Društvo koronarNI

Mediji nisu ti koji bi trebalo da presuđuju

Foto: City Smart radio
U godini za nama tokom vanrednog stanja i pandemije virusa korona, svi su se našli u novoj i nepoznatoj situaciji. Sudovi su prilagođavali svoj rad, a dok su se neki mediji trudili da izveštavaju pravovremeno i istinito, drugi su iskoristili situaciju da igraju na kartu senzacionalizma.

Nakon što su se građani na neki način navikli na vesti o kovidu, početkom 2021. godine odjeknula je vest o tužbi za silovanje koju je podnela glumica Milena Radulović protiv Miroslava Mike Aleksića, učitelja glume. O tome kako je radilo pravosuđe, a kako mediji izveštavali tokom pandemije, ali i kasnije o bitnim temama, razgovarali smo sa niškim advokatom Predragom Popovićem, koji je bio gost Koronarnog programa City Smart radija.

Kako je naveo Popović organi su sveli svoj rad na neophodne situacije, pa je i sud radio u ograničenom obimu, kao i tužilaštvo, a u toku vanrednog stanja odlagani su svi predmeti  koji nisu bili hitni.

Iako se često spominje da je tokom karantina bio povećan broj nasilja u porodici, advokat Popović ističe da još uvek nema zvanične brojke koliko je bilo više nasilja u porodici.

Obim informacija koji su mediji plasirali svakodnevno je bio zaista veliki, pa građani nisu uspeli sve da isprate, kaže Popović

„Na dnevnom nivou su se menjale informacije pa građani nisu bili sigurni kada je  policijski čas. Počinjao je u šest, pa u osam, pa je u tom smislu bilo zabune. Mediji su često ti koji upravljaju rasploženjem naroda i navode na razmišljanja. Svedoci smo da su neke teme došle do izražaja toliko da su bile svuda i iz svakog ugla, dok nekih nije bilo uopšte“, rekao je Popović.

On smatra da se neretko pribegava senzacionalizmu kada su tragedije ili neki loši događaji u pitanju.

,,Kada govorimo o krivičnim postupcima uvek postoji pretpostavka nevinosti. Uvek postoji stav da je neko nevin, dok se ne dokaže suprotno i to je princip rada gotovo u celom svetu”, kaže Popović.

U poslednje vreme je bila aktuelna afera Mike Aleksića i Milene Radulović . U kratkom periodu saznali smo skoro sve o njima, a ovaj slučaj je samo još jedan u nizu.

,,Prezumpcija nevinosti je bila kršena od strane medija. Postoji dobra verovatnoća da jeste tako, to možemo videti na osnovu medija i reči koje su koristili dok su izveštavali. Ono što bih voleo da naglasim je da su se mediji prilično fokusirali na žrtve, a pojedini su pokušali da relativizuju ono kroz šta su žrtve prolazile.”

On kaže da mediji ne bi trebalo da presuđuju i donose takve odluke, jer za to postoje nadležni organi.

,,Dobro je da se ukaže  da postoji problem kako bi bili svesni toga da postoje teške situacije o kojima ljudi ne smeju da pričaju.”

Mediji imaju tendenciju da relativizuju ono kroz šta žrtva prolazi.

Popović kaže da nije u redu da se toliko fokusiraju na žrtve jer ih viktimizuju, a sa druge strane ih proganjaju da opisuju doživljaj i teraju da ponovo prolaze kroz agoniju.

,, To nije dobro i ne treba da bude dopustivo. Taj vid senzacionalizma ne doprinosi nikome. Ni samoj žrtvi jer ona stalno mora da proživljava to što  joj se desilo. Različiti mediji žele da ona priča, pa čak i ako neće, onda krenu da je napadaju i prate.“

Popović navodi kao primer bezbroj fotografija domova preminulih žrtava, sahrana, pa i  deljenje ličnih  podataka i tome slično. Na taj način žrtva ili neko blizak njoj postaje svima dostupna.

Predstavnici nekih medija su od svega napravili “poslasticu”. Pa tako oni koji vole da čitaju  hroniku mogu da se informišu uvek svežim podacima, ne razmišljajući kako je drugima čiji se životi tako besomučno razvlače po kojekakvoj štampi.

Primer za to je i slučaj Jelene Marjanović o kojoj se još uvek mogu naći novi škatljivi tekstovi. Jelena je bila nečije dete i majka,  ali to nije mnogo zaustavilo.

,,Trebalo bi da kao ljudi poštujemo osnovne principe i načine rada društva i da uvažavamo to sa čime se žrtve susreću.”

On ističe da nema izgovora za relativizaciju. Mediji ne bi trebalo da pozovu gosta u emisiju pa da onda idu ka tome da je možda žrtva kriva što joj se to desilo.

,,Imali smo slučajeve gde su mediji dovodili žrtve pa ih stigmatizovali. Relativizovali su njihov bol i postavljali pitanja, zašto su čekale toliko dugo da kažu”, priseća se Popović.

Na taj način se, veruje, ne ulazi u suštinu problema.

,,Žrtva kojoj se nešto desilo davno mora sama sa sobom da se izbori, pa da kaže bliskima, a pitanje je da li će joj neko verovati. Takođe ne zna ni kako če to društvo prihvatiti”, rekao je Popović.

Ako se već služi javnosti, onda su mediji ti koji bi trebalo da podvuku jasnu granicu dokle će ići, zaključio je.

Marija Jevremčević

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali