Kultura

Za Đoleta…

Foto: CITY SMART
Đorđe Balašević, poznati kantautor, preminuo je danas u 67.godini. Tako bi započeo In memoriam za svakoga drugog. Ali za Đoleta – ne može.

Zbog svih stihova kojima je romantično bojio decenijama našu neromantičnu stvarnost.

Zbog toga što smo se zaljubljivali od malih nogu u prćaste nosiće nalik onom Laninom iz istoimene pesme i zato što su nam se te prve ljubavi zaista ušunjavale, nezvane i same, da za sva vremena tu i ostanu. 

Za Đoleta – ne može.

Jer smo uz njegovu muziku probali divlje bademe i pamtimo im ukus koji gorči i dan danji. Jer smo svih ovih godina svesni da je trebalo da se odselimo kad nam je bilo 23, da ne vidimo mlade lavove umorne i ponižene kako rmbaju po magacinima stranih investitora, jer nemaju drugog izbora.

Za Đoleta, nikako – ne može.

Zato što smo verovali onomad, sve sričući neformalnu himnu naše generacije, da će bulevari sveta zaista zapamtiti muziku naših koraka i da ćemo živeti slobodno u inat onih, koji su skupljajući plen, pokušavali da nas kupe i da nam mladost kao sitan kusur odbroje. Nisu je odbrojali – oteli su je. A mi čudno ostali mladi zauvek.

Za Đoleta zato – ne može.

Jer smo bile provincijalke u studenjacima, one što sanjaju u koferima i koje neki zanesenjak čeka da strče niz hodnike, da bi im crtao sazvežđa u očima i pisao trapave stihove.

Za Đoleta – ne može. Ne ide formalno opraštanje kao da je ne daj bože, zaistinski, umro.

Jer smo voleli, bolovali, ljubili, pijuckali, dizali unapred izgubljene revolucije, ljutili se i nostalgično čuvali uspomene na nas nekadašnje, a on je uvek tu, sveprisutan. I kao takav, možda je samo zaplovio na, tako mu bliskom, D molu. I krenuo u neku novu pesmu, u neki novi stih, u ječam sna da sačeka onu čije ime sam Gospod zna.

Mi, verujemo, da je baš tako i nikako drugačije. I zato ovo nije poslednji pozdrav, kako to obično biva. Jer za Đoleta , tako ne sme i ne može.

Ivana Petrović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali