koronarNI

Volonterizam i aktivizam mladih na delu

Foto: Pixabay
Nikola Miljković...

U srednjoj školi sam sa prijateljima voleo da organizujem događaje za vreme godine. Najčešće smo organizovali neke događaje za vreme otvorenih dana. Jedna od stvari na koje smo najponosniji je takmičenje u kuvanju, koje se nastavilo i nakon što smo mi otišli. Van toga sam bio član Crvenog krsta. Kada sam krenuo da se bavim 3D-om, zainteresovao sam se za 3D štampu. Sasvim slučajno se pogodilo da kada sam ja prezentovao o 3D štampi, da su članovi organizacije Nunčani bili u mojoj gimnaziji i meni su ljudi dotrčavali i rekli kao: E, evo ga 3D štampač, ispred je 3D štampač. Ja sam se tu uvredio jer sam ja doneo svoj 3D štampač, ako ko je doneo 3D štampač. Izašao sam napolje, krenuli smo da pričamo i pozvali su me dođem na sastanak kod njih, da se bolje upoznamo, da radimo zajedno. To je bilo negde u četvrtoj godini škole. Posle kraćeg sastanka, shvatio sam da je to nešto što voli, ne samo 3D štamu, nego i da drugima pričam o tome, da drugima pričam kako se to radi, koja je korist od toga gde to sve ima primenu. Tada mi je nekako bio fokus na tome da što pametnije upotrebim 3D štampač. Nikad nisam bio fan štampanja nekih sitnica, privezaka i nešto slično, nego nešto baš funkcionalno, nešto što ima svoju svrhu.

 

Sad sam u Mbox habu. Svake sredu u 8 časova držim 3D klub, gde mladi imjau priliku da dođu da se upoznaju sa tehnologijom 3D štampe, gde mogu da razmenjuju znanje jedni sa drugima i da jednostavno napreduju u nečemu što neće da uče u školi. Shvatio sam da način na koji sam ja ušao u to je način na koji su mnogi ušli. Čuo sam za to, izgledalo mi je interesantno, prekopavao sam internet danima, gledao tutorijale, sam sam pokušavao da naučim i bilo mi je krivo da to tako mora da bude. Zbog toga mi je drago da neko drugi ne mora da prođe istim putem nego može neko ko se već bavi time da bude uz njih, da priča s njima, da ih uputi, da ih vodi kroz to.

 

Pre nego što smo krenuli sa ovom akcijom vizira, ljudi u Srbiji, ja i moje kolege, krenuli smo da razmišljamo šta je to što možemo da uradimo da pomognemo. Videli smo kolege u Italiji kako su krenuli da proizvode nastavke za respiratore. I mi smo hteli da uradimo nešto slično. Krenuli smo priču sa lekarima, pitali smo ih šta ima je potrebno. Nismo još bili sigurni koja je ta stvar koja je najpotrebnija. Onda me je prijatelj usmerio na objavu na fejsbuku od strane jedne doktorke, gde je pitala da li neko može na 3D štampaču da odštampa vizire. Ja sam se odmah javio. Kažite mi koliko komada i gde da ih donesem. Onda smo odatle počeli da pričamo da je to nešto što je njima najpotrebnije i ono što mi možemo najefikasnije da im napravimo. Krenuli smo od nekog prvog, veoma osnovnog modela pa smo nastavili dalje da ga razvijamo po željama lekara. Dokle god nije previše uticalo na samu proizvodnju tih vizira, bili smo spremni da ga kako god prilagodimo. Naravno, da to jednostavno ne postane previše komplikovano da se oteža njegova proizvodnja. Ništa nismo uradili na svoju ruku sve je bilo u kontaktu sa inženjerima iz 3M-a koji su nas vodili kroz ceo taj proces. Pričali smo sa njima koje materijale možemo da ponudimo u štampi, kako bi ti materijali mogli da se posle dezinfikuju, kako to sve da ostane čisto, kakva folija da se koristi i na kraju smo zaključili da nismo jedini, da se širom sveta to dešava i da su ogromne firme koje se bave 3D štampom svoje inženjere preusmerili samo na te vizire. Onda smo i njihove modele koristili pa smo njih unapređivali kako bi napravili nešto što je što udobnije lekarima i isto tako pruža svu potrebnu bezbednost i zaštitu koja im je potrebna.

 

Veoma brzo nakon tog prvog štampanog vizira, ušao sam u kontakt sa kolegama u Beogradu i Novom Sadu i zaključio sam da će veliki broj ljudi hteti da se uključi u to i formirana je ta jedna grupa gde mogu da se dele resursi, da se dele iskustva, da ne bude da svako radi za sebe, ko zna šta je i odakle došlo nego da ima oblik, da je usmereno. Ta prva grupa smo bili nas 11, kolege iz Beograda, Novog Sada i ja u Nišu. Neverovatno brzo smo skupili druge ljude da se uključe u to. Mi nismo očekivali da će toliko veliki broj toliko brzo da se uključi. Na početku sam ja imap sav potreban filament i više nego dovoljno, ali nisam imao folije pa su kolege sa severa poslale te folije za vizire u Niš. Kroz tu grupu su i drugi ljudi u Nišu videli šta se dešava i krenuli su da mi se javljaju da pitaju kako možemo da  pomognemo, šta treba da se radi, kako se to spaja, gde možemo da nađemo materijale. Do kraja akcije je bilo nas 12, koji smo aktivno svakog dana proizvodili te vizire. Tu su bili i ljudi koji su pomagali u prevozu, koji su na svojim mašinama sekli folije kako bi odgovrale samim nosačima. Bilo je mnogo ljudi koji su učestvovali u tome.

 

U početku je sve išlo tako ko koliko filamenta za 3D štampač ima- koristi, kako nekome ponestane, nije problem, daću ti moj, samo da nastavimo da radimo. Jedino pitanje u tom periodu je bilo kako mogu da pomognem. Niko ništa drugo nije pitao. Došlo je do toga da su dve najveće firme koje se bave 3D štampom 3D republika i Vox lab otvorile svoje magacine i svima u Srbiji koji su radili na tome besplatno slali filamente. Kada je sve to prošlo niko nije imao filamente, čak ni oni.

 

Što se tiče same proizvodnje vizira, svako je radio gde mu je najviše odgovaralo. Da li je to bilo u njegovoj kancelariji, kod njega kući. Nismo hteli da se skupljamo najednom mestu, nismo hteli da svi odjednom budemo na jednom mestu jer takva je bila situacija. Umesto toga smo na svakih dan, dva, tri – neko bi prošao kolima, skupio bi sve napravljeno i odneo dalje. U početku smo direktno nosili medicinskim ustanovama te vizire, ali smo jako brzo shvatili da to nije baš najbezbednije jer ako se mi zarazimo, to je sada njima problem, jer mi ne možemo da pravimo te vizire. Dogovoreno je da se svi viziri skupljaju na jednom mestu, a da medicinske ustanove šalju svoje kurire. U Nišu i blizini, nakon što se pošalje zahte za određeni broj vizira, njihov kurir dođe da preuzme. Za lokacije van Niša ili malo dalje smo slali kurirskim službama.

 

Nekako su Beograd, Niš i Novi Sad bili glavna tačka za proizvodnju jer tu je bilo najviše 3D štampača. Ali svi su se trudili da čim pokriju svoj prostor, da krenu da se šire da šalju što dalje. Do kraja akcije je proizvedeno više od 50 hiljada vizira koji su našli svoj dom i u Srbiji i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori. Kako smo ih pravili, tako smo shvatili da možemo sve dalje i dalje da ih šaljemo gde su potrebe.

 

Rekao bih da smo uradili šta smo morali. Niko od nas nije pitao još koliko dugo ćemo ovo da radimo, još koliko mora. Svi su samo nastavili da rade. Sada kako je ovo krenulo opet, viđam šrom Srbije ljudi da pitaju je l’ ćemo oped da krenemo, je l’ ćemo opet da štampamo. Sada nema potrebe jer smo uspeli da uspostavimo nešto drugačije metode proizvodnje brizganjem plastike. Sad imamo dovoljno i ne mor da se štampa. Ali definitivno se vidi taj duh, ljudi samo žele da pomognu. Ne bih ni rekao da se oni smatraju nešto hrabrim, nego traže šta mogu da pomognu.

 

Bilo je dosta naporno, neću da lažem. Došlo je do trnutka da je jedini  način da mi se telefon napuni ako ga ja potpuno ugasim.  Toliko su stizale poruke, toliko je bilo poziva da čak i kada je na ponjaču od svih tih notifikacija se praznila baterija. Bilo je dosta naporno, bilo je trenutaka kada smo se svi plašili jer neko od kolega jeste bio pozitivan. Par nas je bilo u kontaktu sa njim u nekom trenutku. I pre toga, ali posebno u tom trenutku smo obratili pažnju – da pre nego što pošaljemo vizire, da smo ih dezinfikovali. Svaki vizir koji je poslat je uvek išao sa uputstvom: ovako mogu da se dezinfikuju, ovako ne mogu da se dezinfikuju. Mi smo ih dezinfikovali koliko smo mogli, ali molim vas, uradite i vi to pre upotrebe. Nije mala stvar i nije mala odgovornost. Niko od nas nije hteo da slučajno načini štetu pokušavajući da pomogne.

 

Pouka koju sam ja lično iz toga izvukao je da imam jako nazdrave radne navike, gde po ceo dan radim i onda nekako u tom trenutku kada počinje policijski čas ja nastavljam da radim i onda želim da budem slobodan. Možda bi trebalo da malo bolje rasporedim u kom delu dana radim, u kom delu je vreme za mene. Shvatio sam da koliko god volim 3D štampu, loše je za psihu stalno biti pored upaljenog štampača i spavati pored upaljenog štampača i taj konstantan zvuk motora. Posle onda kada nisi pored štampača čuješ štampač.

 

Jesam, ali to je više bilo iz lične dosade. Primetio sam da su neki ljudi postali malo obzirniji po tom pitanju, a isto tako sam primetio da se neki ljudi uvrede zbog toga. Najbolja drugarica je dosta obzirna u vezi sa tim, jer ima starije roditelje. Dešava se ako neko dođe van Srbije zbog fakulteta, jer će biti onlajn nastava, ona im kaže: Okej, ajde da se ne vidimo neko vreme. Drago mi je što si došao/la, ali ajde neka pauza. Neki ljudi se uvrede zbog toga. S jedne strane ih i razumem, ali isto tako sam svestan da posle toga i oni shvate kao: nije ništa protiv mene, nije da on misli da sam ja zaražen, nego jednostavno odgovornost. Tako da sam primetio da su ljudi krenuli da malo zastanu i razmisle.

 

Što se tiče vizionara, trenutno smo u razgovorima sa lekarima, da li sada možemo nešto da uradimo, da im pomognemo Šta god im je potrebno, spremni smo da odradimo. Što se tiče akcija van vizionara, ostaju edukacije u Mbox habu i neki privatni projekti, od čega je jedan u Microsoftu. Eduktivni setovi za robotiku, zasnivaju se na mikrobit pločicama, koje su osnovne škole dobile u prošloj godini i razvijamo tog robota kroz kojeg mladi mogu da uče robotiku i programiranje. Van toga ima nekih grupnih privatnih projekata, za koje je još rano.

 

Kada je uvedeno vanredno stanje, bili smo apsolutno spremni na to. U smislu da je danas proglašeno vanredno stanje, sutra su već sve aktivnosti bile onlajn, u roku od 24 sata sve aktivnosti smo uspeli da prebacimo da budu onlajn – i te klubove gde ljudi razmenjuju znanja i kurseve i sve. Sada, kada su malo popuštene te mere i dalje se držimo neke odgovornosti. Na samom ulazu stoje zalihe asepsola, maski , rukavica. Sve po propisima.

 

Dobili smo zahvalnost i od lekara i od različitih ministarstava za vreme te akcije. Lekari su bili beskrajno zahvalni za te vizire. U jednom trenutku kada nije bilo zaraženih u Kliničkom centru u Nišu, kada su oni imali malo prostora da dišu, nekoliko lekara nam se javilo onako privatno da se zahvale, da nam kažu da će ti viziri ostati tamo, da će ih anesteziolozi koristiti u operacionim salama, da su nam neverovatno zahvalni na svoj pomoći koju smo pružili. Kolega u Beogradu je u ima vizionara primio nagrade. Dobili smo zahvalnice od ministarstva, koje sada stoje u našim kancelarijama. Lepo je da je neko prepoznao. Niko se nije uključio da bi se reklamirao, da bi prodavao nešto, da nas hvale. Došli smo da bi pomogli.

 

To je jedna subkultura mejkera, ljudi koji prave, ljudi koji aktivno traže probleme i traže način da ih ispravljaju. Način da pomognu. To je jedna neverovatna želja za znanjem, gde sve što vidiš razmišljaš kako ovo funkcioniše, kako da ga napravim boljim, manjim. Tako neke stvari. Primetio sam da većina mejkera ono što je oko njih rastavljaju, sastavljaju, nameštaju. To je nekako prva linija među mejkerima.

 

Samo bih rekao da ljudi ostanu odgovorni. Budite svesni samih sebe i nikad ne činite zlo. Ako možete da pomognete, pomozite, ali nemojte da radite nešto negativno. To nam je donekle bio moto cele akcije. Svako pojavljivanje, sve što smo pričali je bilo ili pomozi ili sedi kod kuće.

  

CitySmart

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali