Kolumna Vesti

I, šta ćemo sad? Priča o suzama teškim kao život sav

Foto:Jelena Ćosin
Niko nikada nije imao više uticaja na moj način promišljanja politike od moje pokojne babe. Imala je gospođa Vera, predratna a bogme i posleratna dama nepogrešiv nos za to ko je kakav od političara. I umela je često da izgovori jednu rečenicu, koju i sama prilično često rabim u svakodnevnom govoru. Ta rečenica glasi: "Hulje lepo zbore, al' nitkovski rade!"

Prevedeno na jezik smrtnika imam genetski usađen oprez prema političarima sa izgrađenim retoričkim manirima. Valjda se tako štitim od budućih mogućih razočarenja, šta li je? U Nišu se u nedelju dogodio tektonski politički poremećaj. Uzdrmana je do temelja tvrđava građena i ojačavana godinama posredstvom brojnih, više ili manje, poznatih spin doktora današnjice. Nije im pomogla ni ikonografija, ni scenografija, ovog puta ni prostački Dačićev pokušaj da uveseli gospodara a i da podiđe južnoj pruzi, koju dobro poznaje jer joj genetski negde i pripada. Nije pomogao ni red opera, red Aco Pejović i valjda za veliku, snevanu pobedu čuvana „Veseli se srpski rode“ popadija Crnogorčević. Nije pomoglo ništa.

Taj prenapregnuti balon, pumpan, sada već decenijama famom da su nepobedivi, bila je dovoljna da bocne tek iglica i da pukne kao mehur od sapunice. Kad je mogao u Nišu i to na nisku izlaznost glasača, mogao je svuda. Zašto se to nije dogodilo i zašto svuda nisu dovedeni u situaciju da pribegavaju starinskim trapavim prevarnim metodama iz prošlog veka da bi namakli taj jedan smešni mandat za zapravo Pirovu pobedu?  Jer, kako god se okonča ova postizborna stvar u Nišu, više nikada neće biti ništa isto. Jasno je to vladaru nad vladarima. Manevarski prostor mu je izuzetno sužen i zapravo se svodi na to da  mora da uradi neku vrstu damage control i prizna poraz. Ovako ili onako.

Ovih dana se naširoko govori da je to isključivo posledica pojave na političkoj sceni grupe građana predvođene doktorom Milićem, koja je osvojila fascinantnu četvrtinu glasova izašlih birača. Potpuno se u drugi plan guraju tri druge opozicione liste koje su uzele zajedno isto toliko. Spadam u onu grupu ljudi koja se, blago je reći, gnuša pravljenja idola, pogotovo od ljudi koji su po ukusu i jednima i drugima na političkom spektru a jasno je sasvim, što doktor Milić i ne krije, da je njegova taktika bila da povuče glasove simpatizera SNS-a i SPS-a. Baš kao onomad kada je Koštunica isturen jer se sa pravom smatralo da može da povuče dobar deo Miloševićevih glasača. To je kao što se vidi uspešna i dobra taktika, ali jednostavno nije my cup of tea. Negde sanjam situaciju da neko umesto saučesnika naše propasti uspe da animira onu apstinentsku masu belih listića.

Ja svoj glas nisam dala dobrom doktoru Miliću. Razloga je za to mnogo. Prvi je, što uopšteno otkako pratim politiku a pratim je oduvek, lekari  nisu bili dobri nosioci javnih funkcija. Evo iz mesta mogu da se setim bar pet odličnih lekara iz različitih gradova za koje su ljudi glasali jer su prepoznatljivi i lečili im strinke, tetke i snajke uspešno, a onda se ispostavilo da su kao nosioci vlasti totalna katastrofa. Od Beograda, preko Niša do Vladičinog Hana, Trgovišta i Vranja. Dobar lekar treba da leči ljude a ne da se bavi politikom. Ok, doktor Milić pre dan dva reče da on neće biti gradonačelnik jer to ne ume da radi ali u isto vreme nije rekao ko će to onda biti, jer istini za volju, mnogi su njegovu listu podržali isključivo jer je on na njenom čelu. I, šta ćemo sad?

Drugi razlog što im nisam dala moj glas je to što je kampanja koju je vodio bila nedorečena. Nijedna jedina oštra kritika režima, sve nešto uvijeno u oblandu, ne pojavljuje se na debatama.  Floskule o antibeogradizaciji i departizaciji koje želi da čuje svako niško uvce, a na listi poneki ljudi koji su  baš dokaz toga, promenili par partija turistički u prolazu, pragmatično. Mudar pristup i efikasan nesumnjivo, ali za politički osvešćenu osobu nedovoljan. Bacanje kamena ka Beogradu, bez bacanja kamena ka režimu, koji je, u stvari suštinski izvor svog zla i nepodnošljivosti koju živimo, meni lično je ulilo dodatnu dozu opreza i moj glas opredelio ipak ka ljudima koji se godinama javno deklarišu i eksponiraju kao protivnici ove nenormalnosti koja davi, koji su godinama na ulici zajedno sa mnom, svesni da su u manjini, ali i dalje uporni. I nije pomoglo ni to što bih za moju drugaricu Daliborku koja je na toj listi ruku stavila u vatru  jer znam i ko je i šta je i na kojoj strani su joj i srce i hrabrost i snaga. Moj glas joj nisam dala.  Izvini Boko, nije bilo ni potrebe za tim.

Sve u svemu,  u nedelju uveče sam na trgu mirno i staloženo saslušala objavu pobede opozicije jer sam joj se nadala, snimila lajv i razmišljala da li su svesni težine toga što su pred kamerama i mikrofonima izgovorili. Da li sam ja svesna šta su izgovorili? Stigla mi je tog trenutka poruka od drugara iz Beograda. Čestitao mi  je slobodu. Odgovorila sam mu da se nadam da ću se narednog jutra u njoj probuditi. I briznula sam u plač, ja kao pas teška na suze, ronzala sam nekontrolisano desetak minuta. Provalilo je iz mene kao gnojni čir, kao lelek za svim izgubljenim godinama, kao vapaj jer su nam bitange ukrale i mladost i radost između ostalog pa ne umemo bez suza da se radujemo. Kao očaj jer treba da budem valjda srećna što se jedan deo stada prešaltovao na drugu stranu preventivno. Kao umoran srčan čovek, ljudsko biće kome je dosta poniženja i kvazi života, kome je dosta svega.

Ovde je pravi momenat da pomenem i mog pokojnog dedu. Bili smo ljuti politički oponenti svih godina bivše nenormalnosti, Miloševićeve. Drug Raka, familijarni bogotac je samo jednom glasao isto kao i mi, njegovi unuci. Pogađate, onomad je rešio da da glas „našem“ Koštunici uz obaveznu napomenu da on nikada nije podržao gubitničku stranu.  Negde slutim da se to dogodilo i sada sa mnogim dedama. A mene je toga strah, jer pamtim baš jasno u šta se to vrlo brzo pretvorilo kao što pamtim i dokle nas je insisistiranje na legalizmu i pravnim potezima tada dovelo.  Umesto da se dogodio famozni 6.oktobar, umesto da su lustrirani koji su trebalo da to budu, uhapšeni, zabranjeni da im se ime više nigde ne izgovori. I zato i dan danas može dežmekatsti Dačić da nas „onodi“ usred Niša.  I zato je dozvoljeno bivšim radikalima da obuku evropska odela i da nas uzjašu s namerom da budu Jedini i večni.

Probudila sam se u nečemu između, ni slobodi ni neslobodi. Da li mislim da je pravni način dokazivanja bilo čega u zarobljenoj državi dobar način? Ne mislim, ali razumem pozive na umereno strpljenje dok se i to ne iscrpi. Ne razumem, međutim da treba biti strpljiv, ma koliko to trajalo. I sigurna sam da nas ima mnogo kojima strpljenje manjka s pravom. Na normalni život strpljivo čekamo dve trećine života.  I ne možemo više. Umiremo premladi, gorki.

Ne znam ni sama zašto sam sve ovo napisala. Valjda kao objašnjenje slike mene uplakane koju je snimila moja draga koleginica Jelena a koja je postala baš viralna a i kao opomenu da se sa mojim suzama teškim kao Šar planina ne igra. Želim da čujem plan šta ćemo ako zarobljene institucije zarobljene države kažu da je sve u najboljem redu. Do kada ćemo čekati dobri moj doktore? Do kada ćemo čekati svi moji dobri ljudi iz opozicionog miljea?  Razumljivo je da niko ne želi razbijene glave, ne želim ih naravno ni ja, dovoljno je pucalo po meni na brojnim ulicama i trgovima. Ali ima goreg od tih razbijenih glava i povređenih pršljenova. Razbijene iluzije i nade su mnogo strašnije i ostavljaju mnogo teže posledice. Molim Vas i molim Vam se nikada ne zaboravite na to.

 

Ivana Petrović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Trenutno na radiju

Nick Cave And the Bad Seeds
Za 3 minuta

Where the Wild Roses Grow (Duet With Kylie Minogue)

Nick Cave And the Bad Seeds
Robert Plant
Za 7 minuta

Big Log

Robert Plant
Sniff 'n' the Tears
Za 11 minut

Driver's Seat [12Version]

Sniff 'n' the Tears
Vjestice
Za 16 minuta

Zlato

Vjestice
Vlada Divljan
Za 20 minuta

Nebeska Tema

Vlada Divljan

Amber Alert

City Smart Club

Vremenska prognoza

NIŠ
Send this to a friend