Ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

Branko Miljković detinjstvo je proveo u porodičnoj kući u Nišu, u Ulici Ljube Didića. Prva tri razreda osnovnoškolskog obrazovanja završio je u Osnovnoj školi „Vožd Karađorđe”. Četrvrti razred završio je u Gadžinom Hanu, odakle je poreklom njegov otac Gligorije.

Miljković je završio Prvu nišku gimnaziju „Stevan Sremac”, da bi se potom upisao na Filozofski fakultet u Beogradu, gde je i diplomirao Filozofiju. Njegovi gimnazijski profesori Dragoljub Milosavljević i Fridrih Troj uticali su na pesnika da nastavi da se bavi književnošću, ali i da upiše odabrani fakultet.

Iako je talenat za pisanje otkrio već sa trinaest godina, po dolasku u Beograd nije imao sreće. Tri godine je obilazio redakcije časopisa, ali nije nailazio na razumevanje. Prve pesme objavio mi je Oskar Davičo u časopisu „Delo” 1955. godine. Godinu dana kasnije, Miljković je objavio i svoju prvu zbirku poezije „Uzalud je budim”. Za sobom je ostavio i zbrike pesama „Poreklo nade”, „Vatra i ništa” i „Smrću protiv smrti”.

Život je tragično završio u Zagrebu i dvadeset i sedmoj godini života. Pronađen je 12. februara obešen o drvo. Ovaj događaj među određenima i dalje izaziva nedoumice. Iako se veruje da je u pitanju samoubistvo, pojedini smatraju da to ipak nije slučaj.

Osim pesničkim radom, Miljković se bavio kritikom, esejistikom i prevođenjem sa ruskog i francuskog.

Branko Miljković danas u Nišu

Danas u Nišu jedna spomen-soba, jedna niška ulica, jedna osnovna škola i jedna književna nagrada nose naziv „Brako Miljković”. Povodom desetogodišnjice njegove smrti, roditelji Marija i Gligorije 1971. godine ustupili su deo zaostavštine svog sina Narodnom muzeju u Nišu. Na dvadesetogodišnjicu smrti, njegovi roditelji poklonili su Narodnom muzeju Miljkovićevu sobu iz beogradske kuće, jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja njegovih zbirki pesama. U zaostavštini se nalazi preko hiljadu predmeta, u šta spadaju fotografije, odeća, časopisi i knjige.

Poeziju će svi pisati

san je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je
najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene
bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

ali:

hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj