bio moj način borbe protiv toga. Da znam da sviram gitaru, ja bih verovatno snimao neke spotove i to puštao. Ja ne znam da pevam i ne znam da sviram, ja znam da pišem. I rekao sam ljudima, ajde svake večeri u 9 sdati tekst, možda će im biti lakše, možda će ta 2 minuta dok budu čitali taj tekst zaboraviti šta se dešava i biće im lakše biće im bolje. Možda će ih neki taj tekst razvaliti, možda će ih baciti u depresiju, možda će ih neki podići, osećaće se dobro, možda će ih neki nasmejati, ali jednostavno izazvaće neku emociju. Čak je i plač dobar, samo nemojte da budete ravnodušni i depresivni.

To je muška knjiga iako je žene vole. Muškarci plaču uz tu knjigu. Pre par godina, zvoni mi telefon,  zove me neki nepoznati broj, ja se uvek javljam, to nije problem. I poče tip da me psuje, na pasja usta me psuje. Ja kežem: Dobro, pijatelju, bar mi kaži ko si i zašto me psuješ. U stvari, ne moraš ni da mi kažeš ko si. Zašto me psuješ. Kaže: Zato što sam se ubio od plakanja  žena me i dan danas zeza, dok sam čitao. Ja sam se , kaže, krio od žene da plačem dok sam čitao tvoju knjigu. Tip je policijski inspektor u Beogradu i upoznali smo se i družimo se i čujemo se stalno. Suze Svetog Nikole su knjiga koja je mene iskidala. Ja ne znam da li ima pisaca koje knjiga dok je pišu iskida i koja im otme od  duše i od srca dok je pišu. On kaže: A ti je l’ si plakao:Kažem: Ja? Ja i dan danas kad je uzmem, plače. I onda ljudi kao, daj, ne zezaj. Suze Svetog Nikole su nešto posebno, Suze Svetog Nikole su suze koje su okej, ali što je najveća fora, to nisu suze tuge, to su suze radosnice. Baš u jednoj priči u knjizi opisujem zašto Sveti Nikola plače. Kad me neko pita je l’ ti to najdraža knjiga, kažem možda jeste, možda nije. Od mojih toliko dece koje mi je najomiljenije. Nije kao ovaj je dobar, ovaj ništa ne uči, ali je prirodno inteligentan, ovaj je bitanga, ali zna da će uspeti, ovaj kao ništa nema, ovaj je izgubljen slučaj, ali ko zna. Nek ih Bog čuva, što kažemo mi. Tako da ne odvajam nijednu. A Aca Sletik voli moje knjige i napisao je i sjajan tekst o Suzama Svetog Nikole.

 

Ja sam napisao tu Petu Žicu iz ženskog ugla. Ja sam čak hteo da je napišem pod pseudonimom, ženskim pseudonimom i da vidim šta če ta knjiga da napravi, ali urednici iz Lagune su kao ti već imaš ime, moraš pod svojim imenom, batali te eksperimente. Žene su rekle: Ej, kako si pogodio. Kažem, imao sam dobre savetnike. I onda sam pre tri godine u ženskom zatvoru u Požarevcu imao promociju Pete Žice jer se moja junakinja, cela knjiga, cela priča kreće iz ženskog zatvora u Požarevcu. Čuo sam se sa Ministarstvom Pravde, oni su odobrili, bez problema, odneo sam knjige sve to. Onda sam pred tim ženama imao promociju. Moja junakinja ubija, nije žrtva, ona je zločinac. Koja je meni najvćea frka bila? Da će neka od tih žena ustati i reći, ne oseća se tako žena ubica kao što ste vi opisali u knjizi. Zaista sam se spremao za pisanje te knjige, pričao sa advokatima, sa policijskim inspektorima, sa psihijatrima, sa ženama koje su bile u zatvoru, sa ženama koje su bile u manastirima, monahinjama. Ta knjiga ne samo što je iz ženskog ugla, to je knjiga o ženama od strane jednog muškkarca. I kad meni neki muškarac kaže, ja znam žene, znam da  je budala. Nijedan muškarac ne poznaje žene niti će ih ikad znati. Mi samo možemo da pokušamo da ih što bolje upoznamo.

 

Ja imam majku, imam sestru, imam suprugu, drugarice. Kako mogu da žene posmatram kao objekat? Mizoginija je postala strašno veliki promblem. Ne samo u Srbiji, nego u celom svetuSluškijina priča, ja volim tu seriju i tu knjigu, ali to  je nešto što, koliko god mislili da je to fikcija ili distopija, to vrlo lako može da se desi. Prvo naš krivični zakon je jako loš. Kada sam proučavao stvari za Petu žicu, ja ne znam da li ti znaš da žene dobijaju veće kazne za ubistva jer se vode na podmukao i svirep način. Jednom rečju, žena ima snagu za samo jedan udarac i ona u taj udarac unese svu snagu i meni su inspektori pričali da su zaticali strašne scene. Kada uđete u zatvor, osećate neku tugu, teskobu. Verovali ili ne, onog trenutka kad uđete u to dvorište, nešto legne na vas. Da li je to neka negativna energija, da li je ta teskoba, da li je  ta tuga, ali osećate se jednostavno loše. Mene je dva dana posle te promocije bolela glava. Nakaradan je naš zakon. Znate, tuku žene i u Engleskoj, i u Švajcarskoj i u Nemačkoj, ali tamo postoji sistem i ako tučeš ženu, znaš pta može da ti se desi. A ovde to ne može da se desi. A sve je više, svake godine sve više žena ubica. Trebalo je aprila meseca da imam još jednu promociju u ženskom zatvoru, ali zbog ove nenormalne situacije se to nije desilo. A ono što hoću u stvari da kažem to je da sam ja dobio nekoliko mejlova nakon te promocije od žena koje su bile na toj promocije. One su mi rekle da im moje knjige poslužile da sačuvaju zdrav razum. Za mene kao pisca zaista ne treba ni nagrada, nema veće satisfakcije.

 

To su žene koje možda nikad ne bi uhvatile knjigu u ruke, ali eto, bio je neki pisac, da vidimo šta on to piše. Tako da je to velika satisfakcija za mene i srećan sam zbog toga što je nekome pomoglo. Zbog čega su one tamo, ne zalazim u to.

 

Ja uvek pišem, to mi je posao. Stalno pišem i spremam novi roman i neki plan je da to bude na prolećeako budem vredniji možda će biti do nove godine, otprilike januara, februara. Došao sam do nekih jako interesantnih stvari o Visokim Dečanima. Visoki Dečani, zadužbina Stefana Dečanskog, oca Cara Dušana i onda dođem do podataka da je Visoke Dečane projektovao Fra Vita iz Kotora, katolički opat, koji je možda bio Srbin. On priča priču, drugu priču priča monah sa Hilandara, mladi Srbin. Treću priča priču Vidoje, koji kopa bunare, bunardžija paganin, koji se nije prebacio u Hrišćanstvo, nego i dalje slavi stare bogove. I vi tu imate tri Srbina sa tri različite vere na jednom mestu prilikom gradnje jednog od najlepših manastira koji postoje na ovom svetu. Ne srbujem, te stvari ne da ne volim, nego im jednostavno nije mesto u mojim knjigama. Kakvi smo i šta smo, evo neka ljudi izađu do centra i videće kakvi smo i šta smo. Ali jako je interesantna stvar, Visoki Dečani su samo okvir oko te priče, oko te gradnje, oko vremena. Oko toga kako otc oslepi sina, a kako sin zadavi oca. Neko srpsko prokletstvo, o tri Srbina sa tri različite vere. Da li pokazuje mentalitet ljudi. Ono što sam shvatio da se ništa nije promenilo, 800 godina mi smo i dalje isti, imamo isti odnos prema vladarima, vladari imaju isti odnos prema tim ljudima. Neko je čitao neki deo i rekao: ej, pa ti preslikavaš današnje vreme. Kažem, to i hoću. U stvari to i nije neko preslikavanje. Jednostavno, ništa se nije promenilo i to je ta slika koja traje vekovima.

 

Ja sam se 19. juna 1999. vratio sa svete srpske zemlje sa blatom na čizmama i gladan. Znači, otišao sam s tim što sam poneo i to mi je bio cilj da se sa time i vratim. Prošla je 21 godina od tada, jedva sam izvukao živu glavu. To su stvari o kojima se ne priča. U poslednje vreme niko ne pominje to, osim Kosovske Mitrovice. Niko to ne pominje, kao da je neko dobio zadatak da mi zaboravimo te neke stvari. Skoro sam čitao da će Albanci da prave put pored Visokih Dečana. Unesko čuti, mi šaljemo neke depeše, šaljemo neke protestne note, od toga nema ništa. Ali eto, recimo da će moja knjiga ostati kao neki dokument ko je napravio te Visoke Dečane, ko je učestvovao u tome, zašto smo ih radili, zašto smo ih pravili i čiji su. Čak i da ih še, ostaće neki zapis o tome da je tamo neki pisac pisao da su postijali ti neki Visoki Dečani. Za mene je srce Srbije tamo gde sam ja, koliko god to delovalo nepatriotski. Ja sam svoj patriotizami te kako pokazao. Ne volim fejsbuk patriote koji dogodine u Prizrenu, a prodali su sve u Prizrenu. Može da me psuje i pljuje ko god hoće, ja sam bio tamo i ja znam šta se dešavalo. Volim sve to, ali Niš je moje srce Srbije.

 

Nije mi teško palo ni najmanje, imam kuću, imam dvorište, imam psa, imam mačku, imam loptu, imam decu. Ono što sam rekao na početku, da sve manje želimo društvo ljudi. Ja sam mogao još mesecima tako da budem i uopšte mi ne bi to teško palo.Imam svoj posao, koji mogu da obavljam od kuće, imam svoju zabavu, imam ono što mi predstavlja zadovoljstvo tu gde jesam. Da li sam se izopštio? Nisam, ali stvar je u tome što sam ja mogao tako mesecima. Kada su nam rekli da je najteže i najgore prošlo, da možemo da idemo u grad i na izbore, sretao sam ljude i video sam da su se ljudi promenili. To je ono što sam rekao na početku, koliko smo se promenili u toku korone, koja i dalje traje. Video sam da su se ljudi promenili, video sam da nema više osmeha, video sam da ljudi ne žele da se rukuju, da su ljudi postali paranoični. Hipohondrija je došla po svoje. Nisam lu da mislim da krona ne postoji ili da ne vodim računa. Naprotiv, i te kako vodim računa. Da li sam se ja promenio? Verovatno jesam, ali najteže je videti promene na nama i u nama. Verovatno neki drugi ljudi sa strane to mogu da vide. Nije mi teško palo jer 30 godina živimo u tome – ratovima, sankcijama, krizama. Tako da nama to nešto dođe kao nešto čega se ja jednostavno ne plašim.

 

Ja imam svoju malu izdavačku kuću i evo već treći mesec sam primio neke novce, tridesetak hiljada. Mislim da je nekoliko književnih udruženja sakupljalo novac i onda smo slali nešto za te neke slobodne umetnike, slobodne strelce. Nešto kao što je Novak Đoković lošim teniserima sakupljao novac, da mogu da prežive ovu koronu. Ovo nije država koja otvara kulturu i umetnost, ovo je država koja zatvara muzeje i pozorišta. Ona otvori stadione gde dođe 20 hiljada ljudi, ali ne sme da otvori pozorište. U stvari to nije apsurdno, to bi bilo apsurdno u nekoj drugoj zemlji, ali kod nas ne. Zašto bi se pametni ljudi – ne kažem da ovi na stadionu nisu pametni. Šta će vam kultura.

 

Jedno 7, 8 mojih promocija je otkazano zbog svega ovoga. Interakcija sa publikom je najbitnija. Čak i kada ti neko napiše nešto loše, kada te neko kriitkuje, kada kaže: Jednostavno, ne sviđa mi se tvoja knjiga. To je sasvim legalno i to je legitimno. Što bi rekao dr Haus, kada bi me svi voleli, nešto tu nije u redu. Važno je svoju sujetu staviti na neku normalnu razinu. Svi umetnici su sujetni pa tako i pisci pa tako i ja, ali jednostavno morate da znate gde vam je mesto . I znate ko je bolji od vas, ko nije bolji od vas i znate koji je vaš domen i znate šta možete da popravite kod sebe. Žao mi je što nemah ti promocija, jer je to odličan način da ljudi dođu, da se pogledate sa ljudima u oči da i da kažete: ej, ovo mi se sviđa ili ovo mi se ne sviđa. Jedva čekam da sve ovo prođe, da se ponovo vidim sa ljudima. Jedva čekam i sajmove knjiga, evo sad ide i Frankfurt, ide i Beograd, ko zna šta će biti od toga. Pisci žive za svoje čitaoce i žive od svojih čitaoca.  Zamislite vi pisca koga niko ne čita. U čemu je svrha tog pisca i u čemu je srha tih knjiga.

 

Kad mene pitaju: Je l’ teško objaviti knjigu u Laguni? Ja kažem, nije, ne postoji ništa lakše od toga.  Pa kako? Pa napišite dobru knjigu. Kako da igram u Barseloni? Pa je l’ znaš da igraš fudbal? Pa ne znam. Kako možeš da pitaš tako neko pitanje. Možeš da igraš u Siđelić i u Radnički, ali opet moraš da znaš da igraš fudbal. E ako dobro igraš, pozvaće te i igraćeš u Barseloni. Laguna je naš najvećči izdavač. Na kažem da sve što se obajvi u Laguni je dobro, ali ne dođe svako u Barselonu i tamo se proslavi, neki puknu. Ne priznajem onlajn izdavaštvo, ne priznajem onlajn priče i pisce. Izađi ti, bajo, na megdan svojim rukopisom, koji ćeš da predaš nekoj dobroj i jakoj izdavačkoj kući i kad te oni objave, onda možeš da kažeš da si pisac.

 

Ja od  kako ustanem, nekad i noću osavim da svira jutjub kad legnem da spavam. Ja sam od oih koji ne vole tišinu. Ne da ne volim tišinu, ali dok pišem, dok radim, ja stavim slušalice, okrenem šta mi se sluša tog trenutka i jednostavno šišem. Apsolutno mi ne smeta. Naravno da volim tišinu kad hoću da se opustim, kad hoću da se smirim, kad hoću da uživam. Ali dok pišem i radim tu je  Iron Maiden i slušalice. Slušam 80-te, slušam 70-te. Skoro sam otkrio neke  grupe iz 70-ih godina koje nisam znao da postoje, a muzika je fenomenalna i sad to otkrivam. Otkrivam neku muziku koju nisam slušao dok sam bio klinac. 90-te ne volim, ni domaću ni stranu muziku. Od 2000-zih može se naći ponešto, ali jednostavno pusti rok 80-ih, domaći ili strani i nema greške.

 

Nisam optimista. Bez obzira na to što sam u tvojoj emisiji, što bi trebalo da podignem optimizam, da podignem raspoloženje ljudima, ja lično optimista nisam. Šta da uradimo? Ne znam. Da znam, ja bih to već uradio. Kako će ići? Ne znam, jer bio bih prorok, Baba Vanga i naplaćivao ih bih svoje proročke usluge. Nemam pojma, jednostavno smo prepušteni tom nekom točku, koji će ili da nas odveze ili da nas zgazi, treće stvari nema. Pamet u glavu, budite pametni, budite zdravi, vodite računa o sebi jer niko drugi to neće da radi. Sačuvati zrnce razuma pored ovih 30 pomenutih godina, koje su pojeli skakavci. Da li si sigurna da smo ostali normalni?

  

CitySmart

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali