Obišli smo ovih dana u „špicu“ , Podzemni prolaz, TC „Kalča“, Dušanov bazar, Merkator. Na svakom koraku ista slika. Lokali zatvoreni, sa nalepljenim obaveštenjem da se traži kupac ili neko ko bi ih iznajmio. Na vecini ostalih koji jos uvek rade obavestenje da je početak radnog vremena pomeren sa 9 na 12 sto ukazuje na to da verovatno kupaca nema dovoljno a da mušterije uslužuje samo jedan radnik po lokalu.
Iako su sniženja na sve strane i do 70% retko ko ulazi u radnje, čiji izlozi, tu i tamo, i dalje mame šarenilom i sjajem. Čini se da je za plitke džepove Nišlijki i Nišlija na primer i par cipela od 790 dinara ili bluzica od 300 postala preskupa. Sve to neminovno rađa pitanje, kako uopšte preživljava prosečan stanovnik našeg grada, neslavne carske prestonice bede i siromaštva. I o kakvim to neverovatnim potencijalima govore neretko gradski oci, kada se svakodnevno svako od nas suoči sa situacijom da ni u ispruženu ruku prosjaka, kojih je uzgred svakog dana sve više, ne možeš da staviš ništa. A hteo bi. Sramota i onog ko je pruža ali i onog ko bi da da – ali nema.
Statistika je neumoljiva. Prosečna plata u Nišu prema podacima RSZ iznosi 39.789 dinara i Niš je prema tom podatku negde oko 60.mesta na listi gradova i opština. Statistika je varljiva. U realnosti čitava armija ljudi zapravo prima tek nešto više od polovine tog iznosa, i to kad primi.
Opet prema statistici u Nišu ima nešto manje od 40.000 nezaposlenih ljudi.
Posebno je teško porodičnim ljudima. Dečije oči su velike a želje, sve češće, ma kako skromne bile, su nedostižne. Jer dok se plate čudnovati računi za struju (džabe se nadamo, opet ih nećemo razumeti), za TV pretplatu, za kablovsku, za telefon, za centralno grejanje (za sada ne videsmo nikakvu vajdu od novog načina računanja); dakle, dok se namiri mamina kartica, neoprezno upotrebljena pred novogodišnje praznike, pa tatina kartica (službenici banke koji su mu se ljubazno smeškali dok nije potpisao „vrlo povoljni keš kredit“ bez toga da pročita šta piše najsitnijim slovima na dnu strane, više nisu uopšte ljubazni dok ga opominju da je rok za uplatu rate bio juče), dok se u besplatnu školu ponese onih obaveznih xy hiljada za dnevni boravak, pa u najpovoljniji vrtić odnese onih drugih par hiljada za mlađe dete – ne preostane ništa.
Samo kartica koju ponovo provlačimo nevoljno kroz bankomat da premostimo do sledeće rate. I odgovor, uz smešak, na sitnu molbu deteta da bar jednom kupi palačinku na kiosku kao neka druga deca: „Hajde smislićemo nešto kad mama primi platu. Mada, ta palačinka je bljak i nije ni prineti bakinoj.“
A kao za baksuz, u Nišu, učiniće se slučajnom posetiocu, ne radi više ništa osim menjačnica i kioska sa brzom hranom, pekarica – i to uvek nadomak škola.
Dolazimo do ključne tačke koja objašnjava uopšte mogućnost preživljavanja u gradu poput Niša. Penzioneri. I srećne porodice koje barem jednog imaju u svom sastavu. Za razliku od tržnih centara koji zvrje uglavnom prazni, pa sve više i polupraznih pijaca na kojima se više gleda nego kupuje, jedina gužva se dešava u poštama i bankama onog dana kada se dele penzije. Jer to je u mnogim porodicama jedini iole konstantni izvor prihoda.
Niš je trenutno verovatno najtužniji veliki grad u zemlji. Niš je grad kroz koji prolaze vozovi ali nijedan ni na koju stranu ne kreće iz njega kao početne stanice. Niš je grad koji ima aerodrom ali nema letove. Niš je grad iz koga je nemoguće otputovati u Bar u vansezoni ali ni u sezoni. Niš je grad u kome većina ljudi ne može da putuje ni do Niške Banje.
Niš je grad koji ima javne česme ali iz njih ne teče voda, jer neko treba da je plati kako to objasni gospodin Andrejevič koliko juče. Niš je grad u kome škole nemaju para za internet ali ni za sunđere i krede. Niš je grad u kome ljudi iz privatizovanih fabrika štrajkuju zbog neisplaćenih zarada. Niš je grad iz kog lekari i inženjeri odlaze, nepovratno. Odlaze i Kinezi jer nemaju kupce. Niš je grad u kome je udarna vest da je lokalni političar rekao to i to, tad i tad. Niš je grad u kome za narodne kuhinje može da nema a za fudbalski klub mora da ima iako je gladnih više nego navijača.
Niš je grad potpisnik Agende 21 za kulturu u kome niko blage veze nema da kulturna politika nije isto što i dnevna i da bi trebalo da oslonimo ekonomski razvoj na taj stožer a ne da osvajamo kroz kulturne manifestacije jeftine političke poene. Niš je grad koji je uspeo da slupa 100 miliona dinara para namenjenih restauriranju Mediane a čije mozaike i dalje niko ne može da vidi. Niš je fatalno depresivan grad – fatalno depresivnih ljudi.
Ozbiljniji problem od fizičke gladi jeste svakako duhovno urušavanje ljudi. Od nekada prijatnog mesta za život Niš je postao sablasno mesto gde se čovek ne oseća bezbedno sa prvim sumrakom. U Nišu sevaju noževi i dvadesetogodišnjaci kolju vršnjake. Ili napadaju taksiste. Ili se sve više plašimo sebe samih. već kako kome dođe. U nedostatku boljih sadržaja, deca nam gutaju sadržaje ispunjene nasiljem, grubošću, hrane se našim hroničnim nedostatkom vremena, nervozom koju izaziva, sada već ne više tapkanje u mestu, nego koračanje unazad – koje smo nemoćni da sprečimo.
Nišlije polako ali sigurno srljaju u oportunizam. Ili kako bi to mladi ljudi slengom nazivali u „hejterstvo“. Sve manje smo sposobni da se radujemo nečijem uspehu, sve više u nama nema empatije ni za bližnje a kamoli za nekog nepoznatog. I sve to plaši.
Dodaj komentar